I najveći borci nekad odlaze!
Prošlo je par dana, ali i dalje ne mogu da se pomirim sa činjenicom da je vest o preranom odlasku Dejana Milojevića tačna. Jesam u više navrata zaplakao gledajući snimke njegovih poteza. Kao i gledajući druge koji su imali privilegiju da ga poznaju dok govore o njemu, ali i dalje odbijam da poverujem da je istina.
Posebno sam se, kako bi se reklo, raspao gledajući Duleta Vujoševića u nekom jutarnjem programu kako plače pričajući o Miloju za kog je rekao da je najbolji čovek kog je trenirao. Ako uzmemo u obzir da je Dule birao igrače po principu „možete da se prevarite kakav je neko igrač, ali ne i kakav je čovek“ to dovoljno govori kakav je Miloje bio čovek.
I tu nema dileme. Čovek koji je imao onakav osmeh i nije mogao da bude drugačiji nego najbolji, jer osmeh ne može da se isfolira. Ne bih pisao o statističkim podacima vezanim za Dejanovu karijeru o kojima svi već znaju sve i koji su poznati. Parafrazirao bih jednog tviteraša koji je rekao da od svih igrača koji su na toj poziciji prošli kroz Partizan je jedino uvek bio bezbrižan kada je lopta u Milojevim rukama.
I moram da se složim sa tim. Jedino možda, kako sam stariji bih mogao da kažem isto za Svetog Savu – Milenka Savovića, ali to je to. Jednostavno broj grešaka koji su pravili dok je lopta u njihovim rukama je bio statistička greška. Ili bi pogađali „kao kap“ i bili „hladni kao druga strana jastuka“ kako se to danas kaže na televiziji ili bi pravovremeno proigravali i imali povratni pas. Bezgrešni, srčani, borbeni do poslednje sekunde.
Večeras bih pisao o jednoj fotografiji nastaloj nakon utakmice „Grobari za nas“. Fotografija koju sam napravio fotkajući Juniora sa skoro svim učesnicima te utakmice. Logično na fotografiji su Dejan Milojević i tada dvanestogodišnji klinac. Junior je imao dve godine kada je Miloje igrao za nas tako da nije baš bio upoznat sa njegovim igrama u našem klubu, ali je znao sve bitnije podatke.
„Izvini Miloje, je l’ može fotka sa klincem?“
I onda onaj osmeh i pristanak. Nikada sebi neću oprostiti što se i ja tada nisam fotkao sa njim.
Fotografija, taj trenutak zamrznut u vremenu i Miloje koji zrači onim zaraznim, dobrodušnim osmehom i Junior koji stoji ozbiljan pored njega. Kao da su uloge obrnute. Kao da je Miloje klinac koji se slika sa sportskom veličinom. Kao i svako tako je i Junior bio fasciniran kakva je i u fizičkom smislu ljudska gromada Dejan bio. Jedini sličan je Zoran Savić. Nisu oni visoki 220 cm, već „tek nešto malo preko 200“, ali deluju kao da se komad brda spušta ka vama. Međutim, sa onim osmehom Miloje je delovao kao dobroćudni džin. Kasnije kada god bih ga video na TV ekranima uglavnom kao trenera Mege taj osmeh je bio nešto što je dominiralo. Čak i kada nas je pobedio u finalu KRK sa Megom nisam mogao da budem ljut na njega jer je opet sa istim tim osmehom primao čestitke od svog kuma Džikića tada trenera Partizana. Kad smo kod Partizana nemam puno želja vezanih za klub.
Deseta Željkova, još barem jednom da vidim Duleta na klupi našeg kluba, povratak Trinkijerija u nekom momentu i do pre neki dan sam imao želju da vidim Milojevića na tom mestu.
Na veliku žalost, Bog ako postoji, zaista ima čudesne načine da nam dokaže svoje postojanje.
Ili ga nema ili za sebe okuplja najbolju moguću ekipu.
Jer, kao neko ko je imao sreću da pregura srčani udar kada sam čuo vest pomislio sam da će Miloje to da odradi sa pola snage i da će da nam se vrati. Jer, ako sam ja koji nisam ni četvrt čoveka kakav je on bio uspeo i on će. Međutim kao što rekoh, Bog ako ga ima je zaista misteriozan.
Onda opet kad malo bolje razmislim, čovek kakav je bio Miloje, a bio je jedno ogromno srce je jedino od njega i mogao da strada. Većina ljudi nema tu privilegiju. Mislim na činjenicu da su bez srca.
Dobri naš Miloje, slomio srca svima nama koji ih imamo.
Hvala ti na svemu i neka te anđelli čuvaju.
Partizan je i za gospođe
Bila je to prva sezona nakon Duletovog odlaska u CSKA i prva utakmica u ABA ligi.
Utakmica koju pre svega pamtim po jednoj od najlepših fotki Juniora koji je još bio klinac i mene na tribini. Takođe, pamtim tu utakmicu i kao debi Vlade Jovanovića na klupi našeg kluba.
Pamtim je i po porazu od podgoričke Budućnosti. Međutim, pre svega je pamtim po gospođi sede kose koja je sedela u redu ispod nas u takozvanom parteru “4”. Nažalost, moramo priznati da dolazak starijih gospođa nije baš česta pojava. O tome da starija gospođa nosi navijački šal, peva “Da volim crno-bele” pre početka utakmice jače nego pola hale da ne govorim. E, takva je bila ta gospođa u redu ispod nas. Pored svega gospođa je znala košarkaška pravila bolje nego bilo ko u hali. Kao što rekoh u neizvesnoj završnici smo izgubili od Podgoričana. Iz poštovanja prema njoj nisam mogao da izrazim svoja osećanja na način na koji to obično radim. Videlo se ina njoj da joj je poraz teško pao. Naravno, nije joj padalo na pamet da opsuje. Samo je onako sama za sebe odlazeći prokomentarisala “Tek je početak, biće bolje”. Ne verujem da joj je bila namera da čujem šta je rekla, ali ipak sam čuo. Posle toga do finala sa drmanjem koševa u Železniku sam bio ubeđen da će biti bolje.
Te reči, meni tada nepoznate, ali beskrajno drage i simpatične gospođe su ulile nadu da ćemo nastaviti šampionski niz. I jesmo.
To je Džikićeva keva sigurno – reče mi drugar vrhunski poznavalac košarkaških prilika kada sam mu ispričao priču o dešavanjima na utakmici.
OK, ko je Džikić?
Napomena: Stvarno se izvinjavam, ali ni danas ne znam ko su pomoćnici glavnih trenera.
Onaj lik što trenira Krku, bio je Duletov pomoćnik.
I tako sam igrom slučaja saznao ko je gospođa.
Nakon te utakmice sam je uvek pogledom tražio po hali i uvek je nalazio. Bila je tu. Uvek uz svoj Partizan.
Kao vrhunski dokaz ljubavi prema klubu ostaće zabeleženo da je navijala za Partizan protiv kluba koji je kao trener sa klupe vodio njen sin. Iskreno ne znam kako bih reagovao u sličnoj situaciji.
Dobro, 90% sam siguran, ali nikada se ne zna. Jednom sam imao dilemu, ali je brzo razrešena.
Junior je kao klinac trenerajući basket došao u situaciju da igra protiv neke od klinačkih sekcija KKP.
Bio sam u dilemi da li uopšte da gledam, jer nisam bio siguran da li će dete razumeti zašto ne navijam za njega. A, onda sam video da je Andreja Mladenović doveo svog potomka koji je nastupao za tu sekciju KKP i nisam imao dilemu. Za razliku od gospođe Milke sam navijao za svoje dete. I razbili smo ih 😁
Eto, kolika je bila ljubav gospođe Milke Džikić prema klubu.
Kao onoj reklami za Šveps prerađenoj za mene “Dečaci nose pirsing, pravi muškarci furaju stent”, tako i zahvaljujući gospođi Milki možemo reći “Partizan je i za devojičice, ali prave gospođe navijaju za Partizan i kada igra protiv njihove dece”.
Na veliku žalost od 09.05.2023. gospođa Milka više nije sa nama.
Ipak nije propustila priliku da uplati novac za pomoć klubu u pokušaju da se reši poreskog duga.
Njena stolica na prvoj utakmici posle njene smrti bila je prazna posle toliko godina.
I kao i na utakmici kada sam prvi put video gospođu Milku i ovu smo izgubili u neizvesnoj završnici od kluba iz Podgorice.
Neka Vam je večna slava gospođo Milka.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Lepo smo se igrali
Tako smo na početku ove sezone mogli reći da se povratkom KK Partizan u Euroligu „priroda obnovila“.
Ispostaviće se na kraju da je višegodišnji izostanak našeg kluba bio greh za košarku na evropskom kontinentu, ali i košarku kao sport generalno.
Ne želim da kažem da je Partizan nedostajo Euroligi više nego ona njemu, ali očigledno su naši momci itekako nedostajali ovom takmičenju. I ne samo igrači. Ove sezone u Euroligu se vratio i On.
Najveći ikada. Čovek koji čitavom takmičenju daje drugu dimenziju. Čovek cenjen u svakoj dvorani u kojoj se pojavi. Dobro, ne baš u svakoj ali to više govori o njima nego o njemu.
Pored Željka u EL smo se vratili i mi. Navijači. Opet je oboreno nekoliko rekorda po pitanju posete.
I nismo samo punili Arenu. „Gde god ti da igraš tu su tvoji Grobari“ se bukvalno pokazivalo iz gostovanja u gostovanje. Nebitno da li je u pitanju Barselona, Minhen, Berlin, Madrid, Bolonja, Milan....
Svuda nas je bilo. Slike prepune Arene su obišle svet kao i odlični potezi ekipe na terenu i posle mnogo godina pokazalo se da „Beograd je svet“.
Dokazano je da pored još nekoliko klubova Partizan predstavlja ono što evropska košarka jeste i da takmičenje sa Partizanom i bez njega nije isto.
A, naša ovogodišnja avantura nije počela najsjanije. Otvorili smo takmičenje sa tri poraza od kojih je svaki vrlo lako mogao da bude i naša pobeda. Naročito utakmica protiv Baskonije.
Posle 0:3 stižemo do 3:3, da bismo u decembru bili na 4:9.
Koliko je u tom momentu sve izgledalo izgubljeno.
Avramović i Smajli su se tek vraćali iz povreda, Naneli i Panter svojim greškama u završnicama su prepuštali pobedu rivalima. Setićemo se promašenog bacanja Nanelija u Baskoniji i Pantera koji ne faulira Hauarda pre šuta za tri. Egzum se takođe tražio, Ledej igrao četrdeset minuta i zbog umora gubio koncentraciju. Odbrana nije bila na nivou. Baš nije izgledalo dobro.
A, onda se desila utakmica protiv kluba iz Železnika i po meni presudni momenat.
Sedamnaest sekundi pre kraja pri nerešenom rezultatu Panter šutira za tri iako imamo loptu do kraja.
Promašuje. U kontri Nedović par sekundi pre kraja postiže trojku za njihovu pobedu.
Zašto kažem presudni momenat? Zato što Panter pre i posle tog promašaja nije isti igrač. Kao što ni naša igra nije kao što je bila. Panter posle te utakmice postaje jedan od boljih defanzivaca, ali šutira i pogađa pametno. Naneli rešava utakmice u našu korist u serijama. Ledej rasterećen povratkom Smajlija rešava utakmicu u Pioniru protiv kluba iz predgrađa. Smajli rasterećen odlazaka na Fristajler posle njegovog potonuća igra kao preporođen. Aleksa uz sve karakteristične greške i ludosti donosi energiju u odbrani, ali i gomilu lakih poena posle šetnje kroz protivničku odbranu. Papapetru koji je u početku igrao igrao samo odbranu počinje da pogađa odlučujuće poene kao recimo u Kaunasu. Trifa odrađuje svoje minute. Egzum postaje jedan od boljih plejeva koji su igrali u našem dresu. Jedini koji se nije našao u potpunosti je Anđušić. Na Tristana se na ovom nivou očigledno nije računalo kao i na Balšu zbog silnih pehova koji su ga stizali jedan za drugim. I na kraju ostaje bratina Lesor. Jedini koji je čitavu sezonu odigrao na neverovatnom nivou i čovek koji se toliko povezao sa klubom i navijačima da je to prosto neverovatno.
Ali, „Volimo Francusku kao što je ona nas volele“. Posle Žoa, Vestermana i Daloa ništa drugo se nije ni očekivalo.
Nestvarnom serijom od januara do aprila stižemo do šestog mesta i dvadeset pobeda!
Fenomenalan rezultat!
I onda dolazi ono čega sam se lično plašio, a to je duel sa Realom.
Prvo zbog činjenice što su igrački zaista dobra ekipa, ali ono najvažnije zbog njihove čudesne moći da gomilu stvari rešavaju van terena. Nažalost, ispostavilo se da su i dalje neprikosnoveni u ovom drugom.
Isto kao što je retko ko verovao posle 4/9 da možemo do plejofa retko ko je iskreno verovao da možemo da se vratimo iz Madrida sa 2:0. Međutim, jesmo se vratili sa 2:0, ali smo se vratili bez Pantera, Lesora i povređenog Egzuma.
Mnogi su rekli i osudili Pantera za reakciju posle faula Ljulja.
Međutim ja ga ne osuđujem. Čovek je odreagovao kako je odreagovao, ali ako ćemo realno nije uzvratio udarac smrdljivcu Ljulju. Čitavu tuču su započeli madridski govnari. Jer su znali da ih ima dvadeset u rosteru i da im pojedine suspenzije ne znače ništa. Da ne dužim na ovu temu. Odradili su ono što najbolje na svetu znaju i ono što ih je dovelo do statusa „najboljeg kluba na planeti“. Završili su stvari van terena. Bez obzira na to treću smo izgubili na jednu loptu.
Četvrta......
Četvrta po meni nije ni trebalo da se igra. Jednostavno je trebalo da predamo.
Ne mislim ni da je greška što se odigrala, ali posle svega što se desilo u Srbiji tih dana nije bilo realno očekivati da će neko odigrati kako treba. Lično sam utakmicu odgledao sa osećajem praznine.
Bukvalno mi nije bilo ni do čega. Isti osećaj su imali i naši košarkaši.
Jer kao što smo videli oni su se previše povezali sa ovim gradom i ljudima da su postali „naši“.
Lesor je preplakao prvu četvrtinu i ostatak ekipe je bio u šoku.
I to je period kada su smrdljivci napravili odlučujuću prednost.
I opet je došlo do nečega što niko nije očekivao. Prvo da ćemo pobediti Real dva puta, a onda zbog činjenice što niko nije verovao da možemo da izgubimo dva puta u Beogradu.
Odgovorno tvrdim da je sve bilo kako treba mi petu utakmicu ne bismo igrali, jer bi sve bilo rešeno mnogo ranije. Međutim došlo je do toga i došlo je do našeg poraza posle poluvremena na kom smo imalli petnaestak poena razlike. Da li bi trebalo da budemo tužni?
Pa, ne!
EL sezona po mnogim parametrima za pamćenje. Da li smo posle svega malo pametniij?
Sigurno.
Da li mislim da je ovo što se desilo u duelu sa najsmrdljiviim klubom na planeti može da donese nešto dobro?
Apsolutno. Iskreno se nadam da su se momci dodatno povezali i da će neki koji su možda i misllili da odu na kraju sezonu ostati ukoliko Željko to od njih bude tražio.
Ako se to dogodi uz par dodatnih igrača koji bi mogli da odigraju pet-deset minuta kada gori nebo je granica.
Što se ove avanture tiče znam da bi Miša Tumbas bio ponosan.
Lepo smo se igrali, nismo ga obrukali!
Volim Partizan.
Vidimo se u ponedeljak protiv SC Derbija.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
The Voice
Postoje ti trenuci u životi koji vam se zauvek urežu u sećanje, neka lica, mesta, kao i neki glasovi.
Bilo da su to glasovi nekih pevača, glumaca, glas majke koji prvi čujemo, glas deteta…
Pored svih glasova jedan je uvek bio tu i nekako se podrazumevao.
Posle svakog prolaska kroz niske ulaze na tribinu stadiona u Humskoj, prizora polupraznih tribina, reflektora, terena začulo bi se “Poštovani gledaoci, ljubitelji fudbala, dobrodošli na stadion Partizana!”.
I to je bilo to. Tako je bilo od mog prvog svesnog odlaska u Humsku početkom osamdesetih do pre mesec dana. Taj glas nas je dočekivao, obaveštavao o izmenama, vremenu nadoknade i ono najvažnije proslavljao gol Partizana sa nama.
“Gol, gol, gol! Gol za ekipu Partizana postigao je ….”.
Tokom četiri decenije manje-više redovnih odlazaka na utakmice Partizana tek u par navrata ovaj glas me nije dočekao i ispratio. I svaki put to nije bilo to. Svaka čast momcima koji su bili prateći vokal, ali za mene postoji samo jedan prvi glas, samo jedan The Voice.
Kao što rekoh, taj glas se podrazumevao i dobrih tridesetak godina nisam imao pojma ko je osoba koja stoji iza tog glasa. Ko je čovek koji me dočukuje, slavi i tuguje sa nama. Tuguje jer se zaista može osetiti bol u glasu kada nas obeveštava o imenu strelca za gostujuću ekipu. Na kraju krajeva ko je čovek koji je najsimpatičnije na svetu izgovarao “Đemba-Đemba”?
Tek pre nekoliko godina neki od portala je napravio prilog o tom čoveku. U pitanju je gospodin Ljubomir Perić. Punih četrdeset i šest godina ovaj gospodin je bez greške obavljao svoj posao i postao deo života svih nas kojima je Partizan mnogo više od kluba za koji navijamo.
Posle skoro pola veka rada u klubu dvojac bilmeza koji na našu žalost vode FK Partizan je odlučio da je gospodin Perić preveliki trošak za klub i prvo su mu smanjili platu da bi se ispostavilo kasnije i odlučili da se zahvale na službi.
To što smo dočekali da jedan Vučelić i Vazura otpuštaju Ljubomira Perića je posebna priča.
Svakako odlazak na utakmice više neće biti isti. Mislim da već na utakmici protiv Kragujevčana Čika Ljuba nije obavljao svoj posao i svako od nas hiljadu prokletnika koji su bili u Humskoj tog dana je primetio da nas dočekuje neko novi. Svaka čast momku, ali za moju generaciju bumera nikada neće biti dovoljno dobar. Stadion u Humskoj i Ljubomir Perić su nešto poput Ričardsa i Džegera, Caneta i Antona, Brene i Bobe… nešto što se podrazumeva i gde jedno bez drugog ne može da funkcioniše dobro kao kada su zajedno.
Čika Ljubo, od mene lično jedno veliko HVALA za sve godine verne službe našem Partizanu.
I kao što ljudi pominju Vašeg prezimenjaka iz Sarajeva “Vratiće se Valter jebaće im mater”, tako se i ja nadam da ćete se jednom vratiti na stadion u Humskoj kada im jebemo mater i da će Vam klub organizovati oproštajnu utakmicu i oproštaj kakav zaslužujete.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Revolt duha
U pitanju je bio A4 format na kom je pisalo „Grobarski treš romantizam“. Na naslovnoj strani je bila Orvelova fotka i naslov „Džordž Orvel: Moj susret sa osnivačima Partizana“.
I ono što mi je najviše privuklo pažnju. Sitnim slovima „časopis za umetnost i filozofiju“.
OK – rekoh sebi i spakovah prvi broj (tek kasnije sam postao svestan da je u pitanju prvi broj) u džep jakne.
Po povratku iz Humske ostavio sam časopis na neku od polica sa knjigama. Posle par dana sam ga se setio, uzeo sa police, zavalio u fotelju i otvorio.
Kao što rekoh od prestanka postojanja „Partizanovog vesnika“ navijački fanzini koji su izlazili su logično bili tematski posvećeni navijačkim grupama, njihovim aktivnostima, analizama učinka klubova naših sekcija. Tako nešto sam očekivao i ovde. Prizanjem, više od svega me zanimala naslovna i Orvelova povezanost sa osnivačima Partizana. Znao sam da je bio učesnik rata u Španiji kao i Koča Popović, ali mi nije bilo poznato kako se o njihovom susretu nisu snimili filmovi i serije.
Ali....
Ali, kada sam otvorio ovo izdanje to je bilo kao da sam otvorio neka sasvim nova vrata i kao Alisa zakoračio u neki drugi svet. Svet koji je uvek bio tu oko nas, ali ga niko nije uvukao u našu stvarnost.
Prvo na šta sam naleteo je bio članak „Borislav Pekić – Kompleksi“. Pored toga su stajali Bajronovi stihovi
„She walks in beauty like the night“ sa dodatkom „a ja živim za Partizan i fajt“.
Na sledećoj strani veiki naslov „Fridrih Niče – Tako je govorio Ilješ Špic“!?
Tekst propraćen fotkom Špica u odelu i Ničea u dresu Partizana na terenu Stadiona JNA.
Jebem ti život šta je ovo? – pomislio sam i počeo da okrećem stranice.
Usledila je GTROva istorijska čitanka i Dražina tajna poruka.
Da sada ne nabrajam, ali do poslednje 28. strane su se ređali Orvel, Edgar Alan Po, Jesenjin, Bukovski, Borhes... Tada sam bio potpuno siguran da ovo nije izdanje kakvo sam očekivao.
Znao sam da će to biti nešto najbolje što sam pročitao u vezi Partizana kada sam na sredini naleteo na sledeće redove:
„Odelo koje Lord Bajron nosi na slici „Lord Byron in Albanian dress“ poklonio mu je lično Isa Sadriju pred prijateljsku utakmicu FK Tepelane – FK Partizan“.
Vratio sam se na početak i u dahu pročitao sve napisano.
Kao što sam već rekao nakon čitanja sam se osećao kao Alisa u zemlji čuda koja je otkrila jedan sasvim novi svet. Nestvarni spoj svih vrsta umetnosti, filozofije, istorije kroz priču o Partizanu prepun duhovitosti i ironije.
Malo je reći da sam bio oduševljen. Šta je ovo i zašto tek sada saznajem za postojanje ovoga?
Posle kraćeg raspitivanja o čemu se radi uspeo sam da saznam da je u pitanju grupa ljudi koje je svoju aktivnost kao GTR započela na Fejzbuku i da je štampano izdanje bio sledeći logičan korak.
E, sada da se vratimo na vreme sa početka teksta. Bila je to 2013. godina i početak vladavine čoveka koji nije baš oduševljen idejom da naš klub postoji. Ubrzo smo svi postali svesni toga na razne načine i primere.
Jedan od njih je i verovatno nigde u svetu zabeleženo teranje trenera košarkaškog kluba po naredbi najmoćnijeg čoveka u državi. Usledile su nove podele među navijačima Partizana. Bio sam svedok mnogih, ali mislim da je podela nastala tih godina najveća ikada i da se u skorije vreme nećemo oporaviti od nje. Pored podela međe organizovanim navijačkim grupama bili smo svedoci prebijanja navijača Partizana na tribinama stadiona ili hale od strane istih tih organizovanih. Pored toga čitavo JSDP je počelo lagano da propada. Od toga da samo 2012. bili šampioni u većini sportova došli smo do toga 2015. nemamo ni jednu jedinu titulu. I taj trend će se nastaviti do današnjih dana.
Kako su organizovane navijačke grupe kao što rekosmo bile u sukobu ostatak navijačke armije je jednostavno bio prepušten sam sebi. Baš nekako u to vreme delatnost GTR će biti na vrhuncu.
Ako mene pitate u uslovima kakvi su bili samo zahvaljujući njima se održao duh, kako bi se to reklo, Grobarštine i čuvene krilatice „Smrt fašizmu živeo Partizan“ i neka veza ljudi sa klubom.
Šta je sve ekipa okupljena oko Grobarskog treš romantizma donela?
Pored već pomenutih fanzina i nestvarnog povezivanja svih vrsta umetnosti u svom crnilu koje se nadvilo nad klubom tih godina (nije još prošlo) u početku su gornji Dorćol oplemenili gomilom murala. Kasnije se ova aktivnost proširila na ostale delove grada, ali i države. Murali koji zaista nikoga ne vređaju i koji povezuje razne ljude i raznih sfera sa Partizanom. Od Bore Todorvića, sina mu Žike, preko Tanje Bošković, Edi Granta do Orvela. Interesantno da su murali samo jednom bili oštećeni i to od strane nekog rendom lika, ne od strane organizovanih navijača rivalskog kluba. Dobro, Orvelov mural je iz nekog razloga oskrnavljen, ali kako živimo „Životinjsku farmu“ verovatno se neko osetio prozvanim.
Organizovali su više izložbi, modnu reviju, izložbe posvećen godišnjicama finala u Briselu i Istanbulu, bili deo predstave „Kadinjača“.
Uz njih je delovanje benda „Grupa JNA“ dostiglo svoj vrhunac.
I zaista je unelo nešto novo u život našeg kluba, jer je čitavo delovanje bilo duhovitoa, ali ujedno je kritikovalo sve što je trebalo kritikovati. Kako ni jedna od naših sekcija nije baš posvećena marketingu i razvoju istog gomila ljudi kojima je Partizan u srcu pored dresova nosi majice ili dukseve koji su nastali delovanjem GTR. Možda bi narod kupovao takve majice u klupskim radnjama, ali ih jednostavno nema. Da ne pričam o „Grupi JNA“ koja je uspela da unese pank i rok muziku na tribinu u 21. veku kao da je to normalno. Nema lepše scene od one kada gomila klinaca koja u životu nije slušala tu vrstu muzike skače i peva uz obrade pank pesama tokom proslave titule. Naravno i ja sam pevao „Samo jedan klub“ benda Sha-Ila iako nikad nisam slušao tu vrstu muzike, ali u tome i jeste poenta.
Prateći društvene mreže možemo da vidimo koliko je rad ovih ljudi popunio neke praznine.
Recimo, tokom obeležavanja godišnjice ubista Harisa Brkića gomila ljudi kači fotku GTR murala posvećenog tragično preminulom igraču našeg kluba. Jer pored toga ne postoji ništa drugo što bi sećalo na Harisa ni od kluba ni navijača. Ili Milenka Savovića. Na primer, najbliže što ćete biti ekipi koja je bila učesnik brisleskog finala 1966. je mural na severozapadu našeg stadiona. Naravno da klub kao klub nema ništa slično. Kad smo kod malopre pomenutog finala pored svega nabrojanog idejni tvora čitave GTR priče Ivan Lovrić je izdao i par knjiga. Poslednja je „Partizanov rolerkoster“ i govori baš o ovoj ekipi i porazu u finalu Kupa šampiona. Za početak ću reći da je na promociji knjige govorio Dule Vujošević koji je poznat kao neko ko ceni književnost. Dakle, ne verujem da bi jedan Dule pričao o knjizi koja ne vredi.
Nisam književni kritičar i jako sam pristrastan u vezi bilo čega što bilo ko radi na temu Partizana, ali evo i sa moje strane topla preporuka. Saznaćete neke nove stvari o putu našeg kluba do finala, o samim akterima, okolnostima i vremenu u kom se finale odigravalo, ali i samoj analizi šta taj poraz predstavlja za nas kao celinu. Pitanje da li je mogao da se izbegne i šta bi bilo sa nama da je ishod bio drugačiji.
