Još jedan KRK je osvojen. Treći u nizu. Možda bi ovaj niz bio veći da nije bilo trovanja igrača našeg kluba pre par godina. Na veliku žalost ovaj trofej ne donosi apsolutno ništa osim satisfakcije igračima i stručnom štabu na uloženom trudu. Dobro u poslednje vreme je donosio i seriju gostovanja predsednika klubova iz Železnika po jutarnjim programima televizija sa nacionalnom frekvencijom.
Međutim posle ovog finala ta gostovanja su izostala i jedna lepa tradicija je prekinuta. Barem za sada.
Ali, pojava poznata pod nazivom „To se ne svira pred kraj utakmice“ preti da postane tradicija.
Tako posle prošlogodišnjeg kešanja Berona o ruku Lenejla u poslednjoj sekundi imamo nove stavke u ovoj kategoriji, što dovodi do zaključka da u poslednjih tridesetak sekundi ne bi trebalo da se svira:
- Udaranje po ruci igrača koji je posle finte pretrčao čuvara (igrom slučaja opet Berona) i krenuo na polaganje. Još ako napadač dobije koš+faul i ne daj bože se nasmeje posle toga to se naročito ne svira
- U napadu guranje odbrambenog igrača sa dve ruke u borbi za poziciju
Mada ova tumačenja pravila mogu i da se razumeju jer najviše dolaze od igrača koji je cuclajući tompus proslavljao titulu posle četvorokoraka prošle godine.
Jer se četiri koraka ne sviraju u poslednjoj sekundi verovatno.
Srećom ove godine su izostala i pojašnjenja nekih bivših igrača KKP o tome šta se svira, a šta ne.
Ukratko, šta bi sve trebalo da bude dozvoljeno u poslednjim sekundama utakmice kako u napadu tako i u odbrani i što se ne svira pogledajte na klipu:
Što se samog turnira tiče posle prilično neozbiljnog početka meča pobedili smo solidnu ekipu Borca iz Čačka. U polufinalu je usledio duel sa jednim od klubova istog predsednika.
Tokom meča se dešavalo nešto što je takođe pretilo da preraste u tradiciju, a to je nepostojanje odbrane na Filipu Čoviću koji je opet uspevao da probija odbranu ulazom u desnu stranu i polaganjem kao da je na treningu. Ovu tradiciju je prekinuo Vil Mozli još jednom u nizu brutalnih blokada koje je podelio od dolaska u klub. Tokom prve dve utakmice se dešavalo nešto što sam lično priželjkivao, a to je uigravanje Mekadua. U tih osamdeset minuta turnira delovalo je da idemo u dobrom smeru. Međutim u finalnom meču Mekadu je izdržao svega par minuta gde je napravio nekoliko vezanih grešaka posle kojih se nije vraćao u igru.
Nadam se da će tokom reprezentativne pauze doći do uklapanja i ovog igrača, jer sam mišljenja da samo sa Mozlijem koji je standardno dobar i Jankovićem koji ima uspone i padove na centarskim pozicijama ne možemo do osvajanja trofeja na kraju sezone.
Što se Pejnersa tiče njemu je ostalo da uvežba da vodi program u poluvremenu utakmicu u Areni kako ne bi plaćali voditeljke nekih televizija da komentarišu šutiranje trojki gledalaca u borbi za neku od sponzorskih nagrada. Očigledno se na njega više ne računa, ali niko u klubu nema hrabrosti da mu to saopšti.
Pre osvrta na finalni meč komentar na nešto što je nažalost zaista postalo tradicija, a to je dodeljivanje državljanstva igračima samo da bi nastupili na ovom turniru. Apsolutno je nebitno igraču kog kluba se dodeljuje pasoš, jer se to radi na sve strane, jednostavno je glupo.
Što rekoše pametniji, ako pravilo o broju stranaca nije dobro ukinite ga.
I konačno finalni meč.
Jedna u nizu dobrih stvari je i činjenica da smo se kao u Bolonji vratili i pobedili u meču koji je izgledao izgubljen, što znači da igrači imaju pobednički mentaliltet i da se bore do poslednje sekunde ili do perioda meča kada dosta stvari ne bi trebalo da se sudi.
Ono što se pokazalo kao problem koji se ponavlja je realizacija slobodnih bacanja.
Odbrana izgleda zastrašujuće dobro. U napadu deluje da nam mnogo toga zavisi od šuta za tri poena, ali se nadam da će uigravanjem Mekadua doći i do većeg broja poena iz reketa.
Najvažnija stvar po mom mišljenju je što je uvek barem jedan igrač odlično raspoložen i spreman da preuzme odgovornost u važnim utakmicama. U Bolonji je to bio Volden iako je Zagor postigao odlučujuće poene. Protiv Cedevita-Olimpija-Pitaj-Boga-Kako-Se-Klub-Zove odlučio je Jaramaz.
U finalu Pejdž izdominirao u regularnom delu i odveo nas u produžetak u kom je opet Jaramaz ubacio odlučujuće poene iako je ovaj period igre započeo brutalnim promašajem gde nije dobacio do koša.
Neki bi rekli bacio je air-ball, međutim to mu nije smetalo da kasnije ubaci sve što je šutnuo.
Sve ovo implicira da igraču pucaju od samopouzdanja i da ne padaju čak i kada gube šest razlike sedamnaest sekundi pre kraja utakmice.
Sve u svemu još jedan KRK je osvojen.
Još jedno KRK-anje u Nišu je prošlo ovaj put bez trovanja.
Idemo dalje, nadam se po trofeje koji zaista donose nešto više od pehara na polici.
Нема коментара:
Постави коментар