Na kraju krajeva, kroz celu knjigu se provlači definicija razlike između nas i njih.
Uglavnom, pročitajte, nećete se pokajati. Moram da priznam da mi nedostaje delovanje njihovog profila na Tviteru gde nisu aktivni već nekoliko godina. Posle duže pauze su vratili na neke od društvenih mreža.
Naravno, da se sve ovo što rade nekome ne sviđa i to je noramlano. Ali, kako je ovo moje ćoše, imam pravo da iznesem svoje mišljenje. Koje je jednostavno.
Hvala vam devojke i momci okupljeni oko GTR što ste uneli jednu sasvim novu dimenziju u navijačku kulturu. Hvala što ste povezali Orvela, Jesenjina i gomilu drugih umetnika, filiozofa, muzičara, glumaca, izmišljenih likova sa Partizanom. Na kraju krajeva, hvala vam za najlepšu priču ikada napisanu.
Priču „Čovek sa lepim plavim očima“ posvećenu našem dobrom Miši Tumbasu.
Hvala vam za onaj osećaj kada ponedeljkom u 19 na utakmici protiv bugarskog tima sedam hiljada ljudi peva „Svi drugari moji Grobari“. Hvala vam i što imam gomilu majica.
Hvala vam što sam na jednoj od vaših izložbi upoznao Božu Koprivicu.
Ti koji čitaš ovaj tekst ako nisi, proveri Fejzbuk stranicu GTR (nadajmo se da će aktivirati i Tviter profil), potraži od nekoga drugara Grobara njihova štampana izdanja. Prošetaj gradom i fotkaj murale. Ako ti zatreba lokacija, piši, mogu ti dati tačnu lokaciju barem ovih dorćolskih. Poslušaj sva tri albuma „Grupe JNA“ ako nisi. Ako jesi nema veze, poslušaj ih još jednom. I čekajmo da nas obraduju nekim novim delom. Koliko znam sprema se nešto novo. Nešto pisano, a nešto u vezi ulice. Nisu demonstracije 😊.
VVN
Ukoliko nekoga naslov podseća na kultni bend KKN u pravu je. Samo što ovde nisu u pitanju Kanda, Kodža i Nebojša. Društvo ovom poslednjem predstavljaju dvojica Vojislava.
Voja, Voja i Nebojša. Međutim, tekst nije posvećen ovom trojcu, nego jednom čoveku koji nažalost više nije među nama. Na današnji dan 2003. na stepeništu Vlade Srbije streljan je prvi demokratski premijer Zoran Đinđić. Eto, otkud ovaj naslov. Kako bi rekli legendarni KUD Idijoti „Pametnima ne treba ništa objašnjavati, glupani svakako neće razumeti“.
Pre pisanja teksta, pitao sam osnivača ovog bloga da li ima nešto protiv teksta posvećenog pokojnom premijeru. To je tvoj ćošak, piši šta hoćeš – odgovorio je Glimmer. Naravno, nije mu smetalo.
Međutim odlučio sam da ne pišem tekst isključivo o Zoranu. Da se vratim opet na KUD Idijote, ko do sada nije shvatio koliko smo izgubili njemu nije potrebno objašnjavati. Napisan je veliki broj knjiga i snimljen priličan broj emisija o njemu i današnjem danu, ali bez obzira osećam potrebu da napišem neku reč o njemu, koliko je značio državi, ali i klubu za koji navijam.
Nisam imao tu sreću da ga upoznam.
Jednom sam se mimoišao sa njim. Bilo je to tokom studenstskih i protesta opozicije 1996. godine. Kako su se protesti proširili na 1997. ne sećam se koja je tačno godina bila u pitanju, ali tokom tih par meseci.
Prolaz Bezistan, on je išao iz pravca Doma sindikata prema, pretpostavljam, prostorijama Demokratske stranke dok sam ja išao iz pravca Terazija ko zna gde. Kao i danas, izgledao sam kao gitarista iz Sijetla. Duga kosa, vijetnamka, martinke... uglavnom, ne baš prijatne spoljašnosti. Za razliku od mene on je bio pristojno obučen u kaputu sa aktovkom u rukama. Sećam se da je šetao sam, bez obezbeđenja.
Kako mi je prilazio lomio sam se da li da se javim ili ne. U tadašnje vreme nije bilo mobilnih telefona i nisam mogao da ga zamolim za selfi što bih danas svakako učinio, jedino što sam mogao je da se javim čoveku. Kada smo bili na par metara udaljenosti izustio sam:
„Dobar dan gospodine“. Ništa drugo mi nije palo na pamet, ali nisam pogrešio. Bio je gospodin u pravom i svakom smislu te reči. Gospodin!!!
Naravno da mi nije uzvratio istom merom, jer kao što sam već opisao, nisam ličio na gospodina.
Uzvratio je sa „Dobar dan. Dobar dan“ uz osmeh i produžio svojim putem. Bio je to jedan iskren osmeh.
Osmeh koji ga je učinio u tom momentu mlađim i lepšim i koji je obasjao čitav Bezistan.
Za razliku od njega poslednja dva predsednika ovog gnoja od dražve su ljudi koje osmeh učini još ružnijim i strašnijim. I to je pored očiglednih civilizacijskih i kulturloških još jedna razlika između njih.
Sad možemo o još par razlika.
Zoran je postao premijer u zemlji razrušenoj bombardovanjem sa privredom unakaženom sankcijama.
Zemljom u koju se sjatilo oko milion izbeglica iz svih izgubljenih ratova devedesetih. Državom izbačenom iz svih međunarodnih institucija, prepunom korupcije, kriminala...Državom iz koje je pobegao svako normalan ko je mogao da pobegne. I tako dalje i tako dalje. Naravno, od te Vlade se očekivalo sve i odmah.
Prvi sledeći koji je nasledio Vladu Zorana Đinđića (ne računam ovde godinu dana Zorana Živkovića) je ipak imao malo drugačiju državu u svojim rukama i za njih se imalo razumevanja.
Takođe, morao je da bude premijer u Vladi sastavljenoj od devetanest različitih stranaka.
Zašto devetnaest?
Jednostavno, Srblje drugačije nije moglo da pobedi na izborima zlikovca kakav je bio Slobodan Milošević osim ako se ne ujedini sve što se predstavljalo kao njegov protivnik. Jbg, „Svi su isti“ sindrom nije nešto novo. Ista ta Vlada je funkcionisala tako da je najveći koalicioni partner kog je vodio jedan od Vojislava iz naslova od samog starta odlučio da bude ujedno i najveći protivnik svega. Kao što sam rekao, svi su hteli sve i svi su hteli odmah, ali bez ispunjavanja zahteva i zadataka koji su pred njih postavljeni. Takođe, takozvani prijatelji u svetu se nisu baš tako ponašali. Od Rusije naravno nikakva pomoć nije stigla niti se očekivala, oni su bili prezauzeti smeštanjem Miloševićeve familije. Ali, ni od ovih zapadnih pedera nije stizala pomoć u vidu strpljenja nego je bio izložen pritiscima i ucenama koje su mogle da sačekaju koju godinu. Podrška u narodu je naravno bila minimalna sve do dana kada je streljan.
Za one mlađe koji se ne sećaju, ali i one starije koji ne žele da prihvate istinu uporediću to stanje sa stanjem u FK Partizan iz perspektive trenera.
Imate gomilu igrača sastavljenu s koca i konopca. Upravu koja se vodi kao vaša, ali uoprno radi sve na vašu štetu i bukvalno se trudi da vam oteža posao. Štaviše deluje kao neko ko više radi za interese protivnika nego interese kluba. Podrška navijača skoro da ne postoji ili se svodi na figurativno rečeno 7% podrške koju imaju neki druge sekcije našeg JSDP. Ono malo što dolazi da podrži ne može da se dogovori šta bi skandiralo u čije ime i protiv koga.
Da ne ulazim sada u kontrolu tajnih službi koju nije imao i da je imao ovo što sada znamo kao SNS u opoziciji pojačano drugim Vojislavom iz naslova, dakle armiju od milion razočaranih „ubij, zakolji“ i na sranje uvek spremnih ljudi. To što se oni sada predstavljaju kao „pristojna Srbija“ je druga priča.
Naravno, treći lik iz naslova je sada u koaliciji sa tom „pristojnom Srbijom“.
Ali, da se vratimo na to šta je Zoran i sistem koji je želeo u uspostavi mogli da znači za Srbiju.
Pokušaj stvaranja i delovanja tog sistema u te dve godine njegove vladavine, neki od nas smo mogli da proživimo, što sada deluje nemoguće.
Zamislite državu u kojoj se vlast plaši naroda i njegovog mišljenja.
Zamislite državu u kojoj se predstavnik vlasti plaši novinarskog pitanja.
Zamislite državu u kojoj većina naslovnih strana ili informativnih emisija ne sadrži bajke o jednom čoveku, nego naprotiv, otvoreno kritikuje i dobre i loše poteze.
Zamislite državu u kojoj se ne kupuju glasovi.
Zamislite državu u kojoj navijačke grupe nisu pod kontrolom države i nemaju svoje privatne poslove.
Da li mislite da ste za „Spasi Srbiju i ubij se Đinđiću Zorane“ mogli da dobijete batine od navijača i pandura istovremeno?
Zamislite državu u kojoj se ne plaća da dođete na miting.
Zamislite državu u kojoj se pesma poput radikalske „Govedine“ emituje 24/7 sa svih kanala i radio stanica.
Zamislite državu čije institucije rade u interesu građana.
Zamislite državu u kojoj ne znate kako se zove predsednikov sin, brat, treća supruga ili švalerka i šta vozi njegov kum.
Zamislite državu u kojoj vladajuća stranka može da izgubi izbore, za početak.
A, sada zamislite državu u kojoj vladajuća stranka može da izgubi izbore i da mirno preda vlast.
Zamislite državu u kojoj klub za koji navija predsednik države nije apsolutni šampion.
Mogao bih do sutra da nabrajam, ali ću se zaustaviti ovde kod sporta.
Pokojni Zoran Đinđić jeste bio navijač kluba preko puta.
Činjenica je da je u vreme njegovog mandata započet projekat „Evropske zvezda“ u košarci i da su ogromna sredstva upumpana u taj klub.
Međutim, u vreme njegovog mandata nije oteran trener KKP niti je postojala direktiva ko mora da bude šampion. Činjenica je i da smo naše prvo učešće u fudbalskoj Ligi šampiona izborili nakon titule osvojene u vreme njegovog mandata. Trenutno ne možemo da se izborimo za drugo mesto u domaćem šampionatu.
Dakle, ovo o čemu pišem nije samo pohvala Zoranu Đinđiću nego sistemu koji je želeo da uspostavi.
Sistemu koji funkcioniše bez obzira ko je na vlasti. Međutim, Srbiji to očigledno nije potrebno.
Ako se zadržimo samo na sportu gde je bilo dozvoljeno da na terenu pobedi bolji shvatićemo da neki u ovoj državi ne umeju da funkcionišu u takvim uslovima. Negde se ugase, negde dovedu na korak od gašenja. Naravno u uslovima kakve imamo danas u državi to SD je neprikosnoveno u svim sportovima.
Da stvar bude gora dobar deo navijača Partizana je glasao za to.
Zoran Đinđić svakako nije bio savršen. Pitanje je kako bi Srbija izgledala da nije streljan?
Nažalost, nikada nećemo saznati.
Samo vas molim zapamtite sledeće činjenice, Zoran Đinđić nije:
- Kriv za pad Krajine
- Bombardovanje niti ga je prizivao
- Gubitak Kosova
- 24 sporne privatizacije
- To šta sada rade ljudi koji su bili u njegovom timu
- Zemunski klan (zna se ko je vladao državom i Zemunom u vreme njihovog uspona)....
Kako je ovo, što bi Glimmer rekao, ipak moj ćošak, mogu da iznesem svoje mišljenje koje bi ukratko glasilo:
Nismo te bili dostojni i hvala za dve godine nade da bi ovo moglo da bude normalna država.
Ja sam barem imao dve godine.
Nije istina da nada umire poslednja. Ustreljena je zajedno sa tobom na današnji dan pre dvadeset godina na stepeništu Vlade Srbije.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kupujmo domaće
Dokumentarac o „Grunge“ muzici nastaloj u Sijetlu početkom devedesetih prošlog veka se zove „Hype“.
Može se naći na Youtube-u i moja topla preporuka. Film govori o svemu što je prethodilo i samim počecima bendova koji su kasnije postali planetarna senzacija. Ukratko, da vam ne kvarim utisak ukoliko budete gledali. Sijetl kao krajnji sever SAD nije bio usput tadašnjim bendovima, tako da se skoro nikada nije nalazio na spisku gradova koje na svojim turnejama posećuju velike zvezde. Ako se nije isplatilo velikim zvezdama da odlaze do Sijetla svakako se nije isplatilo ni bendovima na početku karijere.
Tako da su ljudi iz ovoga grada bili uskraćeni za zadovoljstvo odlazaka na koncerte. Kako bi nadoknadili ovaj nedostatak lokalni klinci su počeli sa organizacijom svirki. Ovo dovodi do eksplozije muzičke scene u Sijetlu. Naravno, od gomile bendova koji su godinama skupljali iskustvo po lokalnim klubovima se iskristalisalo ono što znamo kao Nirvana, Pearl Jam, Soundgarden, Alice in Chains, Sreaming trees, Mudhoney... Nešto slično se dogodilo u zemlji Srbiji tokom devedesetih kada što zbog sankcija, što zbog totalno nenormlane situacije u državi skoro niko od stranih bendova nije želeo da dođe u ovaj šupak kosmosa. Zahvaljujući izolaciji došlo je do stvaranja domaće scene i izbacivanja na površinu gomile bendova. Kako recimo nismo mogli tih godina do Ljubljane da gledamo bend The Ramones morali smo da se zadovoljimo koncertima Goblina koji su na početku svoje karijere pored svojih pesama satima pržili pank obrade i tako nam pružali privid neke normalnosti. Tih devedesetih jesmo slušali Rage Against The Machine i njihovo „Fuck you I want do what you tell me“, ali su koncertnu turneju „Izađi na crtu“ kojima su se mladi pozovali da izađu na septremarske izbore 2000. godine izneli Kanda Kodža i Nebojša, Goblini, Block Out, Darkvudi, Sunshine, Del Arno Bend, Atheist rap, Partibrejkersi.... Dakle, domaći bendovi koji su dali doprinos padu Miloševića. Za mlađe generacije, recimo, isto ono što je uradio Beogradski sindikat prilikom dolaska SNS na vlast. Animirali su mlade da glasaju protiv tadašnje vlasti.
Ista stvar se tih godina dešavala u sportu. Zbog već pomenutih nepravednih i ničim izazvanih sankcija u naš sport nisu mogli da dolaze stranci. Tako da smo bili osuđeni na našu decu. To je bilo skroz OK za domaću ligu, međutim za međunarodnu scenu nikako. Ukidanjem sankcija i sklanjanjem sa vlasti zlikovca Miloševića u jednom momentu smo pokušali da postanemo deo normalnog sveta.
Otvaranjem granica i uklanjanja opasnosti od ratnih sukoba u naš sport su počeli da ulaze i strani igrači.
U fudbalu se možemo setiti jednog Tariba Vesta u dresu i Lotara Mateusa na klupi fudbalskog tima Partizana. U klubu preko puta na klupi su se našli Valter Zenga i Zeman. Čak je i reprezentaciju u jednom periodu vodio selektor sa španskim pasošem. Takođe kroz košarkaške klubove je prošla gomila stranih igrača. I to je negde normalno. Razlog je prost. Ukoliko želimo da budemo konkurentni i igramo egal sa klubovima iz Evrope samo domaći igrači nisu dovoljni. I to je tako – kako bi rekao Goran Vesić, za koga bih rekao da je kre...... da ne citiramo Duška Vujoševića sada.
Tako je naša košarkaška sekcija godinama igrala sa gomilom domaćih igrača koje je na početku sezone pojačavao „igrač na poziciji crnca“, kako se tada govorilo. I svih tih godina su izostajali neki zapaženiji rezultati u Euroligi. Međutim, tek u sezoni 2009/10. kada smo u ekipi imali dvojicu Amerikanaca, jednog Čeha i igrača sa australijskim pasošem među nosiocima igre smo se domogli F4.
Nisu to bili poznata košarkaška imena, ali su bili tip igrača koje nismo mogil da nađemo među lokalnim stanovništvom. Kao da sada krenete po Srbiji u potragu za fudalskim desnim bekom ili „desetkom“. Mogli biste da prevrnete celu zemlju takve igrače ne biste našli. Da ne pričamo o tome da sada svaki malo talentovaniji igrač, kao i svako normalan, čeka prvu priliku da pobegne negde u inostranstvo.
Nema više klinaca koji godinama vredno rade kao bendovi u Sijetlu ili u Srbiji početkom devedesetih čekajući priliku da se pokažu. Svi hoće odmah i hoće sve.
Tako dolazimo i do ove sezone u kojoj KK Partizan igra sa velikim brojem stranaca.
Pa, gospodo, ukoliko želite neki uspeh u Euroligi isti sigurno nećemo postići samo sa domaćim igračima.
Za razliku od nekih drugih svi domaći igrači koji ispunjavaju uslov igranja na EL nivou odavno haraju američkom NBA ligom, tako da im povratak u Partizan nije opcija. Od trenutnih EL igrača po mom skromnom mišljenju jedino bi Vanja Marinković mogao da doprinese povratkom. Eventualno i Jaramaz.
Oprostite ako sam nekoga propustio. Što se povratka najboljih tiče, vratio se Željko Obradović. Bolje od toga ne može. Mada i pored svega navedenog naš košarkaški klub je jedini koji ima igrače mlađe od 25 godina koji predstavljaju reprezentativni potencijal. Takođe, naš klub je klub čiji igrači se odazivaju pozivu u reprezentaciju i iz iste vraćaju povređeni. Za razliku od nekih koji foliraju povredu kako se ne bi odazvali pozivu selektora. Jer su igrom slučaja iz tog tabora najglasniji u kuknjavi u vezi broja domaćih igrača. Isti ti koji su pre par godina imali crnu petorku. Ali, oni su nebitni i poslednji na svetu kojima bi nešto trebalo da se objašnjava. Pobogu, pričamo o ljudima kojima je OK što im se jedini igrač u fudbalskoj sekciji sa srpskim pasošem preziva Katai. Da se razumemo, apsolutno nemam ništa ni protiv koga niti me zanima ko je, odakle je i kom se Bogu moli. Ali, moram da naglasim još jedno licemerje koje dolazi iz Železnika. Čuveni čuvari srpstva i pravoslavlja nemaju igrača na „IĆ“.
Strašne stvari.
Dakle, od osvajanja evropske titule samo sa domaćim igračima je prošla trideset i jedna godina.
U međuvremenu se mnogo toga promenilo između ostalog i u sportu. Bosmanovo pravilo je poremetilo čuveno pravilo o tri stranca u fudbalu. Tako da se dešavalo da u Engleskoj koja ipak malo više drži do tradicije od nas imamo klubove bez ijednog Engleza u startnoj postavi. I to tamo nikome ne smeta.
Naravno, ne smeta ni ovde kada je jedan klub u pitanju.
Sad dobro razmislite kada odete u prodavnicu da li baš poštujete „kupujmo domaće“ stava?
Da li biste pre kupili Yuga ili Mercedes?
Svakako, ako je nešto domaće proizvedeno po svetskim standardima kao recimo Plazma Kocka, kupićete bez razmišljanja. E, tako je i u sportu. Ako nema domaće što bi zadovoljillo kriterijume zna se šta nam je činiti. I kao što rekoh, neka se ne brinu ljubitelju sporta za reprezenataciju. Trenutna ekipa KKP ima Trifu, Smajlija, Tristana, Avramovića, Anđušu i nadamo se uskoro i Balšu koji bez problema mogu da zadovolje reprezentativne potrebe. To što neko ima problem sa rasizom nije nešto čime bi trebalo da se bavimo.
Kao svetski klub mi ne bi trebalo da imamo problem sa tim ko je ko i ko nam je bratija.
To ostavljamo drugima kojima „bratija“ sedi po ložama.
Sportski pozdrav do sledećeg javljanja.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Doš'o je i taj dan
Nalazimo
se u drugom delu jako čudne i nikada uzbudljivije, neizvesnija borbe za TOP 8
Eurolige. Bukvalno svaka ekipa ispod crte može osnovano da se nada plasmanu u
doigravanje. Kao što bi i svako od prve osmorke mogao da se nađe ispod crte
ukoliko upadne u malo lošiju seriju. Moje skromno mišljenje je da Real,
Barselona i Olimpijakos sigurno idu dalje. Za ostalih pet mesta svi ravnopravno
konkurišu. Među njima i naš Partizan. Tako deluje sada. Mada ko zna kako će sve
izgledati za mesec dana. Ako se setimo pre samo mesec dana delovalo je plasman
u doigravanje san. Kao što je delovalo da ne možemo da pobedimo nikoga na
gostujućem terenu, a onda smo vezali dve povede na dva „najvrelija“ gostovanja.
Iskreno
se nadam da nam neki od tih gostujućih poraza neće nedostajati za plasman među
osam najboljih u Evropi. A, bilo je par utakmica koje smo imali gotovo dobijene
i neke koje smo uz malo smirenosti mogli da okrenemo na našu stranu. Ali, nećemo
kukati za onim što je bilo.
Naravno,
navijači kao navijači su ili padali u trans kada dobijemo tri utakmice ili
terali Željka posle tri vezana poraza. Trenutna situacija je da smo svi
presrećni i u „Sve osvajamo“ fazonu. Nadam se da će to stanje da potraje. Lično
sam imao razumevanja za svaki od stavova. Svaki osim onih „Željko nema pojma“
upisa. Kako je moguće da neko ima razumevanja za dijametralno suprotne stavove.
Da
sada ne pametujem kao ljudi sa TV ekrana, ali zaista nam, nedostaje razumevanja
za tuđe stavove. Ako uzmemo u obzir da su navijači osam godina čekali
Euroligaške utakmice, da imamo Željka na klupi, da imamo priličan broj zvučnih
imena i odličnih igrača, kao i neke talentovane klince. Da imamo najbolje
navijače u Evropi, rasprodatu Arenu, naravno da su očekivali da deremo sve
redom dvadeset razlike.
I
to razumem. Željko bi sa mnom u timu koji šutiram kao ona dva momka sa
poluvremena utakmice sa Mornarom osvojio neki trofej. Čak sa mnom i tom
dvojicom malopre pomenutih bi ušao u borbu za najviši plasman. Jer, on je
Željko. Bog igre pod obručima. Logično je da su ljudi imali ogromna očekivanja
od prvog dana. Tako da imam razumevanje kada neko popizdi jer neko ko od
košarke živi ne može da odigra odbranu ili da pogodi otvorene šuteve. Ali,
razumem samo do granice da popizdi. Ne razumem jebanje majke našem igraču i teranje
Željka iz kluba.
Prvi
ja sam izgoreo posle poraza u ABA ligi od kluba Nebojše Čovića. Kao i zbog
poraza od istog kluba u decembarskom EL duelu. Nikakvo prisećanje na gore
pomenuti podatak da je Željko na klupi nisu pomagala. Bilo je perioda kada nisu
delovali kao profesionalni košarkaši. Kada su se donoslie pogrešne odluke na
terenu. Ali, koliko god bio ljut što je Panter na 15 sekundi pre kraja utakmice
šutnuo otvorenu trojku i promašio, niko normalan ga ne bi terao iz kluba. Jer
je dan kada će se to vratiti morao doći.
Doš’o
je i taj dan. Došao je i biće ih još.
Koliko
god utakmica ranije poznatih kao derbi Ledej loše odigrao znalo se da će doći i
taj dan kada će izdominirati.
I
doš’o je i taj dan. Došao je i biće ih još.
Ne
znam da li zaista potonuće Fristajlera ima veze sa tim, ali doš’o je i taj dan
kada Smajli ne deluje kao zabludelo jagnje na terenu, nego kao ozbiljan igrač
koji ozbiljno doprinosi. Trifa je od „uđi, napravi faul i izađi“ igrača postao
ozbiljan defanzivac, verovatno uz Papapetrua naš najbolji u tom segmentu.
Kad
smo kod brata Grka bilo je pitanje kada će i ofanzivno da doprinosi koliko
doprinosi u defanzivi.
Eto
doš’o je i taj dan. Došao i biće ih još.
Naneli
opet pogađa kada je najbitnije. I taj dan je došao i biće ih još.
Da
ne navodim sada sve igrače, ali trenutno sve deluje kako treba.
Da
li će sve izgledati mnogo bolje? Ne znam.
Da
li ćemo se plasirati u doigravanje EL?
Ne
znam. Voleo bih da to bude slučaj, ali i ako ne bude nije kraj sveta.
Ono
što je najvažnije jeste činjenica da osvojimo ABA ligu.
Za
tako nešto biće nam potrebna pobeda u komšijskom dvorištu. Ona se desila skoro,
i to na Svetog Savu. Čekali smo osam godina taj dan i konačno doš’o je i taj
dan. Došao i biće ih još.
Što
se mene tiče i ostatka Eurolige posle te pobede mogu da izgube sve do kraja, ne
zanima me.
Međutim,
momci su nastavali da melju bez stajanja, tako da nije isključeno i
doigravanje.
A,
posle toga, ko zna.
Evropsku
titulu čekamo 31 godinu.
Doći
će i taj dan.
Mangupi u tuđem dvorištu
Da se odmah razumemo naslov se ne odnosi na legendu o beogradskoj mangupariju koja je odrastala slušajući džez dok se kešala po tramvajima i tako između ostalog isticala svoju monarhističku crtu u komunističkom uređenju. Odnosi se na nedavnu izjavu Duleta Vujoševića i utakmicu koju smo nekada zvali derbijem.
Kao i čitave sezone u Euroligi, ali i poslednjih sedam godina na gostovanjima klubu Nebojše Čoviće, tačnije poslednji šesnaest utakmica, nismo uspevali da se mangupiramo na gostovanjima.
Što se EL tiče ove sezone, osim na gostovanjima u Berlinu, Pireju i Baresloni svuda smo imali šanse za pobedu koja nam je našim greškama izmicala. Od već dobijene utakmice protiv Baskonije preko poraza od Asvela, Valensije i na kraju Makabija. Naročito ova poslednja gde smo pet kontri uspeli da upropastimo na isti način, blokadom prilikom pokušaja ulaza. Ukratko, našom glupošću i nerezonskim potezima, ali i odbranom koja nije bila na nivou smo prepuštali pobedu protivniku.
Sve to se odnosi i na poraze kod kuće. Jedan od tih poraza je i utakmica protiv kluba iz Železnika, koja je završena trojkom i grčenjem vilice ispred klupe našeg kluba od strane Nemanje Nedovića.
Samo par minuta pre kraja te utakmice smo imali šest poena prednosti koje smo uspeli da prospemo.
Tako da smo 27.01. dočekali sa pobedom manje u EL od rivala kom smo gostovali.
Kada se sve uzme u obzir, naročito prva ovosezonska utkamica u ABA koju smo izgubili dvocifrenom razlikom nismo se mogli nazvati favoritom. Međutim, svaki put pre početka utakmice bez obzira na sveukupni utisak kada bih se setio ko nam je na klupi osećao sam kako možemo da, narodski rečeno, napravimo brejk.
Tog januara 2023. nije zagrmeo grom na Svetoga Savu u sred zime kad mu vreme nije, ali su se desile neke stvari na koje kao navijači Partizana nismo navikli i koje nisu uobičajene.
Ali, krenimo redom.
Kada se pogleda učinak uslovno rečeno glavnih igrača u ofanzivi postavlja se pitanje kako smo uspeli da pobedimo. Panter šest, Naneli tri, Anđušić dva, Aleksa tri, Madar samo pet poena. Papapetru i Trifa bez učinka. Pa kako onda pobeda? Jednostavno, desilo se nešto što se čekalo dugo. Zek Ledej je odigrao najbolju partiju od dolaska u Partizan. Pogađao je kada je trebalo i kada se lomilo, skakao, zatvarao u odbrani. Jednom rečju dominirao. Pored njega i Egzum je ubacio dvadeset poena. Naravno bratina Lesor sa trinaest poena i verovatno potezom utakmice kada je zakucao pored Petruševa. Pored njih trojice ostatak ekipe je pogađao baš onda kada je trebalo. Nenalli i Panter za tri, Smajli odradio svoje minute krvavo, Trifa i Papapetru takođe. Aleksa ubacio kad je trebalo i proigravao kada se lomilo početkom poslednje četvrtine.
Šta se desilo toliko čudno u rangu groma na Svetog Savu?
Odlična igra u odbrani, bez obzira na to što su Vildoza i Nedović delovali nezaustavljivo u nekim momentima. Ali, za razliku od prva dva ovogodišnja duela igrala su samo njih dvojica. Nisu uspeli da razigraju još nekoga nego je zavisilo od njih dvojice. Iz dobre odbrane došli smo do gomile ukradenih, takozvanih živih lopti. Za razliku od prethodnih gostovanja te kontre smo uspeli da materijalizujemo laganim poenima. Iskren da budem ne pamtim utakmicu u skorije vreme gde smo imali ovoliko ukradenih lopti.
Pored onoga što je zavisilo od nas desilo se pravo čudo da protivnika nije hteo šut u odlučujućim momentima. Kao navijaču koji je navikao da protiv nas „podivlja“ neko ko u životu nije ubacio pet poena i dalje mi deluje nestvarno da je ona trojka Ivanovića izašla iz koša. Kao i da su u još dva ili tri navrata promašili zicere ili otvorene šuteve koji bi prednost na semaforu prebacili na njihovu stranu.
To je nešto što ne pamtim. Obično se lopta odbije kao onda Čildersu ili kada neki balvan poput Nolana Smita ubode trojku sa centra. Ili kada izvesni Vranješ u dresu Sutjeske ubaci tridesetak poena... ima još milion primera za to.
Ali sve to je domen sportske sreće, a sreću valja i zaslužiti, a momci su je zaslužili u petak više nego bilo ko drugi.
Ono što nema veze sa srećom je nešto što se desilo u petak i verovatno nikada više, naročito ne protiv ovog rivala i naročito se neće desiti u ABA ligi.
Suđenje.
Da li neko može da zamisli da se faulovi koji su svirani u poslednja dva minuta sviraju u ABA ligi u duela ova dva kluba u kom je klub Nebojše Čovića domaćin?
Recimo, onaj start sa dve noge Lazića nad Egzumom ili udaranje po rukama istog igrača od strane Nedovića?
Naravno, svaka od ovih situacija je propraćena padanjem u nesvest neposrednog počinioca dela, ali i čitave klupe ne čelu sa Duškom Ivanovićem, preko Fakunda „kojem je bilo najteže“ Kampaca pored klupe završno sa ljudima koji su se našli na ulazu „C“ Hale Pionir.
Ili da se ne svira još jedno padanje u nesvest Ognjena Dobrića na samom kraju.
Biću iskren, ja ne mogu da zamislim tako nešto.
I tako da se i ovaj Euroligaški derbi završi stisnutom vilicom ispred klupe sa igračima Partizana pobrinuo se malopre pomenuti Ognjen Dobrić koji je pokušao da isfolira udarac od strane Egzuma.
Ne znam u gomili beščašća koje smo imali prilike da vidimo poslednjih godina meni je ovaj potez ušao na Final 4 ljigavština sa njihove strane odmah uz troskok Berona, drmanje koševa i krađu pehara.
U svakom slučaju opet držimo sudbinu u svojim rukama. Pobedom nad Asvelom imamo priliku da prvi put posle šestog kola budemo na 50% uspešnosti.
Takođe, nadam se da je ovo momcima dovoljan znak da mogu da budu mangupi u tuđem dvorištu.
Dobro, sad su bili mangupi u seoskom, prigradskom dvorištu, ali mnogo teže je boriti se sa nogama u blatu nego na asfaltu. Baš iz tog razloga očekujem još neki brejk na narednim gostovanjima i konstantno podizanje forme. Tako da što bi rekao brat Glimmer:“Idemo dalje, volim Partizan“.
I vidimo se u sutra u Areni.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Nismo isti?
Baš nekako oko stote godišnjice rođendana Duška Radovića sa tribina Arene začulo se
“Pičkice, pičkice” upućeno košarkašima našeg kluba.
Sve suprotno onome što nas je učio Čika Dule.
Međutim ovo nije prvi put da se dešava. Tribine stadiona u Humskoj su više puta svedočile ovom skandiranju upućenom igračima.
Dakle, već neko vreme nismo baš na tragu saveta dobrog Duška Radovića.
Dobro niko i ne kaže da bi trebalo da budemo, ali da je njegovo pisanje o Partizanu nešto najlepše što se desilo ne bi nam ga ovi preko puta otimali poslednjih dana.
Ali šta je uzrok da se ovo skandiranje sa stadiona preseli u košarkašku dvoranu?
Užasan niz košarkaša u poslednje četiri utakmice među kojima je i ubedljiv poraz od kluba iz Železnika.
Zašto je poraz na terenu kluba Nebojše Čovića odjednom postao toliko bolan kada tamo ne znamo za pobedu od 2015.?
Sledi niz činjenica i neprijatnih istina.
Poraz je bolniji nego inače jer smo se prvi put posle sto godina ponadali da imamo kvalitetniji tim i konačno igramo Euroligu.
Zašto igramo EL posle skoro deceniju?
Prosto i jednostavno. Jedan jedini razlog je Željko Obradović. Samo on i niko više.
Da li bi Partizan ikada dobio pozivnicu da Željko nije na klupi?
Ne bi, mogli smo da je dobijemo sto puta početkom veka, pa nismo.
Dobili smo je sada, kada se najveći od svih vratio.
Zašto smo mislili da imamo kvalitetniji tim?
U sastavu imamo Pantera, Ledeja, Dantea, Nanaelija koji su, da se ne lažemo došli u Partizan samo i isključivo zbog Željka Obradovića.
I to su činjenice.
Takođe je činjenica da trenutno ne igramo kako treba. Da odbrana ne postoji i da primamo preko devedeset poena kao od šale od svakog ozbiljnijeg protivnika.
I tu sada dolazimo do problema nas navijača.
Imamo dve krajnosti.
Jedna ekipa koja ne dozvoljava da se prizna gore navedena činjenica i druga koja bi da, pazite sad, otera Željka Obradovića.
Idemo redom, rođaci, zna se gde ne sme da postoji kritika i gde ne sme da se kaže da nešto ne valja.
Nažalost većina nas glasa za tog čoveka, ali neću da žvalim o tome (Žvalim, kap’rate? To je stvar estetike).
Iako ne znam ništa o košarci u trenerskom smislu, kao neko ko istu prati decenijama dovoljno znam o tom sportu da smem da iznesem mišljenje da nam nedostaje plej.
Izrekavši to nisam rekao da Željko Obradović ne zna svoj posao ili da bi trebalo da ode.
To je jednostavno moje mišljenje i jedva čekam da me demantuju i osvoje sve bez pleja.
Takođe, smem da postavim pitanje zašto nismo doveli nekog EL centra kada se Balša povredio. Opet nisam rekao da oni koji su odlučili da dovedu Slovaka ne znaju šta rade, nego jednostavno pitam.
I to bi valjda trebalo da bude dozvoljeno.
Pored njih imamo likove koji jebu majku igračima, teraju iz kluba njih i Željka.
Zaista ne znam šta bi posle? Ako neko zaslužuje da radi narednih sto godina u Partizanu to su dva čoveka. Jednom je zabranjeno da se bavi trenerskim poslom u Srbiji dok je drugi trenutno na klupi.
Pa, setimo se onoga “Ako su ruže procvetaće”. Pustimo Željka i ekipu da treninraju i rade. Iako trenutno ne deluje baš najsjajnije možda se desi čudo i osvojimo ono što bi ove sezone trebalo da je prioritet, a to je ABA liga. To je preduslov da i sledeće godine igramo EL. Osim ukoliko ne dobijemo ponovo pozivnicu, a istu ćemo dobiti samo ako Željko bude trener, jer bez njega Eurolliga nije Euroliga.
Što se igrača tiče, jeste imamo dosta povređenih. I sada se čeka povratak Avramovića kao da je Lebron lično. Ne bih da podsećam da je isti taj Avramović prošle sezone proglašavan za najvećeg krivca nakon naših poraza, naročito posle Burse. Šta se promenilo od juna meseca do sada?
Pored njega pominje se nedostatak nekoga Grobara u ekipi.
Opet neprijatna istina.
Imali smo kapitena koji je uradio nešto što u “Morao je da uradi zbog posla ili dece” Srbiji 99% naroda ne bi smelo da uradi. Odjebao vladajuću stranku i montažu sebe u crveno-belom dresu i preko raznih kanala došao u Partizan. I to nije došao u Partizan kada je Željko bio trener nego Miroslav Nikolić i kada se nije igrala EL nego EC.
Dakle, uradio je najgrobarskiji potez poslednjih godina, međutim to nije bilo dovoljno.
I njega smo kao navijači pljuvali i jebavali majku iako je odisao onim što sada navodno nedostaje.
Uglavnom, mnogo krajnosti, dok je istian kao i obično negde na sredini.
Realno je očekivati bolju igru s obzirom na sve okolnosti, ali i imati strpljenja dok do nje ne dođe.
Mislim da sledećeg četvrtka sledi prelomna utakmica sezone i siguran sam da će Arena biti prepuna.
I da će svi imati samo jedan cilj, podršku igračima na terenu od prve do poslednje sekunde.
Jer, ako pobedimo to bi moglo da bude presudno u podizanju ekipe.
U slučaju ne daj Bože poraza o kom ne smem da razmišljam…
Ukoliko se desi da izgubimo (ne daj Bože) na nama navijačima je da Arena bude puna do kraja takmičenja i da igrači imaju podršku. Ukoliko se to ne desi, ukoliko se budu pljuvali i vređali igrači, trener pitanje sa početka bi trebalo da se postavi:
Nismo isti?
Povratak kralja
Prošlo je skoro osamnaest meseci od kada se Željko Obradović zvanično vratio na mesto trenera, ili kako bi on rekao „treneeera“ KK Partizan. Skoro svako je do sada izneo mišljenje o tom događaju, pa je došao i red na mene.
Kao što rekoh mnogi su iznosili svoja mišljenja od onih „Željko Obradović, državni projekat“ do „Osvajamo sve iste sekunde“.
Svako normalan se obradovao činjenici da se jedan Željko Obradović vratio u svoj klub.
Prvi ja. Iskreno nisam verovao da će se to ikada dogoditi.
Zašto sam tako mislio i šta se promenilo, pa je taj povratak omogućen pokušaću da objasnim.
Beše maj mesec 2012. i behu predsednički izbori u zemlji Srbiji.
Spletom nesrećnih okolnosti po sve, najviše po naše JSDP, na tim izborima pobeđuje kandidat Srpske napredne stranke, Tomislav Nikolić.
Ubrzo nakon toga, Aleksandar Vučić preuzima sve poluge vlasti u Republici Srbiji i postaje gospodar svega. Polako su na red došla i sportska pitanja i rešavanje „problema“ dominacije KKP u košarci, ali i fudbalske sekcije u domaćem prvenstvu. Za razliku od svega ostalog gde ovaj bivši „Sto za jedan“ radikal bio prilično loš, na sportskom planu se istakao kao jako uspešan.
Tako smo bili svedoci teranju iz kluba i zabranjivanju rada u Srbiji Dušku Vujoševiću, slanju aviona Vlade Srbije po Grofa u Tivat... Budžete i način finansiranja klubova dva najveća sportska društva neću sada komentarisati. I dalje odgovorno tvrdim da je njegov krajnji cilj gašenje JSDP, ali polako, doći ćemo i do toga.
Dakle, Aleksandar Vučić je osoba koja svoju vladavinu zasniva na ispitivanju javnog mnjenja i na osnovu jučerašnjih rezultata planira se njegovo današnje delovanje.
Tako dolazimo do toga da je najomraženiji lik u većinskoj Srbiji tih godina bio Duško Vujošević i da ih najviše boli dominacija KKP. Prvo je rešio Radnom zajednicom KK, drugo bi verovatno uspeo da se nisu pojavili Aleksandar Džikić i Novica Veličković koji su se vratili kada niko ne bi i spasili klub ispadanja iz ABA.
Verovatno se nije računalo sa tim da će uvek postojati neki „ludak“ koji će se vratiti da pomogne klubu kada je teško i kada se zna da se do trofeja ne može. Trofeji se ovde brane i trovanjem igrača. Takođe, nije se računalo sa tim da će ljudi nastaviti da dolaze u velikom broju na utakmice košarkaške sekcije. Iskreno me čudi da je to prevideo i da nije ukapirao da iz nekog razloga postoji razlika u odanosti navijača Partizana kada su u pitanju fudbalska i košarkaška sekcija.
Ni meni nije jasno zašto je tako, jer volim i podjednako posećujem utakmice obe, ali to nije bitno.
Bitno je da, iako su navijači dobijali batine i u hali isto kao na stadionu (posle minuta ćutanja i posle skandiranja u Hali sportova), ipak za razliku od Humske posle toga nisu prestali da dolaze na košarkaške utakmice, naprotiv. I tu se već Vođa, neću da kažem našao u problemu, već naleteo na izazov.
Ako nastavi tako grubo mogao bi da izgubi podršku navijača Partizana koji su većinski, budimo iskreni prema sebi, bili na njegovoj strani u sukobu sa Vujoševićem i koji na kraju krajeva glasaju za njega.
Dalje sprečavanje sponzora da dođu u klub dakle nije bila opcija, morao je da uradi nešto kako bi delovalo da je KK slobodan.
Doveo je na čelo kluba lika koji je naravno član SNS.
Zašto ovo napominjem?
Iz prostog razloga što svaki član SNS prvo sluša naređenja od njega, pa tek onda radi nešto.
Titula u ABA i učešće u EL preko živog kluba iz Železnika i armije njihovih navijača i glasača za Vučića nisu bili opcija. Srećom po nas, u košarci uvek postoji opcija plasmana u EL preko EC ili kao što se na kraju i desilo pomoću pozivnice.
Tako smo imali priliku u godini korone i prekinutoj sezoni da osvojimo EC i plasiramo u elitno takmičenje.
Nažalost to se nije desilo.
Onda sledi još jedna sumorna sezona KKP nakon odlaska Trinkijerija i budimo realni, raspad.
I kako to obično biva posle raspada dolazi neko ko će pokušati da spasi stvar.
Ono što je delovalo kao nemoguća stvar, tog Vidovdana 2021. je ozvaničena.
Željko Obradović se vratio u Partizan.
Sad se postavlja pitanje, šta se to toliko promenilo pa je došlo do toga da se Željko Obradović vrati u klub?
Kao što sam već rekao, prvo i najvažnije odbijanje navijača da odustanu od kluba.
Zatim, odbijanje igrača i trenera da se predaju iako nije bilo nekih značajnijih rezultata i trofeja, osim osvajanja Kupa.
Na kraju krajeva, Aleksandar Vučić je uvideo da Grobari baš nisu baš najnormalniji i da rizikuje da se Željko Obradović vrati u klub, a da on na tome ne profitira.
Nakon uklanjanja njegove zabrane da privatni sponzori daju svoj novac KK Partizan, klub je konačno imao budžet za igrače koji imaju neko iskustvo.
Ne znam koliki je udeo državnog novca i privatnika, ali znam da postoje bivši igrači koji godinama doniraju svoj novac klubu kako bi preživeo i nekako funkcionisao.
Da sumiram, navijače nije uspeo da slomi kao ni klub koji je veći od svih nas zajedno.
A, kako je postojala opcija da se Partizan vrati tamo gde mu je mesto bez ugrožavanja njegovog kluba, naravno da je iskoristio priliku.
Sklonio je sve zabrane sponzorisanja kluba, verovatno podebljao državna ulaganja i stvorio uslove za povratak najvećeg. Naravno da sada koristi priliku da kaže KAKO JE ON DAO PARE, i kako je On najzaslužniji za to. Na kraju zašto mu je bitno da oba kluba igraju elitno takmičenje?
Jednostavno, svake nedelje imamo barem jednu ili dve utkamice koje svaka polovina Srbije gleda i iščekuje. Tih dana nije bitno koja je cena bezina, hleba, kirije... Tada se svi posvećuju tom događaju i to je nešto što traje od oktobra do maja meseca. Budimo realni, sa dva dobra budžeta kupio je mir u kući.
To je kao što rekoh, moje mišljenje zašto nam je dozvoljeno da se borimo.
Što se samog Željka Obradovića tiče apsolutno sam ubeđen da bi se on u jednom momentu vratio u klub.
Tako da Ostoja Mijailović i Aleksandar Vučić nemaju veze sa tim. Nije se Željko vratio zbog njih niti njihovom zaslugom. Željko Obradović bi se vratio i da sam ja predsednik kluba ili države.
On se vratio svojoj kući, svom klubu i svojim navijačima.
Što se tiče učinka od povratka, prva sezona nije baš bila najuspešnija.
Ostali smo bez trofeja, ispali od Burse u EC i izgubili finale ABA.
Iskren da budem nisam ništa više ni očekivao u prvoj sezoni.
Zato u ovoj očekujem nešto više. U EL i nemam neka prevelika očekivanja, ali zato u ABA mislim da možemo. Tačnije, mislim da MORAMO do trofeja u ABA.
Kako sad mislim da možemo do trofeja kada sam na početku napisao da ne smemo?
Jednostavno. Opet se vraćam na Vučića i ispitivanja od kojih živi.
Navijači kluba Nebojše Čovića, kao što možemo videti ne dolaze na utakmice da bodre svoj klub, oni dolaze da navijaju protiv Partizana. Pogledajte posete njihovih utakmica tokom godine i posetu u ponedeljak, biće vam sve jasno.
Takođe, ukoliko osvojimo ABA, imaće svoj večiti izgovor „Žrtve režima“ i Bodiroga na čelu EL.
Kad smo već kod utakmice u ponedeljak, zaista bih bio razočaran kada ne bismo pobedili.
Ne mislim da su oni slabiji, nisu. Ne mislim da imaju manji budžet, nemaju. Nego jednostavno, ako želimo da osvojimo ABA, moramo da počnemo da ih pobeđujemo na njihovom terenu.
Ako neko zna kako se pobeđuje, to je sigurno Željko Obradović.
Pa, sa malim zakašnjenje, dobro došao kući Želimire.
I uzmi Željko ABA titulu. Evropskih imaš dovoljno, a ta deseta će doći dogodine.
S one strane
Tačnije, početak pesme i susret Neleta i Ujka Sema je izgledao ovako.
“8:30, zvono na vratima, ustajem i zastajem nem.
Čovjek u cilindru i fraku mi reče:
Hello boy I'm Ujka Sam”.
Nešto slično ovome se desilo meni u nedelju 15.05.
Samo što mene nije probudilo zvono na vratima. Sat vremena ranije u odnosu na Neleta u 7:30 moj brat Dušan (mops) je počeo da se ponaša nenormalno čak i za njegove standarde.
Kada je shvatio da je uspeo da me probudi, samo se pribio uz mene.
Onako bunovan još uvek nisam bio svestan šta se dešava. Međutim, nešto nije bilo u redu.
Tup bol u gornjem delu stomaka i nešto što bi podsećalo na gorušicu je pokvarilo buđenje.
Mora da je od one pice sinoć – pomislio sam.
Ustanem, prošetam do kuhinje. Popijem čašu Koka-kole, jer jelte gorušica je u pitanju.
Ništa bolje ni posle par minuta.
Hladan znoj.
Opa, otrovao sam se pečurkama sa pice – pomislih dok sam sa žaljenjem konstatovao da se bol sa gornjeg stomaka polako širio u predelu grudi.
Nakon toga su ruke počele da trnu kao i leđa.
OK sinko, ovo nisu gorušica ni trovanje, ovo je nešto mnogo gore.
Kao i doktor Nele sa početka teksta, ustao sam i zastao nem.
Hello boy, I’m infarkt miokarda.
Da skratim, ljudi iz Hitne pomoći kojima se i ovaj put zahvaljujem su stigli jako brzo, konstatovali šta je u pitanju, zakazali operacionu salu i strpali me u vozilo.
I tako, pored infarkta desilo se još nešto što za šta sam mislio da se nikada neće desiti.
Vozio sam se u Hitnoj pod rotacijom.
Znate ono, kada sirena svira, a svi ostali se sklanjaju, kao na filmu.
Ili kao da sam ne daj Bože predsednik države.
Ah, da, on je zabranio upotrebu sirena na službenim vozilima, tako da nemojte njega da zamišljate.
Zaboravih da napomenem da je taj dan bio maraton i da je gomila ulica bilo zatvoreno, tako da je Hitna svako malo morala da stane i pita nekog od pandura kuda i kako bi mogla da dođe do klinike na Dedinju.
Ležeći u zadnjem delu Hitne kroz prozorčić na vratima sam ugledao lice jednog od pandura koji su regulisali saobraćaj.
E, jbg, QQ. Neće faca sluge režima biti poslednje lice koje si video u životu.
Trgni se, majmune slabog srca!
I dok sam se, kako bi se reklo, borio da se psihički podignem i ubedim sebe da ću ponovo videti draga lica i posle pandurske face. Kao i da ima “još da se igra” i da ću imati još puno vremena da vidim sve koje volim i da upoznam još dragih ljudi, vidim koješta na planeti, kroz prozor Hitne su jedno za drugim promakli stadion pod tenkom i vila udove Ražnatović (valjda je tako normalno da ta dva zdanja budu jedno pored drugog).
To je to.
Tek ovo definitivno neće biti poslednje građevine koje si video u životu, ne daj se konju – rekoh sebi.
Da vas ne davim detaljima.
Predivno osoblje Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje je odradilo svoje i nardoski rečeno me “skrpilo”. I njima sam na tome beskrajno zahvalan.
S one strane bodriću te Partizane će morati da sačeka još neku godinu.
I tako ležite nakon operacije i saznajete da ste ubedljivo najmlađi na odeljenju, što bi nama u “najboljim godinama” bio kompliment na svakom drugom mestu osim ovom.
Međutim, takođe saznate da je sve više ljudi tih godina koji tu završavaju tako da je verovatnoća da naletite na školskog druga velika. Nažalost.
Ovde moram da se zahvalim i predivnom osoblju Instituta za rehabilitaciju u Sokobanjskoj koji su me dvorili i vodili računa o meni naredih sedam dana nakon operacije.
Tokom boravka tamo sam imao priliku da vidim razne tipove ljudi.
Svaki od tih tipova ljudi može da bude pandan raznim tipovima navijača Partizana.
Međutim, u oba slučaja dve grupe su najdominantije.
Prva grupa.
Jebeš ti ovo. Da ne jedem svinjetinu, slano i ne pijem!?
Nema šanse. Ja ću da nastavim, pa dokle živim.
Dakle, ljudi koji znaju šta im je najveći neprijatelj i znaju šta bi bio logičan izbor, ali ipak svesno rade sve što nije logično i još opravdavaju to nekim glupim izgovorima.
Jeste, to je nažalost najbrojnija grupacija navijača Partizana.
Takozvani SNS Grobari. Ljudi koji glasaju i obožavaju Aleksandra Vučića i njegovu stranku, svesni da je to ekipa koji nema drugi cilj nego da uništi i ponizi JSDP.
Druga grupa.
Oni likovi koji su svesni situacije u kojoj su se našli i šta ih je tu dovelo i koji rade sve što ima smisla.
Vode računa o ishrani, vežbaju, odlaze na kontrole.
Prevedeno u svet navijača to su oni navijači koji su svesni šta je glavni uzrok problema našeg kluba i ne glasaju za njega niti brane njegovo ime.
Ipak, tokom boravka jedan, jedinstveni primerak mi je privukao pažnju.
Bio je to dekica od svojih minimum devedeset godina koji je došao na rehabilitaciju koja traje 21 dan.
E, sad, uz rizik da zvučim odvratno, ali dekica ne deluje kao neko ko će još dugo da bude ovde.
I da će nakon tri nedelje rehabilitacije imati još samo jednu sedmicu da proživi kao čovek.
Znam, zvuči odvratno, ali šta da radim, tako je.
Ali, on je čovek došao da odradi šta se od njega očekuje, svestan da mu nije ostalo još mnogo.
E, to je ono, što po mom skromnom mišljenju nedostaje navijačima Partizana.
Je l’ ovaj nesrećnik rešio da večito budemo drugoplasirani i krpa za brisanje poda?
Jeste.
Da li je podrška igračima na terenu obaveza?
Naravno.
Ali, ne samo slepa podrška i fokus na teren. Svakako se prvenstva ovde u poslednje vreme ne rešavaju na terenu. Nego na nekom drugom mestu na kom sedi čovek za kog nažalost glasaju i navijači Partizana.
Jer, samo podrškom igračima uz ignorisanje svega ostalog imamo ovo što imamo.
Klub na samrti.
Dakle, šta je uradio dekica?
Rekao je, jebi se masna hrano, jebi se kafo, rakijo. Idem da se hranim zdravo, vežbam i proživim još koliko mogu kao čovek bez straha od infarkta, a smrt je nažalost jako blizu.
To bi da smo dekica prevedeno na jezik navijača Partizana značilo.
Na poslednjoj utakmici protiv Radničkog je u tom slučaju trebalo da dođe barem dvadeset hiljada ljudi koji bi uz podršu i zahvalnost igračima na sezoni, rekli “Jebi se Žvalavi” ili svi skupa skandirali ono čuveno.
Jer, svakako nas neće biti uskoro, pa da barem odemo kao ljudi, a ne da se pravimo blesavi i budemo iznenađeni kao ja onog nedeljnog jutra kada je infarkt pokucao na vrata.
Za razliku od mene za naš klub neće biti Hitne pomoći niti ponoćne KZN.
Apsolutno sam ubeđen da se ovo neće desiti ni u četvrtak na finalu kupa niti u finalnoj seriji ABA lige.
Utakmice pred čije odigravanje nemam nikakve nade u pozitivan ishod po nas.
NEEEEEEEEEEEE, zbog toga što mislim da naši klubovi lošiji na terenu. Ne. Nikako to nije razlog.
Već zbog toga što mnogo lošiji van terena i što se ishod ovakvih mečeva određuje na gore već pomenutom mestu gde sedi takođe već pomenuti čovek i čuvenom logistikom.
Pa, na nama je šta će se čuti sa naše strane pre nego nam klub ode “s one strane”.
Momci će se boriti to je sigurno. I izginuće na terenu. Verovatno će biti bolji.
Ali….
Jer, nemoguće je da jedan Saša Zdjelar, Urošević, Natko, Ledej, Balša, Zagor, Stanoje, Željko neće ostaviti srce na terenu i uz teren.
Bez obzira na svo njihovo znanje, volju i proliveni znoj ne mogu da se izbore sa onim van terena.
To bi trebalo da bude naš posao kao navijača.
Primitili ste da nijednom nisam napisao da će momci ostaviti srce na teren? 😊
I na kraju jedno veliko hvala svima na porukama podrške, pitanjima, dopisivanju i svemu što me je održalo u životu prethodnih desetak dana.
Volim vas sve. Neke manje, neke više 😁
I da bodrimo klub onako kako bi trebalo.
Nije u redu
De Belli Ciao
Događaji neće biti hronološki poređani niti po njihovom značaju, već onako kako mi padaju na pamet.
Prekid sezone i odluku Eurolige ne vredi više komentarisati niti kriviti bilo koga u klubu za tako nešto.
Tako da smo narodski rečeno „izduvali“ i sve dobro urađeno od strane stručnog štaba i igrača na terenu je poništeno.
Ponoviću da klub nije mogao da utiče na takvu odluku.
Kao što klub nije mogao da utiče ni na odluke ABA lige.
I nekako ne mogu da se otmem utisku da naš klub više ne može da utiče ni na šta.
Jedina odluka sa kojom sam se slagao sa upravom se odnosi na to da se dovede Anrea Trinkijeri.
Ne, on lično, nego trener sa iskustvom. Moje skromno mišljenje je da kada već nemamo para, a zaista nemamo iako imamo „rekordne“ budžete da dovodimo TOP EL igrače onda bi trebalo angažovati iskusnog trenera koji od dostupnih igrača može da napravi neki rezultat.
Pre korone je delovalo da ovakav princip daje rezultat, međutim stručni štab i igrači su uradili skoro sve, ali uprava nije mogla da uradi ništa.
I onda se čudimo što je trener odlučio da potraži svoju sreću u nekom drugom klubu.
Par reči o Trinkiju pre nego nastavim.
Rekoh već, bilo mi je jako drago da je ekipu preuzeo iskusan trener i što je taj trener baš on.
Način na koji je doveden je nešto na šta on nije mogao da utiče.
Sećate se šta je prethodilo njegovom dolasku?
Čudna utakmica i ponašanje ekipe na utakmici protiv Zadra. Da sam sklon teorijama zavere napisao bih da je ekipa minirala Nenada Čanka. Čanka koji je na klupi nasledio nikog drugog nego Mutu Nikolića.
Da sve bude još impozantnije čitav događaj se odigrao u Areni koja će na moju žalost postati naš novi dom. Ponoviću, ne može niko da me ubedi da je finansijski isplativije igranje u Areni nego bilo gde drugo. Poštujem sve, da sve što raste i treba da raste, pa samim tim i mi kao klub.
Ali, mi kao klub nažalost ne rastemo poslednjih godina.
Nego, da se mi vratimo na trenera.
Došao je Andrea Trinkijeri. Naravno, da ga je ispred kluba dočekao niko drugi nego predsednik.
Predsednik kluba da ne bude zabune, jer i predsednik države voli da se slika i dočekuje sve od ljudi do teretnih aviona.
Bilo kako bilo po njegovom dolasku Trinkijeri je dobio razne nadimke od „Slatkorečivi Italijan“ do „Italijan u prevari“.
Naravno da iskusan trener zna da kaže upravo ono što navijači od njega žele da čuju.
Problem je što su stvari koje rekao o veličini kluba u koji dolazi, istoriji kluba apsolutno tačne, pa se sve to lepo „primilio“ u narodu.
Da je radio dobar posao niko ne može da mu ospori, kao i da su mu dovođeni stranci kako je poželeo.
Da nije formirao tim kom bi okosnica bili mladi domaći igrači, nije. Ali, od njega niko nije očekivao da sa klincima osvoji sve. Ja sam očekivao da sa igračima čija je tržišna cena daleko ispod cene koje su doveli naši rivali uđe u borbu za trofeje. Sudeći po stanju na tabeli i osvojenim trofejima do tada sve je ukazivalo na to da će biti uspešan. Osvojen je kup, a u svim ostalim takmičenjima obezbeđena je prednost domaćeg terena i prva pozicija na tabeli.
I onda se desilo šta se desilo.
U međuvremenu Trinkijeri je odlučio da ode iz kluba godinu dana pre isteka ugovora.
Tako je od oduševljenja njime dobar deo naših navijača odlučio da ga pljuje i napada zbog odluke da napusti klub.
Da li se neko zapitao zašto bi ostao?
Možda je čovek kao i Marko Nikolić (kog virus nije sprečio da osvoji sve) ukapirao da nema smisla baviti se sportom u ovoj zemlji, jer titula može da se osvoji samo jednom?
Takođe, apsolutno sam ubeđen da nije bilo virusa da je sezona završena onako kako je izgledalo da će završiti sa osvojenom ABA ligom i Eurokupom, da bi se našao način da Čovićev klub igra EL umesto nas.
Možda je Trinkijeri postao svestan i te činjenice?
Možda je otišao da radi u državi u kojoj na državnoj televiziji neće morati da kaže kako je Merkelova velika sportašica?
Možda je ukapirao da Ostoja Mijailović kao i Peković pre njega koriste KKP za neki lični interes?
Podsetiću da je Pekmen odjebao klub kada je u znak zahvalnosti za učešće u teranju Duleta dobio dozvolu da zida po Zlatiboru. Ovih dana smo svedoci da grad Beograd koji nas by the way dere za najam Arene, pored živog Fijata 500L kupuje automobile od predsednika našeg KK.
Pitanje je šta loše po klub poput Pekovića je morao da uradi Ostoja Mijailović da bi to zaslužio.
Da skratim po pitanju Trinkijerija. Čovek je došao, odradio maksimalno ono što se od njega očekivalo i verujem da bi uspeo na terenu da osvoji sve.
Tako da od mene ima zahalnost za sve što je uradio uz pesmu:
DE-BELLI CIAO, DE-BELLI CIAO, DE-BELLI CIAO, CIAO, CIAO !!!
Na njegovo mesto doveden je Vlado Šćepanović!
Jedino što mogu je da mu poželim svu sreću ovog sveta i da se nadam da on neće imati sudbinu Nenada Čanka.
Što se tima tiče, ne znam šta da kažem.
Prelazni rok koji još traje je doneo ono o čemu je Čović sanjao godinama, a to je da posle naduvavanje spolovilom od strane Gagija Milosavljevića, Bogdana čak i jednog Đorđa Gagića u svoj tima dovede igrača Partizana. Nekim čudom predsednik kluba koji je na svom Tviter profilu pre klupskog naloga objavljivao vesti o potpisu nekog od igrača je ćutao kao zaliven posle ovog transfera.
Ali, bez obzira što je Volden otišao gde je otišao kod nas je došao lik koji je nas naduvao spolovilom pre par godina. Jeste, reč je o Nemanji Dangubiću.
Jednostavno, sramota je da Nemanja Dangubić i Zagorac nose dres KK Partizan u isto vreme.
Jer znamo kako su i jedan i drugi i šta su i jedan drugi preživeli da do tog dresa dođu.
Ako ovome pridodamo i povratak Stefana Jankovića u ekipu na treningu bi mogli da se podele i igraju Partizan – FMP.
Tako da uz izvinjenje Zagorcu, Jaretu, Gordi, Mozliju, Tomasu, Jankoviću, Šćepi sezona pred nama je prva od koje ne očekujem apsolutno ništa od mog KK. Taj osećaj nemam zahvaljujući gore pomenutim ljudima već zbog toga što jednostavno nemaju šansi u borbi bez podrške iz kluba sa ovakvim saigračima kakve im dovode.
Ali, barem će ta situacija i očekivani rezultatski kolaps biti super materijal za svađe Željka Pantića i Vladana Tegeltije po emisijama i društvenim mrežama.
U međuvremenu će jedni igrati ligu u kojoj se takmiče dva kluba istog vlasnika dok drugi igraju ligu u kojoj najveći rival igra 90% prijateljskih utakmica. Takođe, tu ligu ćemo igrati u terminima 17:30 na 40 stepeni iznad nule. Naravno i jedni i drugi povodom gore navedenog imati mnogo toga da napišu po društvanim mrežama, jer u institucijama na koje se pozivaju nema borbe.
Debeli spasio se.
Nama neka je Bog u pomoći.
Proći će njihovo
Krajem maja meseca let naših momaka završio je stravičnim padom.
Zakoni fizike su neumoljivi, a momci su leteli jako visoko, tako da je pad, koliko god bio očekivan, ipak bio prilično bolan.
Iako je, za razliku od kluba iz predgrađa, u trenutku prekida takmičenja bio prvi u oba takmičenja, ne četrnaesti i treći, ja ne mogu da tvrdim kao Legende nekih klubova da bi Partizan osvojio sve trofeje.
Jedan od razloga je što nisam legenda mog kluba.
Ali, mogu slobodno da kažem da ostaje žal što se, kao prvo i najvažnije, desila pandemija, a tek posle kao navijač Partizana i to što je pandemija sprečila završetak sezone.
Sezone u kojoj nam je bio otvoren put ka oba finala uz prednost domaćeg terena koji u našem slučaju mnogo znači. Lično, manje od eventualnog učešća u EL ostaje žal što ćemo morati da sačekamo još koju godinu pre nego se zastava koja predstavlja osvajanje Eurokupa nađe pod svodovima Pionira i Arene.
A, da smo bili glavni favoriti za osvajanje, jesmo. Da li bismo osvojili? To ne smem da tvrdim.
Na kraju smo ostali bez oba trofeja i, najgore od svega, bez prilike da se za njih na terenu izborimo.
Verovati da van terena možemo da se izborimo je prilično glupo.
Tako da, uz Virtus, ostajemo najveći gubitnici ove sezone.
Međutim, ono što Virtus i Partizan imaju ne može niko da im oduzme. Nikakve odluke katalonskih isprdaka na nivou Evrope ili legendi iz Železnika na lokalnom nivou. Pored trofeja šampiona Evrope to je i ono što se moglo videti u dvomeču ova dva kluba. Kako su nažalost brojni šampioni Evrope naročito u okruženju prestali da postoje, retki su klubovi za koje na evropskom kontitnetu može da se kaže da predstavljaju taj sport. Sport, ne klubove napumpane parama koji trenutno učestvuju u EL voljom jednog čoveka.
Retko koji klubovi mogu da okupe onoliki broj navijača. Pored navijača ne verujem da bilo ko na svetu, ne računajući Ameriku, može pored terena da okupi toliki broj legendi koje su nastupale za neki od ta dva kluba ili imaju veze sa oba. Scene dočeka Aleksandra Đorđevića u Beogradu i Predraga Danilovića u Bolonji ipak nemaju cenu u finansijkom smislu. Kako bi se po društvenim mrežama reklo “Mnogo skupa slika”. E, to je to, kada vidite scenu u kojoj navijači oba kluba pozdravljaju dvojicu možda najvećih igrača koje je ovaj kontinet izrodio. Mnoooogoooo skupa slika. Atmosfera na tribinima, naročito u Bolonji nije nešto što se može videte na košarkaškim terenima bilo gde na planeti. Kao i utakmicu u Italiji, sa svim preokretima i potezima.
To je, dobri moji, definicija košarke. To je ipak nešto što nikakave odluke, pozivnice, rezultati van terena ne mogu nikada da nadoknade. A, slaviti takve ishode gde se dobija nešto što nije izboreno na terenu ipak više govori o slavljeniku nego onome ko je doneo odluku.
Tako da bez obzira šta se dešava, koliko pokušavali da nas ugase, zarobe, zauvek će ostati činjenica da košarka jeste Partizan i obratno.
Tako da je sve urađeno na terenu do virusa iz Vuhana izgubljeno van terena.
Što nas dovodi do jedne druge teme, a to je nespremnost i nemogućnost kluba da se u ovakvim uslovima bori na tom polju. Tokom godine sam u više navrata (ko me prati na Tviteru zna za to) pisao da Partizan ne sme da ugrozi klub Nebojše Čovića u košarci. Kada to kažem ne mislim da će jedan Novica Veličković, Zagorac ili Nikola Janković namerno da izgube već da će ih uskratiti za pobedu ako pruže dovoljno jak otpor. Recimo prodorom koji se završava sa četiri koraka.
Problem je što nedostaje bilo kakva reakcija rukovodstva kluba.
Tako da sam ubeđen da bi se, i da je onaj slepi miš umro prirodnom smrću u vuhanskim vukojebinama, da nije bilo virusa i da je KKP osvojio Eurokup, opet našao način da ne igramo EL.
Sad ćete vi reći: “Ali, Bertomeu je rekao da pobednik Eurokupa sigurno ulazi u Euroligu“.
Pa, ću ja morati da vas podsetim da je isti taj katalonski isprdak na početku takmičenja rekao da će finalisti Eurokupa igrati EL, ali je taj stav izmenjen tokom sezone. Tako da bi se u slučaju našeg trijumfa došlo do toga da će ipak igrati klub koji može da obezbedi budžet od xx miliona evra.
Vi ćete reći:“Bilo bi teško, ali bi uspeli“.
Onda ću opet morati da vam kažem da ne bi bio prvi put da ova vlast zabrani sponzorima da dolaze u naš klub.
Upitaće neko:“Kada se to desilo?“.
Podsetnik, desilo se 2015. godine kada je i MTS prekinuo sponzorstvo dok Duško Vujošević ne ode iz kluba. Takođe ću vam osvežiti pamćenje da je KKP pre par godina morao da odustane od takmičenja u Eurokupu jer nije imao para da finansira to takmičenje.
Iz mase će se začuti glas:“Nemoj da lupaš gluposti to bi izazvalo gnev Grobara“.
Na to ću, nakon što umrem od smeha, morati da odgovorim u par rečenica.
Koliko god bolno zvučalo ovo što ću reći, mi kao navijači Partizana ne predstavljamo neki bitan faktor oko koga bi se neko u državi preterano cimao. Kad ovo pišem ne mislim da mi kao navijači ne značimo ništa klubu u vidu podrške na utakmicama. Ovde mislim da mi kao glasačko telo nismo neko ko donosi prevagu.
Sećate li se izjave:“U Srbiji će živeti srećni ljudi kada zvezda bude šampion“.
Takođe ću vas podsetiti da su u momentu kada je prethodna vlast izgubila izbore penzije povećavane svake godine, da se nisu kupovali udžbenici za osnovce. Da bi se posle dolaska naprednjaka na vlast penzije skresale za određeni procenat, a da su roditelji osnovaca osetili radost kupovine udžbenika i da je popularnost SNS i predsednika rasla iz dana u dan. Pa, šta se to promenilo u životima ljudi?
Tako je, nema veze sa penzijama, platama, troškovima. Glavni razlog pada prethodnog režima su serija titula košarkaškog i niz šest titula fudbalskog kluba Partizan. Šta god na ovo rekli oni koji tvrde da je samo sport u Srbiji ostao van domašaja režima me ne zanima, jer i oni znaju da to nije istina.
Da li mislite da će neko tek tako da ispusti sigurnu izbornu pobedu zbog navijača Partizana? Uozbiljite se.
Jeste, ima ih mnogo više od nas i jako je bitno da oni budu zadovoljni.
Ima li boljeg dokaza za to od odluke Hokejaškog saveza po pitanju titula posle koronavirusa?
U svim ostalim sportovima je ista stvar, ali odluka hokejaša je baš ono što definiše odnos prema JSDP.
Tako da pokušajte da zamislite da Bertomeu odluči da iz regiona može da učestvuje samo jedan klub i da mi osvojimo Eurokup, a klub iz Železnika ABA ligu šta mislite ko bi igrao Euroligu?
Budite iskreni prema sebi kada budete davali odgovor.
Meni lično sve najave predsednika Mijailovića o nekakvim divljim kartama za naš klub zvuče smešno. Više od svega bih voleo da grešim, ali tako je.
Takođe, malo uvredljivo deluje krilatica “Borba kroz institucije”.
Kada se ta ista borba svodi na besmislena saopštenja ili emisije “Pitajte predsednika”.
Problem je što predsednikova odluka zavisi od odgovora na pitanje koje on postavlja predsedniku. Predsedniku države.
Snagom institucije protiv prostitucije, a ne borbom kroz okupirane institucije.
Naravno da ne mislim i ne očekujem da Ostoja ili bilo iz neke od sekcija JSDP bude u fazonu da se zamera ovom režimu i glumi nešto što u stvarnom životu ne postoji, a to je opozicija. Ali, ne želim ni da se obećava nešto za šta svi znamo da se neće desiti i da se “ratuje” saopštenjima oko nebitnih stvari, a ćuti i pominje borba kroz institucije nakon sudijskih krađa ili ovakvih odluka EL.
Sada se posle ovakve odluke Bertomeua postavlja pitanje kako i šta dalje.
Da li igrati FIBA ili ostati u EL?
Moj stav je da bi trebalo igrati Eurokup. Ja pristajem da u slučaju da osvojimo isti i zaista zaigramo u Euroligi budem namazan govnima i pojedem ista, jer sam ubeđen da nam to neće biti dozvoljeno.
I to je to. Trebalo bi igrati maksimalno kao ove sezone i terati ih da se blamiraju što više radom van terena.
Ova ekipa je dokazala da je sposobna da to uradi i ja verujem u njih na terenu.
Jedva čekam da ponovo vidim Mozlijeve blokade, Jaretove trojke, Zagorove prodore, Tomasove nemoguće poene, Jankerovu odbranu….i borbu na terenu. Borbu kao i ove sezone!
Proći će njihovo.
---------------------------------------------------------------
16.04.1992.
Niko nije verovao u njih osim njih samih i to je bilo sasvim dovoljno.
Da li bi ikoga trebalo da bude briga šta drugi o njemu misle?
Ukoliko je neko siguran u sebe i zna da je to što radi ispravno i dok zna da to radi najbolje što može, tuđe mišljenje o njemu ne bi trebalo da mu bude bitno.
Da je ova družina slušala i da im je bilo bitno šta drugi o njima misle ne bi bili tamo gde su večeras.
A, na iznenađenje svih, nalazili su se u Istanbulu, u iščekivanju finalne utakmice košarkaške Lige šampiona.
Međutim, nije baš sasvim tačno da niko nije verovao u njih. Retki jesu. Među njima je bio i Jug.
Kao i uvek pre početka utakmice koju je morao da gleda preko TV-a, nervozno je šetao po sobi, grickao nokte, pevušio neke pesmice i bodrio sam sebe kao da on treba da izađe na parket.
Nervozu zbog utakmice pojačavalo je kašnjenje drugara koji su trebali da dođu do njega kako bi zajedno bodrili svoj tim, onako na daljinu. Doduše, još nisu kasnili, imali su čitav minut od kada počinje merenje kašnjenja, ali poznajući ih, a dobro ih je poznavao, znao je da do kašnjenja mora doći.
Njihovo kašnjenje dalo mu je vremena da još jednom pogleda da li je sve organizovano kako treba.
I sve je bilo baš kako je zamislio. Imao je ceo dan da opremi sobu svi potrebnim rekvizitama.
Crno-bele zastave su visile po zidovima zajedno sa šalovima. Mesta za sedenje su bila nameštena i tačno je znao ko će gde sedeti.
Oni sa slabijom bešikom bliže vratima kako bi im izlazak do toaleta bio olakšan.
Oni nervozniji dalje od prozora, kako ih visina trećeg sprata ne bi izazvala skok u slučaju eventualnog poraza.
Pivo se uveliko hladilo u frižideru. Sve je bilo kako treba, osim jedne stvari i bilo mu je užasno krivo što je na to zaboravio.
Prišao je do prekidača za svetlo i ugasio svetlo u sobi. Zatim je došao do zida preko puta i aktivirao prekidač na tom zidu.
Svetlo koje se u obliku latiničnog slova V pružalo od poda ka plafonu obasjalo je veliki poster mladića u crnom-belom dresu koji je proslavljao postignut pogodak klizanjem kolenima po travi i visoko uzdignutim rukama.
Jug se prekrstio i poljubio ćošak postera. Bio je to poster Dragana Mancea, legende fudbalskog kluba koji tragično preminuo 03.09.1985. u saobraćanoj nesreći.
Iako je imao samo dvadeset i tri godine kada je poginuo ostavio je neizbrisiv trag.
Pored činjenice da se borio kao lav na terenu, bio je normalan mladić koji je kao i momci čiji se duel večeras čekao radio najbolje što može i bio je siguran da to što radi ima smisla. Imao je specifičan način proslavljanja postignutih golova, bacanjem na kolena i klizanjem na travi sa u vis podignutim rukama. Jedan od tih momenata je zabaležen na posteru sa Jugovog zida. Svi su ga cenili, voleli, obožavali.
Jug se kao mali trudio da igrajući fudbal iza zgrade bude kao Mance.
Kako fudbalski talenat nije posedovao u dovoljnoj meri, jedini način da se približi legendi je bio kopiranje proslave pogodaka.
Srećom po njega nije često postizao golove, jer bi u protivnom ostao bez kolena. Uzalud su bile kritike i pretnje roditelja da više nikada neće izaći napolje ukoliko pocepa još neku trenerku ili ukoliko se još jednom vrati krvavih kolena.
Njegova opravdanja da nije on kriv što iza zgrade ne postoji travnati teren, već samo onaj sa asfaltnom bazom bila su besmislena.
Naravno, prekid radovanja u Draganovom stilu nije imao alternativu, koliko god po njega bio bolan.
Možda je jedan od razloga za mali broj njegovih golova iza zgrade bio taj što bi posle svakog završavao na golu, jer desetak minuta posle radovanja nije mogao da stoji na nogama.
Zvono je prekinulo sećanje.
Otvorio je vrata. Zadihana četiri mladića, isti oni dečaci koji su ga je pre par godina doneli povređenog je stajala odevena u crno – belo.
Svaku njegovu pomisao da ih zbog kašnjenja prekori presekao ja Glavonja: "Serem ti se u zgradu bez lifta!" i izbio mu svaki argument iz ruku.
"Da li bi bio ljubazan da se pomeriš?" - nastavio je.
"Naravno, naravno, krećemo!" - reče i pomeri se u stranu.
Gosti ispred vrata su se pregrupisali i stali su jedan za drugim u kolonu.
Jug je počeo da najavljuje glasom spikera sa sportskih priredbi.
Broj četiriiiii, Sašaaaaaaaa Đorđević!
Glavonja podignutih ruku utrča u stan, dok je ostatak ekipe ovacijama pozdravljao ovaj potez.
Broj peeeeeeeeeet, Preeeedraaaaag Daaaaanilović!
Na pomen imena Peđe Danilovića drugi iz kolone ispraćen još glasnijim ovacijama utrča u stan. Sada je pored Jug i Glavonje unutra bio i Goran.
Broj petnaest – Ivoooooo Nakić!!!!
I Dragan je utrčao unutra.
Ispred vrata je ostao još samo Buca.
Sa brojem osam na leđima, Zoraaaaaaan Stevanović.
O-eeeeeeeeeeeeee!!!!
Kada je i Buca ušao Jug je izašao napolje.
Broj trinaest – Slavišaaaaaa Koprivicaaaaaa!
Nastaje opšta ludnica, na koju naviknuti komšiluk nije reagovao.
Ovo je bio njihov ritual pred svako gledanje utakmice. U zavisnosti sporta koji bi gledali pretvarali su se i u stan ulazili kao fudbaleri, vaterpolisti ili kao večeras košarkaši. Đorđević, Danilović, Nakić, Koprivica, Stevanović je bila prva petorka KK Partizan te sezone.
Kada su se smestili i prebrojali postali su svesni da im nedostaje najbolji šesti igrač.
Bojan se nije pojavio.
"Ipak neće doći" – razočarano je konstatovao Jug.
"Najverovatnije" – složiše se ostali.
"Jebi ga glupo je, tek je prošlo par meseci, verovatno mu je glupo da se raduje ili gleda tekme. Jebem li ga šta je u pitanju, a i mučenik je sav skenjan" – nastavi Glavonja.
Bojan je bio šesti član nerazdvojne ekipe.
Večeras se nije pojavio jer je pre par meseci sahranio brata. Brat je poginuo u ratu koji je već neko vreme besneo u Hrvatskoj.
Nažalost, na početku njihovih života kao odraslih sve oko njih se raspadalo. Država u kojoj su živeli i o kojoj su im stariji pričali nestajala je u kravaom ratu. Nadoknade za rad koji su zaposleni ljudi dobijali na radnim mestima se teško mogla nazvati platama.
Sve to nije imalo smisla. Celo detinjstvo su slušali i učili o nečemu što se zvalo bratstvo i jedinstvo.
Po toj glupavoj krilatici su čak i auto-putevi dobijali imena. Svi su se hvalili kako nigde u svetu nije moguće bezbrižno prespavati na nekoj plaži ili klupi u parku bez bojazni da će ti se nešto dogoditi.
Priče o bezbednosti su pratile priče o parama. O tome kako se od jedne plate opušteno moglo otići na more, na zimovanje, gde god.
Svi su bili srećni i zadovoljni. Svima je bilo lepo.
I onda odjednom su krenule priče o istoriji.
Iz istorije su se izrodili neki novi fašisti i pozauzimali mesta komunistima koji su do tada vladali zemljom.
Zahvaljujući toj istoriji su i saznali da je država koja se raspadala u krvavom ratu i stvorena na kraju jednog takvog.
Međutim, za razliku od ostalog sveta gde su svi uglavnom bili protiv Nemaca, Japanaca, Italijana i njihovih pomoćnika, na prostoru SFRJ narodi su sportski rečeno počeli da razigravaju među sobom.
Tako da su se međusobno klali Srbi, Hrvati, muslimani...
Srbi koje su slobodno ubijali na sve strane su odlučili da zakomplikuju čitavu stvar time što će se međusobno podeliti u dva tabora i ubijati međusobno.
I na kraju rata su svi bili super srećni i zadovoljni.
Realno gledano, zemlja koju su stvorili oni koji nisu stigli pod nož ili su izbegli metak, samo zato što su bili brži i precizniji od nekog sa druge strane i nije imala šanse da opstane i počela je lagano da se raspada na način na koji je stvorena, krvavo...
Ljudi iz njihovog okruženje su odlazili, tačnije odvođeni, najčešće tokom noći, da "dobrovoljno" učestvuju u tom ludilu.
Kada su bili mali plašili su ih pričama o Baba Rogi i pećini strogoj.
Sada je najveći strah po čitavoj zemlji izazivala reč Vukovar. Retki su bili oni koji su uspevali da se u komadu vrate iz tog grada.
Bojanov brat Darko je bio jedan od tih "srećnika". Bio je to veliki šok za sve njih. Darko je bio samo par godina stariji od njih, ali dovoljno da ga maslinasto zeleni džip pokupi jedne septembarske noći i odvede u nepoznato. Bio je fenomenalan momak. Bio je šmeker, faca, kralj.
Jug i njegovi drugari su ga obožavali. Darko uveo muziku u njihove živote. Kod njega su prvi put čuli pravi rokenrol, kako je imao običaj da naziva svoju gomilu ploča.
Otkrili su čitav jedan novi svet za koji nisu znali niti pretpostavljali da postoji.
Učio ih da sviraju gitaru, objašnjavao značenje nekih stihova, upoznao ih sa načinom oblačenja koji će postati imidž svakog od njih.... Niko nije mogao da veruje da će Darko koji kroz život koračao u starkama, pocepanim farmerkama, kariranom košuljom završiti svoj život odeven u smrdljivo vojno čohano odelo, šinjel i šlem.
Čak i onda kada su saznali da je odveden u taj strašni Vukovar verovali su da će se sve završiti kako treba.
Kada se desila tragedija, naravno, bili su u šoku.
To je Jugu bio prvi susret sa smrću u okruženju. Prvi put je neko ko mu je bio drag bio pokojni. Nije znao da će prvi susret sa pokojnikom kod njega izazvati takav šok.
Ispred kapele tog dana pored rodbine i prijatelja stajali su i u dva reda postrojeni vojnici.
Dečaci koji nisu imali više od dvadeset godina. Dečaci koji su poslati da počasnom salvom isprate poginulog druga.
Stajali su sa strane izbezumljeno gledajući u zemlji, trudeći se da izbegnu nečiji pogled.
Kao da im je bilo neprijatno. Kao da su oni krivi što je Darko poginuo.
Seća se da je ih pogledao sažaljivo dok je prolazio pored njih i pomislio u sebi "mučenici, nažalost, vi ste sledeći kojima će odjekivati počasna salva na sahrani".
Ono što je bilo očigledno je da su i oni isto to mislili za njega i sve ostale pred kojima je tek bio odlazak u vojsku.
Tog dana u kapeli prvi put je ugledao leš. Prilikom izjavljvanja saučešća porodici, mora se proći oko sanduka sa pokojnikom, jer tako nalažu običaji.
Nije imao nameru da gleda sanduk, jer nije želeo da zna kako Darko izgleda kao pokojnik.
Međutim, kada je prišao tabletama drogiranom Bojanu i izjavio mu saučešće i kada je ovaj uprkos tabletama počeo da plače kao dete, okrenuo se da što pre izađe i u toj brzini je video da je sanduk otvoren.
Video je Darka u odelu. Svečanom odelu. Jebote, kako mu dobro stoji – pomislio je.
Da je znao ceo život bi umesto vijetnamke nosio sako. Onda je ugledao glavu. Bio je ošišan!?!
Džukele su ga ošišale kada su ga odveli! Kako im nije bilo žao da šišaju onoliku kosu? – pitao se u sebi.
Pogledao je napuderisano lice, kratku kosu, odelo.
Iako je izgledao nestvarno lepo, iako bi da je kojim slučajem živ i tako obučen bio najveći šmeker u gradu, sve to u Jugovoj glavi nije išlo uz Darka.
To nije on! – viknuo je.
Niko nije obraćao pažnju na njegove reči.
Ljudi to nije on!!! – viknuo je ovaj put glasnije.
Ovo nije Darko! Ovo ne liči na njega!- uzvikivao je još dugo i kada su ga posadili na klupu ispred kapele.
Bio je u šoku, ponovio je još par puta kako čovek u sanduku nije Darko i onda se nešto u njemu slomilo.
Počeo je da plače. Iskreno kao beba.
Nije mogao da veruje kako je život ponekad surov. Darkova i Bojanova majka je godinama govorila i očigledno bila u pravu kako bi Darko trebao da se ošiša, sredi i počne da oblači u skladu godinama.
E, pa gospođo Janković, JNA vam je ispunila želju- mislio je u sebi.
Konačno je Darko ošišan i obučen po standardima predviđenim za njegove godine.
Nije želeo da ga pamti kao ošišanog i urednog, ali nažalost kada god bi se setio ili pomislio na njega slika iz kapele bi se stvarala pred očima.
Još jedan od njegovih heroja je otišao. Ovaj put na najsuroviji mogući način.
Kao klinac bio je užasnut kada je Mance poginuo.
Plakao je ceo dan.
Pročitao sve dnevne novine koje su se na obližnjem kiosku mogle kupiti.
Gledao je sliku slupanog Pežoa 205 i sliku nasmejanog fudbalera i plakao zajedno sa ocem.
To je bio njegov prvi susret sa nečim što se zove smrt. Ali, koliko god voleo Dragana, nije ga lično poznavao.
Darko je bio prvi kojeg je poznavao, sa kim se družio, kojeg je voleo.
"Daleko je Amerika" su bili stihovi koje je Darko često znao da izgovori kako bi im objasnio da je Srbija u tom periodu jako ružno mesto za boraviti i živeti i kako bi svi trebali da žive na nekom lepšem mestu, koje je nažalost jako daleko od svih njih.
Za razliku od Mancea, osim čitulja o Darkovoj smrti nije ništa mogao da pročita u novinama.
Novine nisu pisale o poginuloj deci u ratu, ako je bilo verovati novinama u Srbiji tih godina, Srbija nije ni ratovala.
Iako se nije pisalo niti govorilo o tome ni novine ni država Srbija nisu su ustručavale da naplate smrt svoje dece.
Neko čituljama, neko ličnim interesima. Za razliku od Dragana kojeg će uvek pamtiti nasmejanog,
Darkov lik iz sanduka, umiven, uredan, našminkan će ga progoniti i sprečavati da ga se seti onakvim kakav je zaista bio.
Međutim, uvek će se sećati priča koje im je pričao, snova o menjanju sveta i životu na nekom lepšem mestu.
U svakom slučaju bio je siguran da je Darko sada na nekom lepšem mestu.
"Daleko je Amerika" – izgovori Jug trgnuvši se iz razmišljanja o Darku.
"Tamo daleko, daleko od mora" – uzvratiše u glas ostali trgnuti iz sećanja.
"Ali, frižider ti nije daleko" – oglasi se Glavonja, "pa ko velim, da li bi bio ljubazan da nam doneseš pivo?"
Pivo je stiglo u rekordnom vremenu.
Nazdravili su pobedi kojoj se nadaju.
Pet momaka od sedamnaest godina je bilo rešeno da bodri svoj tim "na daljinu" do pobede.
Često bi za sebe znali da kažu da su sjebani kao likovi iz pesme Pišonja i Žuga.
I njih dvojica u pesmi su "imali krv sedamnaest godina vrelu" i nikakvu perspektivu ispred sebe, ali su imali veru u nešto bolje i volju da pokušaju da nešto od snova ostvare.
Da postoji vera u pobedu "malog čoveka" dokaz su momci kojima njih petorica večeras pružaju podršku.
Čitave sezone su bili primorani da kao domaćini igraju u mestu Fuenlabrada (predgrađu Madrida).
Samo jednu jedinu utakmicu odigrali u Beogradu.
Zašto? Pa, zato što je neko odlučio da je to u redu!
I šta su oni uradili?
Odlučili su da se ne predaju.
Igrali su neverovatno, bez obzira što su najmlađa ekipa u takmičenju.
Igrali su i ponašali se šmekerski da su ljudi iz španske Fuenlabrade počeli masovno da posećuju utakmice kluba iz Srbije.
Smatrali su ih svojima. Toliko su ih zavoleli da su u utakmici Partizana protiv Huventuda koji je inače španski klub, svi u dvorani navijali za Partizan.
Jug je tvrdio, a ostali su se slagali sa njim da se podvig KK Partizana i plasman na F4 može uporediti sa egzodusom srpske vojske u prvom svetskom ratu.
Ne u smislu žrtve, to nikako, već u smislu, preporoda i simpatija koje su skupili u izgnanstvu svojim ponašanjem, šarmom, junaštvom.
Svako izlaganje na tu temu je završavao sa : "Ne terajte nas sa kućnog praga, jer ćemo se vratiti i jebati vas straga".
Samim tim je bio ubeđen u konačnu pobedu svog kluba u večerašnjem duelu, jer je to deo kosmičke pravde.
Takođe, želeo je da dokaže i da se istorija ponavlja i da će se proboj solunskog fronta ponoviti tog 16.04.1992.
Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Nikola Lončar, Ivo Nakić, Vlada Dragutinović. Mlađan Šilobad, Slaviša Koprivica, Željko Rebrača, Zoran Stevanović i Dragiša Šarić na čelu sa trenerom Željkom Obradovićem, profesorom Aleksandrom Nikolićem, Milenkom Savovićem, Draganom Todorićem koji deluju iz senke je bila vojska koja je trebala da donese pobedu u večerašnjem duelu.
Krenulo je!
Koš za košem, pivo za pivom, pesma za pesmom i prvo poluvreme je završeno 40:36 za Partizan.
Izgledalo je dobro. Klinci u crno-belom su igrali kako dolikuje šampionima.
Predvođeni neverovatnim Danilovićem i Đorđevićem.
U drugom poluvremenu ista priča. Niko se nije štedeo.
Ni momci na parketu ni ono malo navijača Partizana u dvorani ni gomila ljudi uz TV ili radio.
Čitava ulica je odjekivala od psovki posle promašaja ili primljenog koša kao i uzvika radosti posle postignutih poena.
Naravno, najčešće pominjane osobe su bile majke i sestre sudija i protivničkih igrača.
Kako se približavao kraj utakmice, svi su postajali svesni da je ono što je izgledalo nemoguće pre par meseci sada tu pred njima.
Osamdeset sekundi pre kraja utakmice Huventud vodi tri poena razlike i promašuje napad. Kreće kontra Partizana, Dragutinović dodaje Đorđeviću.
Iako je Danilović sam ispod koša i može da mu doda, Đorđević se odlučuje na šut iz trka.
Ne! Dodaj mu! Vidi ludaka! Pa, jebote Bog! Zašto? – se istovremeno prolomilo prostorijom kada je Sale šutnuo na koš.
Zajdeno sa Nikitovićem koji je komentarisao utakmicu, cela ulica ne samo njih petorica, a čini im se i više od toga je viknulo "TO!" kada je lopta ušla u koš.
Rezultat je nerešen.
Huventud kreće u napad.
Posle par dodavanja kreću na ulaz pod koš i promašuju. Igrači Partizana hvataju loptu, ali im ona ispada i španski tim ponovo kreće u napad.
U nastavku akcije Dragutinović pravi peti prekršaj i sledi time-out.
U sobi muk.
Šta reći u ovakvoj situaciji? O čemu pričati?
Ćutali su i zverali svako na svoju stranu trudeći se da izbegnu pogled bilo koga.
Jer, susret pogleda bi značio otpočinjanje razgovora.
Razgovor bi značio analizu utakmice ili predviđanje ishoda, što bi značilo svađu.
Srećom i taj minut odmora je prošao.
Igrač Huventuda Viljakampa je stao na liniju za slobodna bacanja.
Šutira. Promašuje i izaziva delirijum oduševljenja.
Međutim, u prvom naletu radosti nisu primetili da je utakmica prekinuta jer je do tada najefikasniji igrač Predrag Danilović načinio petu ličnu grešku i da napušta igru.
Opet muk u sobi.
"Je l' smem da kažem nešto?" – reče Buca
"Ne možeš i ne seri!" – odbrusi Jug.
"Ko te jebe, ja ću da kažem. Pobeđujemo!" – odvrati Buca.
"Ako izbaksuziraš, lično ću te u kavurmu strpati, majmune debeli!" – reče mu Goran .
Ostali se složiše sa Goranom i ponudiše pomoć i sa gađenjem pogledaše samouverenog Bucu.
Morales je sada bio na liniji slobodnih bacanja.
Šut, promašaj, skok opet igrača Huventuda. Tima koji je imao napad za pobedu.
Igrač Huventuda Đofreza je tapako loptu nekih petnaestak sekundi u mestu.
Onda je odlučio da se stušti ka košu Partizana.
Lako je prošao je pored Đorđevića, utrčao u gužvu ispod koša i šutnuo prema košu kao da je debil.
Negde iz visine kolena preko ramena sa obe ruke. Lopta je udarila u obruč jednom, odskočila, udarila u drugi put u obruč i konačno prošla kroz isti donevši Špancima dva poena prednosti deset sekundi pre kraja.
"Buco, spremi se, sad ću da te zadavim" – reče Jug.
Niko drugi nije bio kriv za činjenicu da Partizan gubi, nego Buca.
Prekršio je sveto pravilo preranog radovanja i time prizvao baksuz.
"Prvo ću da te bijem, pa ću da te karam!" – reče Goran citirajuću repliku iz nekog idiotskog filma.
"Umuknite svi!" – reče Glavonja – "evo ga Sale kralj!"
Ućutkao ih je taman da bi se čuo glas komentatora koji govori: "Dva poena prednosti za Špance".
Dok je to izgovarao igrač Partizana sa brojem četiri je pretrčao sa loptom na polovinu Huventuda, došao do linije za tri poena malo sa desne strane.
Skočio gledajući pravo ispred sebe, iako mu je koš bio sa leve strane.
Međutim, u skoku se izvio u levu stranu i šutnuo ka košu.
Na četiri sekunde pre kraja utakmice lopta je letela prema košu.
Udarila u obruč bliže tabli, odbila se ka spoljnem obruču, zaljuljala mrežicu i na tri sekunde pre kraja utakmice donela prednost Partizanu 71:70.
"Tri poena, tri poena! Vreme je isteklo! Vreme je isteklo!" – uzvikivao je komentator Dragan Nikitović.
Šta je posle govorio komentator nije se čulo.
Uzvici oduševljenja su preovladali.
Partizan je postao šampion Evrope u košarci!!!
Pored čestitki koje su izjavljivali jedni drugima, Buca je primao izraze iskrenih izvinjenja i prekora.
Tokom razmene čestitki svi su se pitali zašto je Đorđević šutirao za tri poena, a ne za dva što je delovalo kao normalnije rešenje.
"Pa, zato što bi dva poena značila da će se regularni deo završiti nerešeno" – reče Jug.
"Dobro, i?" – upita Glavonja.
"Nerešeno je za sise" – reče Jug, "pukovnik il' pokojnik!"
I to je ostalima delovalo kao dovoljno razumno objašnjenje.
U narednih pola sata su pevali kao nikada do tada.
Posle gomile ružnih stvari koje su se oko njih dešavale konačno se desilo nešto lepo.
Međutim, pesmu je prekinulo dugo zvono na vratima.
"Ne mogu da verujem da je neko zvao pandure" – reče Jug.
Realno, ne bi trebalo da čudi i da je neko zvao policiju zbog buke koju su pravili, ali su mislili da je večeras sve dozvoljeno.
Otvorio je vrata spreman da se ako treba i posvađa sa predstavnicima zakona i reda.
Međutim, umesto uniformisanih lica, ispred vrata je stajao Bojan držeći u levoj ruci balon rakije.
"Čestitam!" – reče tiho, pruži slobodnu desnu ruku, priđe i izljubi Juga.
"Ako je neko zaslužio, oni su zaslužili! Mogu li da uđem?" – upita Bojan.
Jug je i dalje stajao sluđen. Poslednja osoba koju je očekivao je Bojan. Ne, baš poslednja, ali se nije nadao njegovom dolasku.
"Naravno, da možeš, jebote! Izvini!" – reče i pomeri se u stranu.
U sobi nasta muk kada su ugledali Bojana.
"Šta je? Više biste se obradovali pandurima nego njemu!" – reče Jug šaljivo.
Bojan ušeta u sobu, dođe do stola na kome stajala gomila praznih pivskih flaša, napravi mesto na stolu i spusti balon sa rakijom.
"Momci, ovo je rakija koju je po nekom našem glupavom običaju moj deda ostavio negde sa strane kada se Darko rodio, kako bi se otvorila i popila na njegovoj svadbi" – reče i glas poče da mu podrhtava.
Ostaloj petorici se prvo stidljivo, a kasnije potpuno otvorena pojaviše suze u očima.
I to one najteže, muške. Ali, kako još nisu punoletni, dozvoljeno im je da zaplaču.
"Dakle" – teškim glasom nastavi Bojan. "Kako Darkove svadbe neće biti, otac me je zamolio da večeras sa vama popijem ovo u znak sećanja na Darka koji ovo nije doživeo i da proslavimo ovu titulu i za njega. Znam, da bi se on ovome radovao više nego bilo ko…".
Nije uspeo da završi, a želeo je da kaže da se nada da je Darkov duh bio negde iznad Istanbula tokom utakmice i da je svestan šta se u tom gradu dogodilo.
Nije bilo potrebe da bilo šta više kaže na tu temu. Sve su znali i sve su razumeli.
PARTIZAN JE ŠAMPION EVROPE!
Dočekali su jutro u proslavi titule i sećenju na Darka.
I Partizan jedino je voleo!
Bio je to samo jedan od gomile glasova koji se čuo sa tribina u Humskoj. Ali, taj glas koji je dopirao sa istoka se odvajao od drugih. Glas koji nije pevao pesmu sa ostatkom trbine već je dozivao golmana Partizana. Iskren da budem prvi put sam začuo i postao svestan tog glasa davne osamdeset i neke dok je dozivao Bajru Župića. Posle tog „Bajrooooo“, usledilo je „Omereeeeee“....
Bio je to glas Miroslava Gajića kako je pisalo u njegovoj ličnoj karti ili Miše Tumbasa kako ga je znao svaki Grobar, bio on igrač ili navijač. To će ujedno biti i glas koji ću čuti na svakoj utakmici Partizana, ma koju sekciju našeg JSDP gledao. Kapiten ekipe i Miša Tumbas su uvek bili tu.
Kasnije će „Javi se Mišo“, „Jebaće vas Miša Tumbas“, „Mišo skini se“ postati redovan deo navijačkog reperotara, ali je „Udri ga Mišo“ će meni zauvek ostati u pamćenju.
Bila je to neko devedeset druga i treća godina prošlog veka i poslednja utakmica te sezone u Beogradu u Humskoj na kojoj je upriličena proslava šampionske titule.
Protivnik je bila Podgorička Budućnost. Za one koji su kasnije rođeni napomena da su se tada klupe sa rezervnim igačima nalazile na istočnoj tribini i da je legendarni tunel još bio u funkciji.
Elem, u jednom momentu trener Podgoričana je isključen i prebačen na istočnu tribinu.
Čovek od nekih dva metra je izašao i seo negde u 17 red kod ulaza M.
„Udri ga Mišo“ – začulo se sa južne tribine.
Posle par sekundi pojavio se Miša i stao dva reda iznad isključenog trenera čijeg imena ne mogu da se setim.
„Udri ga Mišo“ se začulo ovaj put mnogo glasnije.
Miša srećom nije udario čoveka, ali je nešto dobacio.
Trener je ustao, uspravio i okrenuo. Čisto da biste stekli sliku koliki je čovek u pitanju reći ću vam da je iako je bio dva reda ispod bio za glavu viši od Miše.
Verovatno bi taj rmpalija kada se sve okolnosti uzmu u obzir:
Isključenje, dva gola zaostataka, gomila ludaka koja viču nekome da ga udari, taj kojem viču koji stoji iza njega, u tom momentu udario svakoga.
Međutim, kada je video te, u najlepšoj priči o Miši već opisane, plave oči i iskreni dečački osmeh, podgorički Ivan Drago se nasmejao, rukovao se sa Mišom, razmenio par reči i nastavio sa gledanjem utakmice. A, Miša se vratio svom dozivanju Pandurovića.
To je bio Miša. Inventar stadiona u Humskoj, Hale Sportova, Pionira, bazena na Banjici, dvorane za rukomet....gde god i šta god je igrao Partizan Miša je bio tu.
Bio je tu u blizini i kada nije igrao Partizan. Šta god da se se dešavala u Humskoj Miša je bio tamo da ispoštuje. Tako je postao i dobar drugar jedne Metalike. A, to je nešto čime retki mogu da se pohvale.
Sećam se reči Duleta Vujoševića da kraj prvenstva i pauza najteže padaju njemu i Miši
.
Kada se uzmu u obzir uslovi u kojima je živeo i tragediju koja ga je zadesila u detinjstvu neko bi rekao kako ga život nije mazio.
Nije bilo potrebe i on nije ni očekivao da ga život mazi.
Njegov život je bio Partizan, a od Partizana je samo želeo da se bori i ako je moguće pobedi.
Ako pobedi odlično, ako izgubi, nema veze. Svakako će biti na tribinama sledeće kolo bez obzira da li Partizan pobeđuje ili gubi. Kao ni da li je u upravi Kurta ili Murta. Bitan je bio Partizan.
Kao što već napisah na Tviteru, Miša je jedini na kog se odnosi „I Partizan jedino je voleo“.
Jedino i samo Partizan.
Odlazak na utakmice voljenog kluba definitivno više neće biti isti.
Taj čovek je bio tamo i njegov glas me je pratio od prvog odlaska u Humsku do poslednje utakmice koju sam gledao u Humskoj. Bio je to meč protiv Radničkog iz Niša. Tada sam poslednji put čuo njegov glas, video njegov osmeh i ispratio gegavi hod zapadnom tribinom.
Utakmici u Kupu protiv Spartaka par dan kasnije nisam mogao da prisustvujem. On je bio na prozivci.
Za razliku od svih nas koji ponekad imamo nešto važnije ili smo sprečeni, on nikada nije imao ništa bitnije od Partizana. Uvek je bio tamo gde je Partizan.
Drago mi je da je poslednja utakmica koju je gledao završena pobedom našeg kluba.
Dobri čoveče, ljudino, počivaj u miru. Prenesi Bori Todoroviću šta ima novo u našem Partizanu.
Večna slava i ne brini „KARAĆEMO CIGANE“!
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------
KRK-anje u Nišu ili stvaranje i prekid tradicije
Još jedan KRK je osvojen. Treći u nizu. Možda bi ovaj niz bio veći da nije bilo trovanja igrača našeg kluba pre par godina. Na veliku žalost ovaj trofej ne donosi apsolutno ništa osim satisfakcije igračima i stručnom štabu na uloženom trudu. Dobro u poslednje vreme je donosio i seriju gostovanja predsednika klubova iz Železnika po jutarnjim programima televizija sa nacionalnom frekvencijom.
Međutim posle ovog finala ta gostovanja su izostala i jedna lepa tradicija je prekinuta. Barem za sada.
Ali, pojava poznata pod nazivom „To se ne svira pred kraj utakmice“ preti da postane tradicija.
Tako posle prošlogodišnjeg kešanja Berona o ruku Lenejla u poslednjoj sekundi imamo nove stavke u ovoj kategoriji, što dovodi do zaključka da u poslednjih tridesetak sekundi ne bi trebalo da se svira:
- Udaranje po ruci igrača koji je posle finte pretrčao čuvara (igrom slučaja opet Berona) i krenuo na polaganje. Još ako napadač dobije koš+faul i ne daj bože se nasmeje posle toga to se naročito ne svira
- U napadu guranje odbrambenog igrača sa dve ruke u borbi za poziciju
Mada ova tumačenja pravila mogu i da se razumeju jer najviše dolaze od igrača koji je cuclajući tompus proslavljao titulu posle četvorokoraka prošle godine.
Jer se četiri koraka ne sviraju u poslednjoj sekundi verovatno.
Srećom ove godine su izostala i pojašnjenja nekih bivših igrača KKP o tome šta se svira, a šta ne.
Ukratko, šta bi sve trebalo da bude dozvoljeno u poslednjim sekundama utakmice kako u napadu tako i u odbrani i što se ne svira pogledajte na klipu:
Što se samog turnira tiče posle prilično neozbiljnog početka meča pobedili smo solidnu ekipu Borca iz Čačka. U polufinalu je usledio duel sa jednim od klubova istog predsednika.
Tokom meča se dešavalo nešto što je takođe pretilo da preraste u tradiciju, a to je nepostojanje odbrane na Filipu Čoviću koji je opet uspevao da probija odbranu ulazom u desnu stranu i polaganjem kao da je na treningu. Ovu tradiciju je prekinuo Vil Mozli još jednom u nizu brutalnih blokada koje je podelio od dolaska u klub. Tokom prve dve utakmice se dešavalo nešto što sam lično priželjkivao, a to je uigravanje Mekadua. U tih osamdeset minuta turnira delovalo je da idemo u dobrom smeru. Međutim u finalnom meču Mekadu je izdržao svega par minuta gde je napravio nekoliko vezanih grešaka posle kojih se nije vraćao u igru.
Nadam se da će tokom reprezentativne pauze doći do uklapanja i ovog igrača, jer sam mišljenja da samo sa Mozlijem koji je standardno dobar i Jankovićem koji ima uspone i padove na centarskim pozicijama ne možemo do osvajanja trofeja na kraju sezone.
Što se Pejnersa tiče njemu je ostalo da uvežba da vodi program u poluvremenu utakmicu u Areni kako ne bi plaćali voditeljke nekih televizija da komentarišu šutiranje trojki gledalaca u borbi za neku od sponzorskih nagrada. Očigledno se na njega više ne računa, ali niko u klubu nema hrabrosti da mu to saopšti.
Pre osvrta na finalni meč komentar na nešto što je nažalost zaista postalo tradicija, a to je dodeljivanje državljanstva igračima samo da bi nastupili na ovom turniru. Apsolutno je nebitno igraču kog kluba se dodeljuje pasoš, jer se to radi na sve strane, jednostavno je glupo.
Što rekoše pametniji, ako pravilo o broju stranaca nije dobro ukinite ga.
I konačno finalni meč.
Jedna u nizu dobrih stvari je i činjenica da smo se kao u Bolonji vratili i pobedili u meču koji je izgledao izgubljen, što znači da igrači imaju pobednički mentaliltet i da se bore do poslednje sekunde ili do perioda meča kada dosta stvari ne bi trebalo da se sudi.
Ono što se pokazalo kao problem koji se ponavlja je realizacija slobodnih bacanja.
Odbrana izgleda zastrašujuće dobro. U napadu deluje da nam mnogo toga zavisi od šuta za tri poena, ali se nadam da će uigravanjem Mekadua doći i do većeg broja poena iz reketa.
Najvažnija stvar po mom mišljenju je što je uvek barem jedan igrač odlično raspoložen i spreman da preuzme odgovornost u važnim utakmicama. U Bolonji je to bio Volden iako je Zagor postigao odlučujuće poene. Protiv Cedevita-Olimpija-Pitaj-Boga-Kako-Se-Klub-Zove odlučio je Jaramaz.
U finalu Pejdž izdominirao u regularnom delu i odveo nas u produžetak u kom je opet Jaramaz ubacio odlučujuće poene iako je ovaj period igre započeo brutalnim promašajem gde nije dobacio do koša.
Neki bi rekli bacio je air-ball, međutim to mu nije smetalo da kasnije ubaci sve što je šutnuo.
Sve ovo implicira da igraču pucaju od samopouzdanja i da ne padaju čak i kada gube šest razlike sedamnaest sekundi pre kraja utakmice.
Sve u svemu još jedan KRK je osvojen.
Još jedno KRK-anje u Nišu je prošlo ovaj put bez trovanja.
Idemo dalje, nadam se po trofeje koji zaista donose nešto više od pehara na polici.
-----------------------------------------------------
Još jedan KRK je osvojen. Treći u nizu. Možda bi ovaj niz bio veći da nije bilo trovanja igrača našeg kluba pre par godina. Na veliku žalost ovaj trofej ne donosi apsolutno ništa osim satisfakcije igračima i stručnom štabu na uloženom trudu. Dobro u poslednje vreme je donosio i seriju gostovanja predsednika klubova iz Železnika po jutarnjim programima televizija sa nacionalnom frekvencijom.
Međutim posle ovog finala ta gostovanja su izostala i jedna lepa tradicija je prekinuta. Barem za sada.
Ali, pojava poznata pod nazivom „To se ne svira pred kraj utakmice“ preti da postane tradicija.
Tako posle prošlogodišnjeg kešanja Berona o ruku Lenejla u poslednjoj sekundi imamo nove stavke u ovoj kategoriji, što dovodi do zaključka da u poslednjih tridesetak sekundi ne bi trebalo da se svira:
- Udaranje po ruci igrača koji je posle finte pretrčao čuvara (igrom slučaja opet Berona) i krenuo na polaganje. Još ako napadač dobije koš+faul i ne daj bože se nasmeje posle toga to se naročito ne svira
- U napadu guranje odbrambenog igrača sa dve ruke u borbi za poziciju
Mada ova tumačenja pravila mogu i da se razumeju jer najviše dolaze od igrača koji je cuclajući tompus proslavljao titulu posle četvorokoraka prošle godine.
Jer se četiri koraka ne sviraju u poslednjoj sekundi verovatno.
Srećom ove godine su izostala i pojašnjenja nekih bivših igrača KKP o tome šta se svira, a šta ne.
Ukratko, šta bi sve trebalo da bude dozvoljeno u poslednjim sekundama utakmice kako u napadu tako i u odbrani i što se ne svira pogledajte na klipu:
Što se samog turnira tiče posle prilično neozbiljnog početka meča pobedili smo solidnu ekipu Borca iz Čačka. U polufinalu je usledio duel sa jednim od klubova istog predsednika.
Tokom meča se dešavalo nešto što je takođe pretilo da preraste u tradiciju, a to je nepostojanje odbrane na Filipu Čoviću koji je opet uspevao da probija odbranu ulazom u desnu stranu i polaganjem kao da je na treningu. Ovu tradiciju je prekinuo Vil Mozli još jednom u nizu brutalnih blokada koje je podelio od dolaska u klub. Tokom prve dve utakmice se dešavalo nešto što sam lično priželjkivao, a to je uigravanje Mekadua. U tih osamdeset minuta turnira delovalo je da idemo u dobrom smeru. Međutim u finalnom meču Mekadu je izdržao svega par minuta gde je napravio nekoliko vezanih grešaka posle kojih se nije vraćao u igru.
Nadam se da će tokom reprezentativne pauze doći do uklapanja i ovog igrača, jer sam mišljenja da samo sa Mozlijem koji je standardno dobar i Jankovićem koji ima uspone i padove na centarskim pozicijama ne možemo do osvajanja trofeja na kraju sezone.
Što se Pejnersa tiče njemu je ostalo da uvežba da vodi program u poluvremenu utakmicu u Areni kako ne bi plaćali voditeljke nekih televizija da komentarišu šutiranje trojki gledalaca u borbi za neku od sponzorskih nagrada. Očigledno se na njega više ne računa, ali niko u klubu nema hrabrosti da mu to saopšti.
Pre osvrta na finalni meč komentar na nešto što je nažalost zaista postalo tradicija, a to je dodeljivanje državljanstva igračima samo da bi nastupili na ovom turniru. Apsolutno je nebitno igraču kog kluba se dodeljuje pasoš, jer se to radi na sve strane, jednostavno je glupo.
Što rekoše pametniji, ako pravilo o broju stranaca nije dobro ukinite ga.
I konačno finalni meč.
Jedna u nizu dobrih stvari je i činjenica da smo se kao u Bolonji vratili i pobedili u meču koji je izgledao izgubljen, što znači da igrači imaju pobednički mentaliltet i da se bore do poslednje sekunde ili do perioda meča kada dosta stvari ne bi trebalo da se sudi.
Ono što se pokazalo kao problem koji se ponavlja je realizacija slobodnih bacanja.
Odbrana izgleda zastrašujuće dobro. U napadu deluje da nam mnogo toga zavisi od šuta za tri poena, ali se nadam da će uigravanjem Mekadua doći i do većeg broja poena iz reketa.
Najvažnija stvar po mom mišljenju je što je uvek barem jedan igrač odlično raspoložen i spreman da preuzme odgovornost u važnim utakmicama. U Bolonji je to bio Volden iako je Zagor postigao odlučujuće poene. Protiv Cedevita-Olimpija-Pitaj-Boga-Kako-Se-Klub-Zove odlučio je Jaramaz.
U finalu Pejdž izdominirao u regularnom delu i odveo nas u produžetak u kom je opet Jaramaz ubacio odlučujuće poene iako je ovaj period igre započeo brutalnim promašajem gde nije dobacio do koša.
Neki bi rekli bacio je air-ball, međutim to mu nije smetalo da kasnije ubaci sve što je šutnuo.
Sve ovo implicira da igraču pucaju od samopouzdanja i da ne padaju čak i kada gube šest razlike sedamnaest sekundi pre kraja utakmice.
Sve u svemu još jedan KRK je osvojen.
Još jedno KRK-anje u Nišu je prošlo ovaj put bez trovanja.
Idemo dalje, nadam se po trofeje koji zaista donose nešto više od pehara na polici.
-----------------------------------------------------
Given to fly
Bio sam nedavno u nekom restoranu i u jelovniku video da 100 grama neke japanske junetine košta, ni manje ni više, 5500 dinara.
Dobro ste pročitali, u pitanju je 100 grama junetine, nije u pitanju droga.
Za ovu cenu postoje neka objašnjenja.
Objašnjenje broj jedan – To su japanska goveda.
OK, japanska su. Bez obzira na njihov zavičaj, ovakvu cenu opravdava samo da je to tele na putu do Srbije preplivalo od Japana do Kine. Kasnije pešaka kroz Kinu. Prolazeći kroz Kinu, naučilo kineski bolje od Vučića, savladalo osnove kung-fua i usput se hranilo samo na organskim poljima. Čak i da je sve ovo odradilo, cenu ne opravdava ni činjenica da je prolazeći kroz Rusiju pročitalo većinu ruskih klasika.
Objašnjenje broj dva – Ta goveda tokom odrastanja masiraju ljudi zaposleni na tim farmama.
Super, na prostorima bivše SFRJ postoje krajevi u kojima krave protiv svoje volje dobijaju i više od obične masaže od strane čobana, pa je cena za kilogram junetine oko hiljadu dinara.
Hiljadu za kilogram, ne preko pet hiljada za sto grama.
Kako nisam ja plaćao, naravno da sam probao (jeste, ovaj podatak da sam stipsa možete uvek da iskoristite protiv mene) i ne mogu da lažem, odlilčno je, ali svakako nije ispunilo očekivanja za cenu po kojoj je servirana. Ispostaviće se da sam kasnije klopao neko jelo koje je cenom pristupačno srednjoškolskom džepu i bio oduševljen i više nego mesom gore pomenute Super-cow.
Kakve veze ima cena hrane sa ovim blogom i KKP uopšte?
Naravno da nema, nego tako je meni izgledao poslednji prelazni rok našeg kluba.
Dovođeni su Tomas, Pejners, Volden, Parahovski, kasnije Reding i Mekadu.
Svi su dovođeni sa ogromnim očekivanjima i za veće pare nego jedan momak za koga su eventualno čuli oni najzagriženiji poznavaoci prilika u italijanskoj drugoj ligi.
Dovelli smo centra iz Trsta, visok 203.
Kada pogledamo ove podatke, ne verujem da je neko bio preterano oduševljen.
Centar iz Trsta jedva preko dva metra. Pa, Sadik je viši od njega, a on igra centarfora u fudbalskoj sekciji.
I tako je u naš tim došao Vil Mozli. Čini mi se da je i stručni štab delio mišljenje nas laika i da je originalno doveden da bude treći, u najboljem slučaju drugi centar.
Međutim taj tihi i beskrajno simpatičan momak, već na početku je pokazao da nešto sa njim nije u redu.
Nije u redu u smislu da umesto ligamenata u nogama ima federe.
Na moju žalost, prvu njegovu partiju sam gledao uživo, tako da nisam imao mogućnost da pogledam usporeni snimak neki njegovih poteza, ali mi se u hali činilo neverovatno da ljudsko biće može toliko da leti. Naravno, taj osećaj sam pripisivao svojim godinama i činjenici da sam slep kao krtica, ali da odbijam da odem na očni pregled. Međutim, kada sam se vratio kući i premotao utakmicu shvatio sam da moje lepe plave oči (kada niko drugi neće da me hvali) ipak i dalje dobro rade posao.
Vil Mozli can jump – kako bi se reklo kod mene u selu.
Pri tom Vil Mozli ne skače uzaludno. Ima takvih igrača koji skaču kao nenormalni bez ikakvog smisla i potrebe. Mozli skače smisleno. Sećam se utakmice protiv Lokomotive u Pioniru kada je neki njihov centar pokušao jedan dribling, ali Mozli se nije pomerio. Onda je ovaj pokušao drugom fintom bez da je izazvao reakciju našeg centra. Na kraju je, da mu ne bi sudili tri sekunde u reketu, probao i trećom fintom i šutem.
Kobna greška. Za njegovo samopouzdanje u nastavku karijere bilo bi bolje da su mu suđene te tri sekunde ili da je jednostavno izbacio loptu u aut.
Ukratko, saznao je da Vil Mozli ne pada na finte. Bukvalno se videlo da je Vil pomislio „fintiraj svoju mamu“ i da je skočio tek posle treće finte i pošto je lopta izbačena.
Usledio je brutalan „prvi tempo“, što bi legendarni komentator odbojkaških utakmica Lazo Bakmaz rekao.
Do sada smo se nagledali svakakvih blokada Vila Mozlija. Bilo je i blokada sa dve ruke, blokada pod svodovima arene, jednom prilikom je nekoga blokirao laktom. Ako se ne varam, do sada je na svakoj utakmici sevnula barem jedna Mozlijeva blokada. Naročito na početku sezone osećao se njegov značaj.
Dok se ekipa još uigravala, naš reket bez njega u igri bio je korzo kroz koji je prolazio ko je kako hteo, dok je sa njim ispred reket bio Kineski zid.
Sada posle izvesnog vremena stvari su se popravile i branimo reket bez obzira ko je na parketu, ali ipak mislim da trenutno u Evropi ne postoji bolji defanzivni tandem od Mozlija i Zagorca. Zagor se u poslednje vreme prilično muči u napadu, ali u defanzivi je na nivou zadatka. U tandemu sa Mozlijem je fenomenalan.
Pored učinka u defanzivi, u napadu Mozlija krasi mogućnost zakucavanja posle dodavanja, posle skoka sa linija bacanja, iz punog trka. Jednostavno, zakucanje lopte nije mu problem kada imate utisak da bi bez problema zakucao da je obruč na 5.05 metara, a ne dva metra niže.
Da ne zaboravim i najlepši potez u dosadašnjem delu sezone, po mom skromnom mišljenju.
Rampa Jaki Blažiču na utakmici protiv mutanta nastalog na relaciji Ljubljana-Zagreb.
Bivši Panter pomislio je da je pobegao pratiocima i verovatno već u glavi imao sliku sebe kako gestikulira svojim bledunjavim rukicama, praveći grimase prema sve četiri strane Arene, namerno provocirajući publiku posle postignutog koša.
Međutim, taman kada je Blažič ispustio loptu iz ruku, niotkuda je bukvalno doleteo Mozli i preusmerio loptu na tablu takvom silinom da se ona odbila do Redinga koji je bio na polovini terena.
Reding je prosledio do Gordića, a ovaj u koš protivnika šutem za tri.
I tako se vraćamo da početak priče o cenama i očekivanjima.
Od svih dovedenih stranaca ove sezone, onaj koji je plaćen najmanje pruža ubedljivo najviše.
Možemo pričati i o tome da stručni štab ima 3 od pet po pitanju stranaca ove sezone.
Parahovski je otišao pre nego što je došao, Pejnersu i dalje plaćamo ležarinu, Tomas je bio fenomenalan na početku, Volden zahvalan i u sasvim drugačijoj ulozi od one kakvu je imao u timovima pre Partizana.
Jedini koji je pružio i pruža konstantno više od očekivanog je, biću iskren, moj najnoviji ljubimac i igrač kog bih voleo da gledam u KKP do penzije.
U nadi da ljudi u klubu misle kao i ja, do sledeće prilike igrajmo igricu:
Leti, leti, leti .... MOZLI! Tako je! LETI!
------------------------------------------------------------------------------------------------------
Noć đenerala (priča o Duletu, part 5)
------------------------------------------------------------------------------
Pad Kadinjače (priča o Duletu, part 4)
General sa svojom vojskom
Mnogi će reći da je pad Kadinjače počeo 25.04.2014.
Što se dešavanja na terenu tiče, potpuno su u pravu.
Ipak, mišljenja sam je da je kraj ere Parizana počeo 20.05.2012. ali nećemo sada o dešavanjima van terena i izbornoj volji građana.
Vratimo se u april 2014. godine.
Par dana pre F4 ABA lige bio sam na nekoj obuci sa kolegama iz Hrvatske, Rusije, Ukrajine, Rusije, Švajcarske...
Interesantna pojava bila je da smo tokom pauza, s kolegama iz Hrvatske jurili vesti u vezi predstojećeg turnira u Areni, čitali izjave trenera, igrača, stručnjaka, prognozirali ishod, ukratko bavili se nekim normalnim stvarima.
Za razliku od nas, kolege iz Ukrajine i Rusije zabrinuto su gledale u monitore računara, čitajući najnovije vesti u vezi sukoba u Ukrajini, Krimu naročito.
Iako sam znao kroz kakav pakao prolaze, nisam mogao da ne pomislim kako je dosta bilo da mi sa ovih prostora budemo glavna atrakcija u „ubij-zakolji-poruši-proteraj“ aktivnostima.
Niko od nas ili kolega iz Hrvatske nije izgovorio, ali je bilo jasno da nam prija to što konačno nismo najgori od sve dece i što je uloga divljaka dodeljena nekom drugom.
Nama je ostalo da se bavimo normalnim stvarima kakav je sport.
Plasman u regularnom delu lige zakazao je polufinala između beogradskih i zagrebačkih klubova.
Finalni turnir se odigravao u beogradskoj Areni tako da su apsolutno svi očekivali beogradsko finale.
Svi osim Slobodana Šarenca koji je smatrao da će se desiti zagrebačko finale.
Ispostaviće se da je jedini bio u pravu.
Za razliku od Šarenca ja sam verovao da će se igrati finale Partizan – Cibona.
Ne samo zbog nekih navijačkih strasti, već zato što bi to, u svakom univerzumu osim paralelnog u kojem živimo, bilo normalno i očekivano.
Bivši evropski prvaci, najveći preostali klubovi na ovim prostorima.
Međutim, situacija je bila takva da su ti bivši prvaci Evrope bili i ostali finansijski inferiorni u odnosu na dva novonastala kluba.
Ko se ne seća tih godina mali podsetnik: u to vreme su se obezbeđivali neverovatni budžeti za klub koji iza sebe nije imao trofej skoro dve decenije, menjali su se postojeći pravilnici o finansiranju u sportu...
Naš račun je dobar deo godine bio u blokadi.
Cibona je prolazila kroz sličnu golgotu.
Bez obzira na sve, Cibona je, zahvaljujući odličnoj igri Šarića i nekog lika čije bi prezime prevedeno na srpski zvučalo poput Jagodić bez Kuridža, pobedila favorizani klub iz Železnika.
Moj plan se savršeno odvijao. Cibona je čekala protivnika u finalu, a trebalo je da to bude Partizan.
Konačno, osvanuo je i taj 25.04.2014.
Jedina obaveza za taj dan pored odlaska na utakmicu bila je čestitanje rođendana sestričini.
Atmosferu koja je krasila uvod u utakmicu, Dule Vujošević je kasnije nazivao pravim imenom „svadbarska“. Svi koje sam sretao na putu ka hali, uveliko su slavili plasman u u finale.
Samo je, eto, morala da se obavi i ta formalnost u vidu utakmice.
Nešto slično sam doživeo pred revanš utakmicu naše fudbalske sekcije protiv Artmedije.
Tačnije, sve u vezi te utakmice tog 25.04. bilo je neverovatno.
Na početku utakmice, Cedevita je pravila razliku, a Dule Vujošević je držao Ljudskog Maksimuma na klupi.
Naravno, ne pokušavam da kritikujem odluke i stručnost DV, samo pišem da mi je u tom momentu to izgledalo čudno i neverovatno, naročito ako su u obzir uzme Saletov učinak u toj utakmici.
Pored svega, pet stvari vezanih za tu utakmicu ću večno pamtiti.
Prva – već pomenuta partija Ljudskog Maksimuma. Ne pamtim da je neki igrač nekada manje zaslužio poraz od Saše Pavlovića te večeri. Igrao je kao drogirani Đani Ćurčić u dresu Boltona.
Bilo ga je svuda. Pogađao je, proigravao, lupao banane. Faktički odigrao bez greške.
Druga – Naš napad u prvom poluvremenu, lopta se odbija i izlazi u aut. Dejan Musli ima priliku da je uhvati. Iz nekog razloga se odlučuje da je pusti u aut. Čitava agonija oko toga šta će da uradi traje par sekundi. On stoji onako pogubljen kakav je bio u periodu dok je igrao za nas i gleda loptu kao „pijan pi***“ – što bi naš narod lepo rekao. Neki lik iz Cedevite, videvši da ovaj nema nameru da se pomeri, dotrčava, baca se i izbija loptu pre nego će pasti u aut pored skamenjenog Muslija. Njegov saigrač iz Cedevite istrčava kontru sam kao duh i postiže koš.
Treća – Krećemo u kontru, Milenko Tepić trči ka košu protivnika. Milenko, inače žešće gotivan lik i vrhunski profesionalac, samo tada i nikada pre ili kasnije, trči ka košu rivala u stilu Forest Gampa, apsolutno ne gledajući šta se dešava iza njega. Dešavalo se to da je, čini me se, Gagić bacio loptu ka njemu, ali kako je on bio okrenut i gampovski tabanao prema košu Cedevite, nije video loptu koja ga je pogodila u stopalo i otišla u aut.
Četvrta – Namerna lična Đorđa Gagića u momentu kada smo svi pomislili da smo ostvarili nenadoknadivu prednost. Godinama kasnije sam pokušavao da razumem zašto je to uradio, ali to je jednostavno nemoguće. Nekim kasnijim potezima Đorđe Gagić pokazao je da jednostavno ne treba ulagati trud u razumevanje njegovih poteza.
Peta – poslednji napadi na utakmici, naročito naš. Poslednji napad i poen prednosti za nas.
Kao i slučaju broj tri, tada i nikada više, krenuli smo u poslednji napad bez ikakave ideje šta bismo uradili sa loptom. Sada je lako pametovati i pitati se zašto Saša Pavlović nije išao na ulaz. Kakvo je veče imao, siguran sam da bi ubacio pod faulom, promašio bacanje, uhvatio loptu i dao trojku.
Međutim, ništa se nije dešavalo. Na kraju je, od svih igrača, odgovornost na isteku napada preuzeo Milenko Tepić. Šutnuo je za tri, ali tako da se lopta skoro idealno odbije igračima Cedevite za kontru.
Lopta je došla do igrača za kojeg smo čuli samo tada i nikada više, ali čije ime ćemo pamtiti dok smo živi.
Taj lik šutira sa pola terena, igrom slučaja na godišnjicu Kecmanove trojke u Zagrebu.
Kako mi je mesto na tribini bilo takvo da sam bio tačno iza koša i moga da pratim putanju lopte, sekund pre svih ostalih sam postao svestan da smo izgubili. Onog trenutka kada je Nolan Smit, jeste tako se zove taj igrač, izbacio loptu videlo se da nema šansi da promaši.
Kada je lopta prošla kroz obruč sve se srušilo. Mi po stolicama Arene, igrači po parketu, sudbina kluba u ruke jednog čoveka, kojeg ovih dana možemo prepoznati po nadimku „Sportaš“.
Dugo sam posle završetka utakmice blenuo u prazno odbijajući da prihvatim da smo izgubili. Ćutao sam zajedno sam hiljadama ljudi u Areni. Jedino što se moglo čuti u Areni posle tog pogotka bila je pesma „Večeras je naša fišta“ nekolicine indiviuda koje su se predstavljale kao navijači kluba pod imenom Cedevita.
Nažalost, to je bio taj osećaj kao posle Artmedije u fudbalu. Kada si apsolutno ubeđen da ništa loše ne može da se desi i kada jednostavno niste spremni na bilo kakav drugačiji ishod.
Tog momenta sam se setio situacije u kojoj je bio moj zet, otac već pomenute sestričine koja je tog dana slavila rođendan. Tokom cele sestrine trudnoće informacije koje su dobijali od lekara su bile da će se roditi muško dete. To je mom zetu, koji vodi poreklo iz Crne Gore, bilo izrazito drago.
Dečija soba je okrečena u plavo, kupljen isti takav krevetac, mislim da je već imao spremne i fudbalske lopte, ali eto, rodila se devojčica. Do Artmedije i Cedevite sam se pitao zašto je zet tog dana izgledao ne srećno, već šokirano. Objašnjenja mojih roditelja da je trebalo da se rodi dečak, a nije i da je zbog toga u malom šoku mi nisu imala smisla. Rodilo se živo i zdravo dete, šta je problem? Ali, eto, zetu to veče nije bilo sve najjasnije. Naravno da je kasnije bio i ostao odličan otac, ali to veče je bio u šoku.
E, to je bio taj osećaj. Kao da ste se celu sezonu spremali za to da dobijete sina, a rodila vam se devojčica.
Da se odmah razuemo, da je svejedno koje će se dete roditi narodni pevač bi pevao „Rađaj prinove“ umesto „Rađaj sinove“.
Za svaki slučaj da ovde napomenem da ne mislim ništa loše o ženskoj deci, ovo sam samo naveo primer kako sam se osećao posle pogotka Nolana Smita.
Da ne živimo u ovom paralelnom univerzumu, ovaj poraz ne bi značio ništa katastrofalno. Poraz kao poraz. Međutim, svakome ko misli svojom glavom, bilo je jasno da je to početak situacije u kojoj se klub i danas nalazi. Tačnije, početak kraja kluba. Srećom, još uvek postojimo. Postojimo, ali ne kao klub koji sme da se suprotstavi, već samo obitava i traži svoje mesto pod suncem nekim alternativnim pravcima, nikako pobedom nad direktnim rivalom u borbi za trofej, ali o ovome neki drugi put.
Sa ove vremenske distance, ne deluje da bismo nešto bitnije promenili i da smo te večeri pobedili Cedevitu.
Eventualno bi na godinu dana odložili zabranu sponzorisanja našeg kluba, jer bi bilo teže ignorisati učesnika Eurolige. U svakom slučaju, posle ovog poraza i izgubljenog učešća u elitnom takmičenju, moglo je da počne iživljavanje nad klubom.
Tako da je ova utakmica bila taj „četrnaesti kilometar“ koji je pao pre Kadinjače.
Sticajem čudnih okolnosti, drugi beogradski klub je izborio učešće u EL, jer je, pritisnuta finansijskim problemima, Cibona odustala od ovog takmičenja. Tako da i drugu svoju sezonu u EL komšije nisu izborile na terenu, jer su sezonu pre ove, uskočili umesto Igokee koja je kao pobednik ligaškog dela trebalo da igra EL, ali su pravila promenjena u hodu.
Posle pada „četrnaestog kilometra“ trebalo je posvetiti se odbrani Kadinjače.
Ubrzo je usledila finalna serija takozvane Pašteta lige.
Legendarni niz utakmica, Bogdanovih 123 poena za 147 minuta, igranje tri na pet i proslava titule.
U svom tom ludilu, pamtiću radovanje Simonovića posle trojke protiv trojice, Radonjićeve izjave: „Ali, njima su ostala trojica najboljih“ i propuštene prilike da se tokom ovog duela svira peta lična Rašku Katiću.
Pitanje je kako bi se ovaj duel završio da su naša najbolja trojica momaka igrali protiv samo četvorice rivala.
Da će nam ovo biti poslednji put da vidimo pehar šampiona, pokazano nam je posle naše treće pobede u seriji, kada je pehar otet i razbijen.
„Oni su šampioni, ali mi igramo Euroligu“ – izjavio je kapiten rivala Marko Simonović.
Naravno da ne treba da čudi izjava osobe koja je podigla ukradeni pehar. Izjava koja je trebalo da predstavlja čestitku rivalu na pobedi.
Već u toj finalnoj seriji moglo se videti da je odbrana kluba i same Kadinjače pored igrača pala na jednog jedinog čoveka. Čoveka koji ih je vodio sa klupe pored terena.
Sledeća sezona je sezona koju smo počeli u očekivanim finansijskim problemima, sa gomilom povređenih igrača.
Svaka čast svim generacijama pre ove, ali ovo je ekipa koja je meni najdraža:
Pavlović, Tepić, P.Aranitović, Murić, Marinković, Dalo, Milutinov, Milosavljević, Mačvan, Đumić, Šalić, Andrić, Mulutinović, Bezbradica.
Nevezano za to što su izgubili titulu i priliku za plasman u Euroligu, ovo je bila ekipa koja je znala da bije unapred izgubljenu bitku.
Gagi Milosavljević, koji je odbio da ide bilo gde jer mu je, po njegovim rečima, bila dužnost da ostane i pomogne klubu kada je najteže. Usput je odbio i ponudu vlasnika kluba iz predgrađa koji do dan danas ima neverovatnu želju da kupi nekog igrača iz Partizana, ali mu još nije pošlo za rukom.
Gagi je prvi koji ga je pomnožio sa nulom.
Pavlović, Maksimum koji se vratio u klub kao i Milan Mačvan.
Jedini preostali Francuz, naš crni brat Dalo, golobradi Marinković i ostali.
Tokom ABA lige bilo je uspona i padova. Prvu polovinu sezone završili smo na sedmom mestu, ali u drugom delu uspeli da izborimo plej-of. Čak smo mogli i do druge pozicije da smo u neljudskim uslovima pobedili u Podgorici. Setimo se samo skandiranja Saši Pavloviću ili hvatanju za vrat Gagija Milosavljevića od strane neke njuške iz prvog reda publike.
Kao i protiv Cedevite i ovu utakmicu smo mogli da dobijemo, ali smo nekim čudom izgubili i rezervisali sebi polufinali duel sa klubom Nebojše Čovića.
Barem još tri duela sa ovim klubom.
Kakvi su uslovi bili na tim utakmicama, objasniće samo jedna scena kojoj sam bio svedok tokom ligaškog dela ABA.
Kako sam tada sedeo na tribini blizu tunela za igrače, a iza klupe gostujućih igrača, već sam navikao da često umesto igrača iz tunela izađu pripadnici žandarmerije.
Međutim na toj utakmici, iza gostujuće klupe nije bilo žandarma. Umesto njih stajalo je nešto što je očigledno bilo privatno obezbeđenje, da ne kažem privatna vojska. Ono što je upadalo u oko meni kao laiku je da ovi „privatnici“ poseduju kvalitetnija odela i sredstva za komunikaciju od žandarmerije. Recimo, žandarm tegli onu Motorolu, dok ovi likovi imaju one mikrofončiće na kojima bi im pozavidela i Madona.
Uglavnom, u jednom momentu iz tunela su se, po običaju, pojavili pripadnici žandarmerije.
Međutim, njihovu nameru da se poređaju na uobičajena mesta iza gostujuće klupe, sa par biranih reči sprečio je neko ko je, po mojoj pretpostavci, bio najveći čin u onoj paravojnoj formaciji.
Priznajem, bio sam šokiran da pripadnici žandarmerije primaju naređenja od nekog ko nije član MUP. Dobro, barem želim da verujem da nije član MUP.
Da budem iskren, to nije bilo ni naređenje, već klasično odjebavanje rukom koje sam protumačio kao „vi ostanite u tunelu, a moji ljudi će biti iza klupe“. Kako se situacija kasnije razvijala, očigledno sam dobro protumačio. Tu utakmicu smo pobedili, kao i još neku u godinama koje su usledile. Međutim, nijedna od tih utakmica nije donosila ništa. U svakoj utakmici kasnije koja je nešto odlučivala, ili smo odigrali čudno i gubili skoro sa „stoka razlikom“ ili bi gubili posle četiri koraka ili najblaže rečeno čudnog suđenja.
E, u takvim uslovima su se ti momci, na čelu sa Duletom, borili za trofej.
Ono što je na konferencijama za štampu, pričom o tome šta se dešava u sferi sporta Dule radio, nije se ponovilo na nekom drugom polju od tada pa do dana današnjeg u zemlji Srbiji.
Moj utisak je da se na utakmicama KKP u tom momentu stvarala neverovatna anti-režimska atmosfera.
Kuliminacija moje tvrdnje je utakmica protiv tima iz Bugarske koji se takmičio te sezone u ABA.
Ponedeljak i preko 7000 ljudi u hali u kojoj je, barem se meni tako činilo, sve vrištalo od „Vučiću pederu“ stava.
U svom tom ludilu i očajničkoj borbi za klub, opet se istakao Đorđe Gagić.
Da ne trošim previše reči na njega, samo podsetnik da je lik napustio ekipu pred odlučujuće duele.
Kakav god da je kao igrač, videli smo kakav je kao čovek, mnogo više bi doprineo ekipi od Bože Đumića koji je doveden kao zamena iz KK Vojvodina. Jeste, takva je situacija bila. Nismo bili u mogućnosti da dovedemo EL igrača kao što je neko u tom i aktuelnom momentu u stanju da uradi bez problema.
Bez obzira na sve, lavovski smo se borili u polufinalanoj seriji, ali smo izgubili 3-1 od ekipe Nebojše Čovića.
Finale državnog prvenstva smo izgubili 3-0.
Posle tog finala se videla razlika na mnogo nivoa, jer recimo posle poraza niko nije kidisao na pehar.
Ono najvažnije od svega, Dule Vujošević ostao je sa ekipom da pozdravi i čestita pobedniku.
Posle trinaest godina „Pala je Kadinjača“.
Do čitanja i epizode „Noć đenerala“.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Kadinjača (priča o Duletu, part 3)
U dve sezone koliko je Vladimir Jovanović boravio na klupi Partizana, osvojena su dva prvenstva države, dva kup takmičenja i jedna ABA liga. Osvajač druge ABA lige u tom periodu bio je izraleski Makabi, koji je u jednoj sezoni učestvovao na poziv rukovodstva lige. Zli jezici rekli bi da su pozvani kako bi se prekinula dominacija Partizana u ovom takmičenju. Mada, ako se pogleda konačan plasman u ABA te sezone, nije ni bilo potrebe da se pozivaju Izraelci ako je sklanjanje Partizana sa trona uopšte bio motiv.
Naime, nismo imali priliku u finalu da se borimo sa Makabijem za trofej jer se u polufinalu dogodilo nešto što je, na našu žalost, postalo tradicija u tom delu takmičenja – poraz od Cedevite.
Od stvari kojih ću se uvek sećati tokom mandata Jovanovića su pobeda protiv Real Madrida u Beogradu, rekordna pobeda u istoriji ABA ligi protiv Širokog od pedeset razlike.
Zatim, scena koja nema veze sa trenerom, ali se desila tokom njegovog mandata, a to je povraćanje Pekovića na zapisnički sto protiv Zagreba u gostima.
Ko se ne seća te godine, zbog štrajka igrača u NBA, posle zapijanja u kafani sa tadašnjim predsednikom Danilovićem, Peković je odlučio da tokom pauze u Americi ponovo zaigra na evropskom tlu, naravno u crno-belom dresu. U konkrentom slučaju, negde na pola utakmice krenuo je sa klupe do svlačionice, ali očigledno prekasno. Tom prilikom je još jednom pokazao kakav je profesionalac, jer nije želeo da povrati po parketu gde su igrale njegove kolege, već je sve što je imao „sasuo u lice“ ljudima za zapisničkim stolom.
Kao laik, rekao bih da je i veče pre utakmice u Zagrebu bio sa Danilovićem u nekoj kafani.
Pamtiću i poraz protiv Armanija u Beogradu. Naravno, pamtiću i pobedu protiv istog kluba u Milanu posle preokreta, ali poraz u Beogradu je značio oproštaj od Eurolige i kraj takmičenja u grupnoj fazi. Kada bih rekao bilo šta ružno u vezi rada Vladimira Jovanovića bio bih skot, mada priznajem da sam, gledajući ga tokom poslednjih minuta utakmice sa Armanijem, pomislio da i nije neki trener.
Ne znam ko je obraćao pažnju u tim momentima na njega, ali se sećam da je u momentima kada se „lomila“ utakmica, stajao ili čučao u ćošku ispred mesta gde sede povređeni igrači.
Nije bio ispred klupe, već sam stekao utisak da se uplašio i podsvesno povukao uplašen odgovornosti.
Naravno, to je bio moj utisak. Da nisam bio u pravu (i ovom prilikom mu se, ako to uopšte nešto znači, izvinjavam), pokazao je meni i svima koji nisu verovali tokom finalne serije domaćeg prvenstva.
Ta serija se igrala protiv kluba koji se otprilike zvao Crvena zvezda Beograd Srbija Nikad Jugoslavija Diva, a koji je pomoću nečega što se zove UPPR stvoren fuzijom FMP-a i CZ.
Ono što je Jovanović, sa kompletnom ekipom i stručnim štabom, preživeo te večeri u Železniku ne može se nazvati borbom za titulu prvaka države u košarci.
Borba za život je mnogo prikladnije.
Tokom cele utakmice bili su na pljuvomet od navijača tog kluba. Verujem da su se pljuvači iza klupe smenjivali tokom utakmice, jer bi jedna ista ekipa sigurno dehidrirala do poluvremena.
Drmanje koševa tokom napada našeg tima, naročito prilikom izvođenja slobodnih bacanja bilo je nešto s čime smo se prvi put susreli u profesionalnoj košarci.
Vladimir Jovanović se tokom te utakmice u Železniku nije povlačio u ćošak već je stajao isped klupe, igrača, kluba. Pored svega što se dešavalao na i oko terena, hrabro je vodio ekipu do pobede.
Ne verujem da postoji mnogo trenera koji bi u takvim uslovima imali petlju da pobede.
To je ujedno bila i poslednja utakmica Jovanovića na klupi Partizana.
U dve sezone osvojio je pet trofeja. Hvala na tome!
Posle ne baš uspešnih par meseci u CSKA na mesto trenera u sezoni 2012/13 na klupu našeg kluba vraća se Duško Vujošević.
Ako se uzme u obzir da smo imali jedanaest uzastopnih titula, očekivalo se da kao klub ne bi trebalo da imamo problem sa dovođenjem igrača, finansijama, logistikom za razlilku od nekih novoformiranih klubova.
Okosnicu tima su činili sada već legendarni kapiteni Gagi Milosavljević, Lučič.
Bogdan Bogdanović, koji kod Jovanovića nije dobijao šansu, prepoznat je od strane Vujoševića.
Pored njih od prethodne sezone u ekipi je ostao Bertans, pazite sada ovo, i Đekić.
Centarske pozicije su pokrivali Musli i Gagić dok je na poziciju pleja došao Gordić.
Sa izuzetkom Gagića, kada pogledate ovaj niz igrača krajem 2019. godine, pomislite da smo uložili silne milione u ekipu. Kako se radi o 2012. godini pričamo o gomili golobradih mladića.
Pored nabrojanih igrača na poziciju pleja stigao je u tom momentu „prekaljeni, iskusni euroligaški igrač“ iz Francuske. Momak koji je u dalekoj Francuskoj bio oduševljen košarkaškim klubom Partizan. „Garson“ Leo Vesterman je ostvario dečački san i zaigrao je za klub o kojem je toliko slušao i kojem se divio.
Pre početka te sezone u ABA ligi došlo je do izmene pravila po pitanju plasmana u Euroligu, tako da je odlučeno da pobednik ligaškog i ukupni pobednik posle plej-ofa idu EL.
Nisam sklon teorijama zavere, ali kako je već pomenuti klub nastao fuzijom pored novog imena dobio i odličan marketinški tim i stručnjake za Excel, budžet koji su imali je omogućavao da se nadaju prvom mestu na kraju ligaškog dela. Jer su, recimo, mogli sebi da priušte jednog Igora Rakočevića. Ne bih sada o njegovim igračkim kvalitetima, ali u tom momentu je bio jako skup igrač.
Kao što rekoh, nisam sklon teorijama zavere, ali kada se videlo da će Igokea, koja je bila domaćin finalnog turnira, završiti na prvom mestu, naprasno je došlo do odluke da ipak u EL idu finalisti plej-ofa.
I tako, kao što rekoh, Igokea je bez problema izborila prvo mesto u ligaškom delu, a mi smo se dugo borili za četvrtu poziciju. U jednom momentu je, nekih devedeset sekundi pre kraja utakmice u Zagrebu protiv Cedevite, sa kojom se borili za plasman na plej-of, sve delovalo izgubljeno.
Ali smo onda nekim poenima Gagija Milosavljevića, koje samo on mogao da izmisli i postigne, uspeli da pobedimo sa pola koša razlike.
Tokom te sezone imali smo veličanstvenih pobeda, ali i bolnih poraza, kao recimo na utakmici u Zadru kada smo dali trojku par sekundi pre kraja, ali i primili istu u poslednjoj koja je značila i poraz.
Ovaj poraz je još teže pao nama koji nemamo TV Arenu, pa smo pratili utakmicu preko raznih linkova koji su „kočili“ u momentu kada su Zadrani uputili šut u poslednjoj sekundi.
Izgubili smo i od Solnoka u Mađarskoj, obe utakmice „formerly known as derbi“.
Tokom jedne od te dve utakmice na kojoj smo bili domaćini desila se interesantna stvar, kada se na tribinama pored svih dogovora, našao mnogo veći broj gostujućih navijača od planiranog.
Ispostaviće se da je to bila posledica dogovora gostujućeg kluba i policije na koji mi kao „klub koji je državni i koji je uništio košarku“ nije mogao da utiče.
Negde na pola sezone ekipi se pridružio još jedan Francuz – Žofri Lovernj.
I baš na primeru ovog momka se vidi koliki je Dule Vujošević mag.
Prva utakmica na kojoj je nastupio bila je protiv Cibone u Pioniru. Utakmica je pored svega obilovala i navijačkim prepucavanjima i prekidima. Naravno, kada pričam o navijačkim prepucavanjima govorim o našim podelama. Tada je bila aktuelna podela na Jug i Zabranjene.
Uglavnom, pre početka drugogo poluvremena na zagrevanju, Žofri je stajao sa loptom pod miškom i gledao po tribinama, saigračima, dečurliji koja je u to vreme trčkarala parketom Pionira.
U jednom momentu je mahnuo i pozvao zemljaka Vestermana. Razmenili su par reči, nakon kojih je uzeo loptu i šutnu kao košu. Promašio je....
O čemu su pričali, to nikada nećemo saznati, jer ipak ne govorimo o rečima Boaćijeve molitve Borjanovim rukavicama, već razgovoru košarkaša Partizana, pa to nije bitno.
Moj utisak je bio da je Žo bio žešće zbunjen atmosferom u kojoj se nalazio i da mu je pored svega mnogo značilo prisustvo tada već uveliko „našeg“ Vestermana.
Kakav će da bude ovaj novi Francuz? – bilo je pitanje na koje sam kolegi Bakiju morao sutra da dam odgovor.
Pa, kakav je bio kada je došao? Seća li se neko?
Balvan, da se ne lažemo.
Po pokretima na treningu se videlo da nije neko koga je Bog podario talentom, kao recimo Džordana, da mu je svaki pokret košarkaški. Naprotiv, delovao je kao robot, ali robot sa polupraznim hard-diskom spremnim za učenje.
Na zagrevanju se tačno videlo da je svaki njegov potez pravi školski. Prijem, okret, finta, šut i da će upornim radom postići mnogo.
Duletova izjava: “Ako su ruže, procvetaće“ koja se odnosila na ovu generaciju košarkaša Partizana se po mom skromnom mišljenju najviše primila kod ovog momka. Svako od igrača te generacije, s izuzetkom Gagića, kasnije je pokazao kako igračke tako i ljudske kvalitete. Ostalima nije bilo teško da pokažu igračke kvalitete, jer su svoj ogromni talenat samo uobličili radom sa Duletom. Ali, kao što rekoh, Žo nije delovao kao neko ko je, pored ogromne želje za radom i visine, posedovao nešto više u vezi sa košarkom.
O njegovim ljudskim kvalitetima dovoljno govori to da je kasnije postao prvi kapiten stranac u istoriji Partizana.
Očigledno je bilo da svako od tih momaka napreduje iz dana u dan u svakom segmentu.
Ne sećam se tačno koja emisija je u pitanju, gde se vidi vežba šuta sa radničkim rukavicama i šut preko metle, kao i Bertansova patnja da ubaci deset vezanih trojki kako bi završio trening.
Deo sa razvijanjem šuta kod svakog igrača je meni kao laiku delovao najlogičnije.
Jer, da sam profesionalni košarkaš i da me protivnik namerno pušta da šutiram, jer ne mogu da pogodim koš promenio bih profesiju. Super je dečko što đipaš pod košem, izbijaš lopte protivniku, ali poenta igre je probaciti loptu više puta od rivala kroz obruč.
Nešto kao kada bi, u onom vicu, u pornićima glumili lika koji odlazi na posao i više se ne pojavljuje.
Elem, regularni deo ABA lige smo završili na četvrtoj poziciji.
U polufinalu smo pobedili Igokeu koja je, zbog promene odluke lige o sticanja prava nastupa u EL, izvisila.
Finale kao finale. I tu smo pobedili, ne bih preterao kada bih rekao da je pobedila košarka.
Nevezano od navijačke pripadnosti, ta generacija je neverovatna.
Pogledajte karijere i klubove u kojima igraju trenutno.
Bertans naplaćuje treninge od deset vezanih trojki po Amerikama, Bogdanović je u Evropi osvojio sve što je mogao i sada ga, nadam se, očekuje isto i u NBA. Luča, Gagi i Vesterman igraju značajne uloge u euroligaškim klubovima.
Žo se oprobao u Americi i vratio nazad u Fener. Ostaje nam samo da se nadamo da će se svi jednog dana vratiti u Partizan.
Generacija za koju je Vujošević rekao da je njegova najdraža.
Ruže ne samo da su procvetale, još uvek mirišu širom planete.
Kasnije je osvojena i titula prvenstva Srbije.
Ove titule bile su kruna svih dotadašnjih godina Duleta na klupi.
Moje skromno mišljenje je da mu je ovo veći uspeh od dva plasmana na F4.
Jer, svi smo tih godina bili svedoci da frustracija većinske Srbije činjenicom da im klub kao prvo ne postoji, a kasnije što to šte se slično zove ne osvaja titulu duži niz godina i da se polako spremao teren za smenu sa trona pod bilo kojim uslovima.
Poslednja sezona kada je delovalo da, uprkos padu četrnaestog kilometra, nikada neće pasti Kadinjača...
Vidimo se u epizodi „Pad Kadinjače“.
------------------------------------------------------------------------------------------------
Rise of Empire (priča o Duletu, part 2)
“Deset godina je prošlo kao tren“.
U tom periodu, Dule je boravio u Italiji kao trener nekoliko ekipa, a Partizan je, godinu dana posle njegovog odlaska, postao prvak Evrope, četiri puta šampion države ma kako se ona zvala u tom periodu (SR Jugoslavija ili Srbija i Crna Gora), osvajač pet Kup takmičenja.
Takođe, u sezoni 1997/98, imali smo priliku da se oprobamo u još jednom učešću na Final Four turniru.
U periodu bez Duleta na klupi, van terena smo, pored raspada države imali prilike da se susretnemo i sa „nepravednim i ničim izazvanim sankcijama“, ratovima, bombardovanjem, smenom diktratora čije ima ne želim da pominjem.....
Pored svih neverovatnih stvari koje smo na životnom planu preturili preko glave tih godina, naš klub i mi kao navijači, prvi put smo imali priliku da se sretnemo sa nečim što se zove „Državni projekat“.
Nije to što mislite. Ako pažljivo pročitate videćete da sam napisao da je to bio prvi put da smo se sreli sa tako nečim. Radi se o KK Budućnost koja je krajem devedesetih, uz pomoć vlasti u Crnoj Gori, skockala zaista nestvaran sastav i vezala tri titule. Na putu do titula, dva puta su nas pobedili u finalu.
Jednom glatko 3:0, a drugi put 3:1 ili 3:2.
Ubrzo posle toga mi, ljudi osuđeni da živimo na ovom prostoru, imali smo priliku da proživimo još jedan raspad države. Kad se Crna Gora odvojila od Srbije, protiv Budućnosti, koja je do današnjih dana ostala državni projekat, igrali smo samo u ABA ligi.
Nekako u tom periodu dolazi do pada već pomenutog diktatora čije ime, kao što smo već rekli, ne zaslužuje da se pomene ovde. Njegovom smenom, sa mesta predsednika našeg kluba odleteo je i portaprol njegove stranke, Ivica Dačić.
Koliko se sećam, da u tom momentu nije bilo Vlada Divca (postao predsednik KK posle Dačića) i Predraga Saše Danilovića koji su, da se narodski izrazim, uleteli s kintom, našeg kluba ne bi bilo.
Uglavnom, vraćaju se Divac i Danilović na rukovodeće pozicije u kluba.
Nekako logično, na mesto trenera vraćaju Duška Vujoševića. Čoveka sa kojim su osvojili svoju prvu titulu kao igračli seniorske košarke.
I tu kreće nešto čemu se niko od nas nije nadao.
Niz od devet uzastopnih titula (pišem o periodu kada je DV drugi put bio na klupi).
Možda će zvučati neverovatno, ali prva od tih devet titula osvojena je sa samo jednim strancem u ekipi.
Ali, ukoliko se uzme u obzir da su ekipi bili Šćepanović, Vujanić, Čanak, Krstić, Vesa Petrović, zaključuje se da nam stranci nisu ni bili potrebni.
Mlađi koji se ne sećaju tog perioda mogu da zaključe da je tada Partizan mogao da dovede domaće igrače što poslednjih godina nije bio slučaj.
Prva titula je bila slatka osveta Budućnosti za dva vezana poraza u finalima.
Sledeće godine finale i pobeda od 3:0 protiv ekipe koja se zvala FMP.
Mala digresija.
Raspadom velike države i nestajanjem lige gde ste za protivnike imali Cibonu, Bosnu, Jugoplastiku... isplivali su razni klubovi za koje realno nikada ne bismo čuli da nije bilo rata.
Jedan od takvih klubova je i FMP. Klub Fabrike metalnih proizvoda iz prigradskog naselja Železnik.
Procvat doživljava u periodu devedesetih kada se na čelu kluba našao, u tom momentu gradonačelnik Beograda, iz redova stranke čoveka čije ime se ne pominje ovde.
Pored FMP-a, isplivale su ekipe poput BFC Beočin, Borovica Ruma, Hemofarm iz Vršca.
Igrom slučaja sa svakom od njih je naš klub odigrao barem jedno finale.
Kako je niz titula posle 2001. godine rastao, tako se mogla čuti priča da je Partizan zaslužan za gašenje poslednja tri kluba, jer smo kako kažu bili bahati, gepekovali sudije, ulazili u svlačionice....
Međutim, ne treba biti preterano pametan i zaključiti da su iza Beočina i Hemofarma stajale velike strane firme koje su zaključile da im ne traba ulaganje u košarkaški klub i da bi bilo pametnije sa poslovne strane uložiti novac u poslovanje kompanije.
Kapitalizam at his finest – što bi se reklo kod mene u selu.
FMP nije imao takvih problem, između ostalog i zbog neverovatne moći predsednika tog kluba da u pravom momentu promeni političku opciju.
Nekako sa povratkom Duleta Vujoševića u Partizan imali smo prilike da se opet sretnemo sa onom interesantnom pojavom zvanom „Državni projekat“.
Naime, pojedini državni funkcioneri, koji su posle 05.10.2000. zauzeli pozicije u vrhu države, su pored svega što je bilo potrebno uradili u državi urnisanoj sankcijama i bombardovanjem, odlučili da pokrenu nešto što se zvalo „Evropska Zvezda“.
Ne zna se pouzdano koliko je novca ulupano u taj projekat, ali postoji svedočanstvo današnjeg zamenika gradonačelnika Beograda, Gorana Vesića, da on i uprava kluba koja je uložila dvadeset miliona ne može da šutne i pogodi koš.
Rezulat tog projekta kao, ispostaviće se mnogo godina kasnije i svakog kog se dohvatio Goran Vesić, je doveo do gašenja opterećene milionskim dugovima košarkaške sekcije Crvene zvezde.
Naravno da je i za ovo bio krivac Partizan, pre svih Dule Vujošević i Predrag Danilović koji su, ponovićemo to, „otimali titule“ i bili gurani od strane države.
Šta se ustvari dešavalo tih godina?
Kada se pogleda sa ove vremenske distance, bukvalno smo imali priliku da prisustvujemo stvaranju i uzdizanju imperije.
Nije Partizan tih godina, kao što je sada praksa sa šampionom države, dovodio proverene euroligaške igrače, naprotiv. Dovodili smo igrače za koje niko od nas nije čuo. Bili su to igrači koji su stizali „na poziciju crnca“ kako se u šali govorilo.
Naravno da je samo nama moglo da se dogodi da na tu „poziciju crnca“ dovedemo belca u liku Step Blejka. Međutim, svaki od tih igrača je brzo postajao ljubimac navijača, ne zato što su stranci, već zato što su po pravilu pružali svoj maksimum.
U to vreme kroz klub su prošli igrači kojih se svi rado sećamo: Fredi Kuća Haus, Želimir Svršković tačnije Vontigo Kamings (meni je baš smešno), Braun, Lazme, Veseli, Palasio.....
Pored stranaca, priliku su dobijali i domaći igrači, tako da je jedne godine Novica Veličković proglašen za najboljeg mladog igrača.
Sistem se uspostavljao i nadograđivao iz godine u godinu. Može se reći da smo svi zajedno rasli, kako klub, tako i mi kao navijači.
Prvih par godina učešća u Euroligi, nismo znali za pobedu na gostujućem terenu, a prva koju smo zabeležeili bila je protiv Olimpije, košem Kecmana u poslednjim sekundama.
Navijačima je trebalo par godina da skapiraju da podrška sa stadiona ne mora da bude preslikana u košarkaškoj dvorani. Čak je i sam Duško Vujošević pokušavao da objasni kako bi navijanje trebalo uskladiti sa dešavanjima na terenu i kako bi, umesto pesme u odlučujućim momentima utakmice, kada protivnik ima loptu, bilo svrsishodnije zviždati rivalu.
Meni lično fenomenalno jd bilo pevanje „Fudbalski to je hram“ početkom košarkaške utakmice.
Ali, stvari su polako dolazile na mesto. Igre u Euroligi su iz godine u godinu bile sve bolje, titule u domaćem šampionatu su postajale nešto što se podrazumevalo, a navijači su dolazili u sve većem broju. Između ostalog, postavili smo rekord u poseti jedne euroligaške utakmice.
U tih deset godina neke stvari počele su da se podrazumevaju:
- Todorićevo demantovanje priče o dovođenju nekog igrača
- Tehnička greška Vujoševića
- Vrhunska atmosfera na tribinama o kojoj su izveštavali i stanci
(ne znam koliko je tačna priča da je poseta košarkaškim utakmicama Partizana bila u turističkoj ponudi)
Gledajući sa strane, Duško Vujošević delovao je kao neko ko je grub i neprijatan prema igračima.
Tokom utakmice verovatno, ali svaki od igrača koje je trenirao, ima samo pohvalne reči za Duleta.
Poznata je priča o obaveznom čitanju knjiga.
Međutim sve je to ostavljano po strani tokom utakmice.
Sećam se utakmice u Beogradu protiv Armanija, kada smo na poluvremenu gubili dvadesetak razlike, a u drugom delu uspeli da okrenemo i pobedimo.
- Šta ste rekli igračima na poluvremenu? – pitala je novinarka Duleta posle utakmice.
- To nije za televiziju – bio je Vujoševićev odgovor.
Šta god da je rekao i koliko god da je bio neprijatan, bilo je koristno.
Čitav koncept koji se sastojao iz sklapanja ekipe po principu da nije smelo da se pogreši ko je kakav čovek i čuvenom „Paljenju mašine“ kada igrač gine za loptu koju je saigrač izgubio, pokazao se ispravnim u sezoni 2009/10.
Kao prethodnih i te sezone ekipa je kompletirana tek kada je sezona uveliko počela.
Božiću, Vranešu, Rašiću, Veselom koji su ostali u ekipi od sezone 2008/09. pridružio se povratnik Kecman, a iz Crvene zvezde doveden je Roberts.
Na čuvenu „poziciju crnca“ doveden je Bo Mekejleb, a na centarsku Marić iz španske Granade.
Svi znamo kako se ta sezone završila.
Plasman na Final four na kojem nismo izgubili ni jednu od utakmica u regularnih četrdeset minuta.
Osvajanje ABA lige košem Kecmana preko celog terena.
Na toj utakmici u Zagrebu, kojom je osvojena titula lige koju smo bili primorani da igramo, posle Kecmanovog pogotka, nismo nikada pre ili kasnije videli srećnijeg Duška Vujoševića.
Prestrogi Duško Vujošević sa dečačkim osmehom u zagrljaju igrača i članova stručnog štaba.
Neprocenjivo.
Bila je to nestvarna sezona u kojoj nam je finale EL izbeglo za jednu loptu.
Sezona posle koje je Dule Vujošević proglašen za najboljeg trenera Evrope u izboru njegovih kolega i kada je otišao u CSKA.
Carstvo je uzdignuto u sam vrh evropske košarke i ostavljeno na zdravim temeljima bez obzira na sve.
To be continued....
----------------------------------------------------------------------------------------
Vujošević prvi put među Grobarima (priča o Duletu, part 1)
Druga utakmica finala plej-ofa 1986-87. u Pioniru.
Par sekundi pre kraja i dva poena prednosti za nas, igrač crveno-belih, Radović, inače odličan izvođač penala, stao je na liniju za slobodna bacanja.
Ubacuje prvo i smanjuje prednost na jedan poen.
Tapka loptu pre izvođenja drugog, namešta se, šutira, lopta skakuće po obruču, izlazi iz koša.
Skače Grbović, pada u doskoku, lopta mu ispada.
Srećom, prihvata je Ivo Nakić i trči na protivničku polovinu. Ispred njega staje igrač rivala koji se, posle kontakta, baca kao Inzagi u protivničkom šesnaestercu u pokušaju da iznudi faul u napadu.
Međutim, glas komentatora Vladanka Stojakovića nas je već obavestio da je utakmica završena i da je Partizan novi šampion Jugoslavije.
Slavlje na tribinama, gomila ljudi utrčava na parket... Naravno, Vlade Divac malo štrči u odnosu na sve. U jednom momentu primetih nekoga iznad njega.
Dečački osmeh čoveka kog je Vlade bacao u vis krio je trenera crno-belih.
Moja prva svesna titula košarkaške sekcije i prvi trener kojeg sam postao svestan. U to vreme svi su u tadašnjoj SFRJ bili selektori, tako da nas treneri nisu zanimali.
Zaista nisam znao kako se zove i preziva trener. To što sam bio klinac nije opravdanje, ali već smo pisali o toj generaciji košarkaša.
Divac, Savović, Đorđević, Nakić, Pecarski, Obradović... Budimo realni, koga bi, pored ovih igrača, zanimalo ko im je trener. Moje poimanje košarke u tom trenutku bilo je takvo da je potrebno samo pustiti bilo koju petoricu od navedenih i oni bi pobedili svakog protivnika. Dečački naivno, priznajem.
Tek kada je Slavnić postao trener naših košarkaša, po reakciji oca shvatio sam da je trener mnogo bitan faktor u sportu. Takođe, moj otac očigledno ima istu krilaticu kao i Duško Vujošević, da je mnogo bitno ko je kakav čovek pre nego kakav je igrač/trener, tako da je još ljut na odluku KKP da angažuje Moku za trenera.
Kao što sam već napomenuo, ovde neću iznositi neke stručne analize jer nisam ekspert da pišem o tome, već samo neko svoje laičko viđenje stvari i sećanja na događaje.
Tako se vraćam na moje saznanje da onakav niz igrača ima trenera.
Bio je to do tada širim masama anonimni dvadesetsedmogodišnji Duško Vujošević.
Neki od igrača našeg tima u momentu osvajanja titule bili su stariji od trenera.
Kao što rekoh od mene se tada i nije očekivalo da znam ko je i šta je trener, ali se sećam razgovora oca i strica posle te utakmice i njihove konstatacije kako se nisu nadali da neko ko nikada profesionalno nije igrao košarku može da bude trener i da kao takav može još i da ima uspeh u svom poslu.
Tek danas, mnogo godina kasnije, kada imam jednog tinejdžera o kojem moram da vodim računa, postajem svestan kako dobar posao je uradio Duško Vujošević te 1987. godine.
Trebalo je držati pod kontrolom i uspostaviti autoritet prema klincima koje je tada imao u ekipi, a sa kojima je bio generacija.
Sećam se da Divac jednom prilikom nije igrao zbog povrede koju je zaradio na sledeći način:
Sa drugarima iz tima blejao je na Keju i, preskačući neku žičanu ogradu kod hotela Jugoslavija, povredio koleno.
Dakle, imao je posla sa gomilom talentovanih, mladih ali ujedno blentavih dečaka.
Ne samo da je uspeo da sa svojih dvadeset i sedam godina kao trener osvoji šampionsku titulu tadašnje države u konkurenciji timova kakvi su Cibona, Jugoplastika, Bosna, Zadar, Šibenka i protivnik u finalu Crvena zvezda, već je sledeće godine stigao do svog prvog F4.
Dvadeset osam godina i plasman na Final four. Nisam guglao, ali verujem da je ovim postao najmlađi trener kom je to pošlo za rukom.
Samom činjenicom da se klub takmičio u tadašnjem KEŠ i Duško Vujošević je dobijao prostor u medijima.
„Nadam se da ćemo uspeti da pariramo BarCeloni“ – izgovorio je Vujošević u razgovoru za Sportski pregled ili neku drugu od tadašnjih sportskih emisija.
Dugo sam vodio rat sa roditeljima nakon toga dok nisam ponovo počeo da ime ovog katalonskog grada izgovaram kao „Barselona“.
BarCelona, tako govori trener Partizana, a i bilo je na televiziji – bio je moj argument.
Jeste, tada nije bilo Pinkova i ostalog smeća od TV programa, pa se verovalo onome što se vidi i čuje na malom ekranu.
U sledećoj sezoni Partizan je stigao do finala domaćeg prvenstva gde je poražen od Jugoplastike i već pomenuto treće mesto u tadašnjem KEŠ gde smo u polufinalu F4 turnira izgubili od Makabija.
Sami smo sebe pobedili, umesto mi da nametnemo našu igru, usporili smo ritam što je odgovaralo Izraelcima – analizirao je ćale utakmicu, koristeći rečenice tadašnjih sportskih novinara.
Međutim, ja sam bio previše uplakan da bih slušao njegovo izlaganje.
Pobeda nad Arisom u utakmici za treće mesto imala je gorak ukus, jer se stekao utisak da smo po svemu prikazanom zaslužili da te godine postanemo prvaci Evrope.
Ova nepravda je ispravljena par godina kasnije.
U sledećoj sezoni opet smo poraženi od Jugoplastike u finalu prvenstva, ali smo osvojili tadašnji Kup Radivoja Koraća. Tako se tada zvalo drugo po jačini evropsko takmičenje, kao i Kup tadašnje države, koji je raspadom države i raspadom evropskih takmičenja na frakcije dobio ime Radivoja Koraća.
U ludom finalu kupa u Mariboru, pobedili smo Jugoplastiku i ono čega se sećam u vezi te utakmice je pokojni voditelj Dragan Nikitović koji je, po završetku utakmice, misleći da je prenos gotov, izgovorio:
„Ko sve jebe, živeli“ i sledeće što se u prenosu moglo čuti je zvuk udaranja čašice o čašicu.
Dobri Dragan Nikitović je, ne znajući da je i dalje uživo u programu, nazdravio sa nekim kolegom u čast osvojenog kupa.
Posle ove sezone, Duško Vujošević je otišao u Španiju, da bi se godinu dana kasnije vratio u naš klub u sezoni gde smo opet poraženi u finalu prvenstva od Jugoplastike koja se tada zvala POP 84.
Ukratko to bi bilo to što se prvog boravka Duška Vujoševića kao trenera seniorske ekipe KK Partizan tiče.
Sledeće godine, ekipa koja je formirana u toku njegovog mandata, postala je šampion Evrope predvođena dojučerašnjim igračem Željkom Obradovićem.
Ostanite sa nama u narednim epizodama koje će biti posvećene Dušku Vujoševiću:
Rise of empire
Kadinjača
Pad Kadinjače
Noć đenerala
--------------------------------------------------------------------------------------------
Ljudski maksimum
“Da nisam došao u Partizan, osećao bih se kao da nisam ni igrao košarku!”
Izjava kao izjava, ništa naročito.
Koliko smo puta čuli rečenice poput:
“Otkad sam otišao u inostranstvo, sanjam da se vratim u Partizan” ili
“Dečački san mi je ispunjen”…
Uvek sam imao problem sa ovakvim izjavama.
U prvom slučaju, postoji crv sumnje naročito izražen na ovim prostorima koji kaže “da si nešto valjao, ostao bi tamo da igraš”, a u drugom slučaju, posle “ostvarenja dečačkog sna” bi isplivale fotografije iz dečačkih dana sa tribine koja ne bodri Partizan ili u dresu kluba koji nema crno-bele boje.
Kada sam čuo ovo što je rekao Saša Pavlović, setio sam se recenzije jednog od albuma Nik Kejva i rečenice koja glasi:
”Kad Nik Kejv izjavi da voli neku ženu i da mu nedostaje, to ne zvuči ljigavo i odvratno kao kod drugih izvođača. To zvuči potpuno iskreno. Jednostavno znate da on to oseća i da se ne folira”.
Tog februara 2014. kada je prvi put potpisao za Partizan, Saša Pavlović je bukvalno mogao da bira neku od ponuda dobrog dela NBA timova. Da ne pričam da bi bilo kom evropskom klubu u tom momentu bila privilegija da igrač sa takvom biografijom bude deo njihove ekipe.
Zbog toga nisam imao dilemu da je izjava iskrena i da je još jedan hard-core Grobar postao deo čete Duška Vujoševića.
Mala digresija, kada kažem još jedan HC Grobar, ne mislim na Đorđa Gagića, on je na kraju te sezone dokazao da mu tu nije bilo mesto.
U svakom slučaju, posle par treninga u crno-belom i izjave Duška Vujoševića da Sale nije došao nikoga da časti svojim prisustvom već da radi kao da je prebačen iz juniorske ekipe, bilo je jasno o kakvom se igraču radi.
A, razlog za to što se pored svih klubova odlučio baš za naš je možda i ova rečenica u kojoj će se 99% nas prepoznati:
“Partizan je za mene sve. Tako sam vaspitavan. Otac je uspavljivao mene i sestru sa Partizanovim pesmama i to je ostalo u meni”.
Tako smo dobili privilegiju da, posle Budućnosti, Klivlenda, Minesote, Dalasa, Nju Orleansa, Bostona i Portlanda, zaigra i u svetom dresu.
Ne bih se sada vraćao na trenutak u kom se klub nalazio kada je došao. Na njegovu žalost, posle uređene države kakva je Amerika, došao je da igra u ligi u kojoj sudija gleda i ne reaguje dok ga brutalno vređaju ili svesno provociraju sudijskim odlukama kao razni Beloševići na utakmici u Sremskoj Mitrovici.
Na toj utakmici mu nije preostalo ništa drugo nego da za nekih devedeset sekundi ubaci petnaest poena i reši meč.
Finalnu seriju i igranje tri na pet u jednoj utakmici ne bih ovde pominjao.
Meni lično užasno je krivo što, po mom skromnom mišljenju, njegova najbolja partija u našem dresu nije završena pobedom, već porazom čije posledice još osećamo.
Tako je. Pričam o tom 25.04.2014. i utakmici protiv Cedevite.
Međutim, ta sezona se završila titulom u domaćem prvestvu i rečenicom kojom je započet ovaj tekst:
“Da nisam došao u Partizan, osećao bih se kao da nisam ni igrao košarku!”.
I tu, ustvari, dolazimo na početak priče.
Sezona se završila, Partizan ostao bez Eurolige, sponzora (o svemu ovome nekom drugom prilikom) i, kako je izgledalo, bez Saše Pavlovića koji je odlučio da se oprosti od igranja košarke.
Činjenica da smo ostali bez sponzora u mnogome je uticala na sastav ekipe.
Golobradi i anonimni mladići.
Jeste na čelu ekipe bio Duško Vujošević, ali nije delovalo da će i te godine “ruže procvetati”, ne zbog toga što nisu bili talentovani, već zbog gomile stvari na koje klub nije mogao da utiče.
Klub nije mogao da utiče na stvari u državi, ali su navijači mogli da utiču na neke proverene Grobare da se vrate u klub.
Baš nekako u vreme kada je rešio da završi košarkašku karijeru, Saša je otvorio Tviter profil.
Ako me sećanje služi @sasapavlovic_bar je bio nalog.
“Ovo je zicer” – pomisli pisac ovih redova, inače Tviter ovisnik.
“Ljudski Maksimume @sasapavlovic_bar batali pecanje i vrati se u KKP” i slične gluposti su bile nešto što sam svakodnevno pisao po TW. I tako, malo po malo nadimak “Ljudski Maksimum” se primio u narodu, tako da nisam bio usamljen u sajber napadima na njegov profil.
Iskren da budem, bio sam toliko dosadan i naporan da sam očekivao da me čovek blokira ili pošalje poruku u DM kojom će mi biranim rečima objasniti da se nosim u 3PM.
Naravno, posle dvadesetak dana Sale Pavlović se oglasio na Tviteru.
Status je glasio otprilike da ta mreža i nije toliko interesantna tako da se povlači sa nje.
Apsolutno sam ubeđen da se povukao sa TW zbog mene i evo koristim ovu priliku da mu se izvinim i obećam da mu više nikada neću dosađivati, tako da ako poželi može da se vrati na Tviter.
Činjenica da se povukao sa društvene mreže nije me sprečila da nastavim sa svakodnevnim pozivima Ljudskom Maksimumu da štap za pecanje zameni košarkaškom loptom.
U međuvremenu se ispostavilo da mnogo navijača razmišlja kao ja i kao “nemoj da te iznabadabadam” Boris Dalo, tako da su usledili javni pozivi na utakmicama da se Sale, u daljem tekstu Ljudski Maksimum vrati u klub.
U svom ludilu čak sam i obećao da ću napraviti zastavu u njegovu čast ukoliko se vrati.
Da ću morati da ispunim obećanje postao sam svestan kada sam dobio DM:
“Brate, tebi prvom moram da čestitam, Ljudski Maksimum se vratio. Ti si pokrenuo ovo ludilo”.
Naravno da nisam ja bio taj koji je pokrenuo ludilo, ali mi je svakako drago da sam bio deo toga.
U svakom slučaju, sada kada je opet bio deo ekipe, na meni je bilo da ispunim obećanje i napravim zastavu-zahvalnicu. Ne bih trošio reči o toj “zastavi”. Čak neću ni okačiti fotografiju zastave koliko mi je još uvek neprijatno par godina kasnije.
Nadam se da sada možete da zamislite kako sam se osećao kada sam taj komad tkanine okačio na ogradu tribine Pionira.
I, taman kada sam pomislio da je postavljanje zastave prošlo nezapaženo, začuo sam:
“Izvini, da li si ti onaj QQLELE?”.
Pogledao sam čoveka ispred sebe i bio u fazonu da me je neko u sekundi bacio dvadesetak godina u budućnost. Ispred mene je stajao Ljudski Maksimum iz 2040. godine. Isti lik, ista građa.
“Ja sam Duško, Sašin otac”.
Pomislio sam da će mi čovek reći da se skinem s grbače njegovom sinu i da nađem nekog drugog da gnjavim.
Međutim, za gospodina Duška Pavlovića moje dosađivanje na Tviteru je bilo beskrajno simpatično.
Vrhunac razgovora bila je zahvalnost za sve, što sam, pazite sada, uradio!?!
Naravno da je kao čovek koji je decu uspavljivao Partizanovim pesmama želeo da mu sin ponovo zaigra za voljeni klub i da je svaki pokušaj koji je to toga doveo smatrao simpatičnim, pa čak i moje preterano smaranje.
Posle par nedelja u Pionir je došao Levski iz Sofije.
Bio je ponedeljak 15.02.2015. termin odigravanja utakmice 19:00.
Bez obzira na sve pomenuto u Pioniru je bilo 7000 ljudi.
Nedoraslog protivnika smo pobedili 94 – 66.
Tadašnja lepa praksa je bila da gomila navijača okupira parket Pionira, slika se sa i znatno oteža igračima izlazak sa terena.
U jednom momentu iz gomile je isplivao Ljudski Maksimum.
Na putu ka tunelu okrenuo se prema tribini gde je sedeo otac Duško.
Tek kada je dobio potvrdu gde bi trebalo da ode i kada je, umesto u tunel, krenuo prema meni shvatio sam šta se dešava.
Kakav Pinki koji je video Tita, to je ništa u poređenju sa tim kako sam se osećao u tom momentu!
Skamenjen, obliven hladnim znojem. Nešto poput tinejdžerke na koncertu Vlade Georgijeva.
Čovek koji je do pre godinu dana bacao koske Lebronu, prišao je do tribine da pozdravi jednog potpuno nebitnog lika. Umesto da me tuži i traži zabranu prilaska, on prilazi da me pozdravi.
Ma, kakav Ljudski Maksimu? Ljudski Maksimum na kvadrat!
Ljudine i Grobarčine na kub!
Hvala Maksimume đe čuo i đe ne čuo za svaki poen, svaku asistenciju… Za onu fintu u Zadru…
Za izbezumeljeni pogled kradljivca pehara kada si se zatrčao ka njemu u legendarnom tri na pet finalu…
Pozdrav za čitavu familiju Pavlović.
------------------------------------------------------------------------------------------
The number of the beast
Duel formerly know as derbi
Dan derbija!
Pre pojave ABA lige, a naročito u vreme SFRJ ovaj dan se čekao sa posebnom pažnjom.
Za razliku od poslednjih desetak godina, kada su dueli sa komšijama nešto se dešava desetak puta u toku sezone, ranije su samo dva duela godišnje bila garantovana.
Često se ne bi ni susretali u plej-ofu ili Kupu tako da je jedini dueli ove dve ekipe bio onaj prvenstveni.
Tako da su se ovi dueli čekali i čekali i čekali.
Na moju žalost, prvih godina mog svesnog sećanja ti dueli nisu ništa odlučivali i nisu donosili ništa osim klinačkog zezanja iza zgrade na terenu ili u školi.
Kada kažem da ti dueli nisu ništa odlučivali, to je zato što je u to vreme zagrebačka Cibona harala ovim i evropskim prostorima. Jednostavno, dueli ostalih ekipa bili su nebitni, jer se znalo da će doći Dražen Petrović, brat mu Aleksandar, Andro Knego, Cvjetičanin, onaj Novosel na klupi i razmontirati vas bez problema.
Takođe trebalo bi dodati da se do osamdesetih godina prošlog veka nije igrao plej-of.
Prvi derbi kojeg se sećam, a koji je zaista imao neku vrednost, bio je finalna serija sezone 1986/87.
Ovo je bilo prvo i jedino finale večitih rivala u bivšoj SFRJ.
Mi smo bili dobri, baš dobri i regularni deo završili na drugom mestu iza, nećete verovati Cibone, koja je imala nekih dvadesetak pobeda u nizu tokom prvenstva.
Treća je bila Jugoplastika i komšije četvrte.
Svi su se spremali za finale Cibona-Partizan, kada se desilo nešto što zaista niko nije očekivao.
Komšije su nekim čudom uspele da pobede Zagrepčane i plasiraju se u finale.
Finalna serija koja se odigrava u Beogradu! Ludilo! Prvi put takva tenzija i to zbog košarke koja, da se ne lažemo, u to vreme nije bila popularna kao fudbal.
Da vas ne gnjavim finalnom serijom pogledajte ovo:
Divac, Paspalj, Grbović, Đorđević, Savović, Obradović, Nakić, Koprivica, Stefanović, Ignjatović, Dragutinović, Lakićević, Kanjevac, Orcev. Trener Duško Vujošević.
Jasno vam je da je Partizan u dve utakmice osvojio titulu, pobedom u revanšu u tada gostujućem Pioniru rezultatom 88:89.
Od tada pa do današnje utakmice mnogo stvari se promenilo.
Od države u kojoj živimo.
Od značaja domaćeg prvenstva koje ne postoji.
Kup takmičenja koje tek ništa ne donosi u takmičarskom smislu.
Igranje u ABA ligi koje nam je kao klubu nametnuto, a koje, kako stvari stoje, takođe gubi smisao.
Da ne pominjem da je rivalski klub u međuvremenu prestajao da postoji.
Nisam pravnik, pa ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je ovo protiv čega sutra igramo još uvek ono što je nekada bio rival dostojan poštovanja.
Kao što rekoh nisam pravnik i ne želim da tvrdim da li jeste ili nije.
Možda bih mogao nekim eksel tabelama da pokušam da pronađem rešenje misterije, ali ti fajlovi su kompromitovani od strane čoveka koji sada vodi klubove koji bi trebalo da predstavljaju ranije pomenutog rivala.
Iz svih pomenutih razloga, više ne postoji ona tenzija pred ovu utakmicu.
Ne želim sada da pominjem blamiranje Ostoje sa pokušajem prodaje karata (o tome i Areni nekom drugom prilikom).
Ovo je tek prva utakmica od desetak koje ćemo odigrati do sledećeg juna.
Tako da kao Prince nekada postao “Umetnik ranije poznat kao Princ” i ova utakmica postaje “Duel formerly known as derbi”.
Što se prognoze rezultata tiče, kao neko koga su ortaci pred fudbalski derbi čekali sa kintom da uplatim singl na protivnički tim, jer to sigurno znači da će Partizan barem odigrat nerešeno, ne smem da kažem da ćemo pobediti.
Da smo u krizi jesmo.
Kakvi su oni?
Ne znam.
Jedino što znam da imaju gomilu prekaljenih EL igrača koji mogu da donesu prednost.
Ono što sigurno znam je da će Gist biti gubitnik bez obzira na rezultat.
Ako pobedimo mi biće kao pre neku noć “P***a grobarska”, a samim potpisom za rivalski klub se deklarisao kao “čka sa druge strane”.
I za kraj da se vratimo na finalnu seriju sezone 1986/87 i reči koje je neko posle utakmice izrekao (razumećete što se ne sećam ko), a koje glase otprilike ovako:
“Tako će to uvek biti u jugoslovenskoj košarci. Zvezda ne leži Ciboni, Partizan ne leži Zvezdi”.
Setićemo se da je posle raspada države, prvi poraz Ciboni u Evropi od naših klubova nanela Zvezda i to u Zagrebu, dok mi to dugo nismo uspevali. Ali smo, s druge strane, dokazivali da ne ležimo njima.
Pa, neka tako i ostane.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
QQ ćoše bez Toše
Od danas na blogu kreće kolumna jednog od najvećih Grobara koje sam upoznao, a upoznao sam ih dosta svih ovih godina, pa Vam toplo preporučujem da na ovom mestu redovno pratite njegove sjajne priče i sećanja vezana za naš klub. Od njega zavisi o čemu i kome će pisati, ali šta god da bude glavna tema njegove priče siguran sam da će Vam se svideti jer je napisana iskreno i od srca. Uostalom, on drugačije i ne ume. Uživajte....
-----------------------------------------------------------
Pođimo u halu
Nepristojna ponuda od Glimmera da kada imam nešto u vezi KK Partizan što bih želeo da napišem, a da nije ograničeno brojem karaktera kao na Tviteru pošaljem njemu i da će to biti objavljeno ovde, stoji već neko vreme.
Pitanja koja su me u vezi ovoga mučila su sledeća:
Ko sam uopšte ja da nešto pišem o KKP?
Šta da pišem?
Odgovor na oba je krajnje jednostavan.
Ja sam apsolutno niko i ništa što je OK, dok o KK Partizan može da se piše odavde do večnosti, što je takođe u redu, tako da ćete ako nemate ništa pamtnije da radite u ovom kutku moći da čitate zapažanja o JSDP lika, koji ima tu privilegiju da poznaje kreatora ovog bloga.
Neće tu biti stručnih analiza utakmica, za tako nešto će verovatno legendarni Pazova dobiti svoj kutak.
Ovde ću jednostavno probati da podelim svoja sećanja na KKP ili da iz ugla apsolutno nestručnog navijača dam komentar aktuelnog trenutka.
Kako nam je država takva da gomila nestručnih ljudi obavlja poslove koji se tiču naših sudbina, može se reći da ovaj Blog prati trendove koji su postavljeni od strane političke elite.
Posle ovog besmislenog uvoda bio bi red da uradim ono šta sam zamoljen da uradim.
Na samom početku -
Pođimu u Halu na Novi Beograd
Kao i verovatno ogromnoj većini Grobara ljubav prema Partizanu je usađena preko fudbalskog kluba. Odlazak na Stadion JNA se, barem kod mene u porodici, podrazumevao. U to vreme ko nije znao raspored fudbalskog prvenstva do poslednjeg kola je lako mogao biti izopšten iz društva.
Igranje fudbala na terenima iza zgrade i klizanje na kolenima posle gola u stilu Dragana Mancea je bilo nešto što je radio svako ko je navijao za crno-bele. Svaki, doslovno svaki dečak je posedovao fudbalsku loptu, ako ne pravu, onda barem gumenu koja se iz nekog razloga zvali “Specijalka” i koje je delovala kao nešto sa čime bi trebalo da se igraju deca.
Ta lopta je bila karakteristična po tome što biste ukoliko vas protivnički igrač “napuca” danima imali otisak na butini, stomaku ili bilo kom drugom mestu gde vas je lopta pogodila.
Košarkaške nisu bile nešto što se moglo videte često.
Tek je neko s vremena na vreme izlazio na teren sa basketarom, ali mu je bilo isto kao da je izneo opremu za golf, polo, bejzbol ili bilo koji drugi sport koji nije fudbal. Njegov predlog o igranju basketa bi većinom glasova bio odbijen.
Jeste, bili smo preteče demokratije i poštovanja izborne volje.
Daleko od toga se košarka nije pratila. Mi klinci smo znali da su tada za KK Partizan igrali Dalipagić, Zorkić, Savović, pratili su se rezultati u Sportskom pregledu, Sportu, Tempu. Ali ipak u tom momentu ekipa sa parketa nam nije bila toliko interesantna kao momci koji su se borili na travnatoj podlozi.
Mene lično je jedan događaj iz perioda odrastanja mogao je trajno da me udalji od ovog sporta i praćenja naše košarkaške sekcije.
Naime, moji su odlučili da deo godišnjeg odmora provedu u Italiji. Ideja sama po sebi idealna. Bio sam u fazonu da ću kupiti gomilu šalova italijanskih klubova, leviske i ono najvažnije starke. Starke su bile za mene glavni razlog odlaska. Međutim moji roditelji su imali drugačiju viziju. I dalje mi je pred očima slika ćaleta koji oduševljeno pokazuju nešto što ima oblik patike i insistiranje da to nataknem na stopalo kako bih probao.
NEĆU TO! – vikao sam.
Ne brukaj nas i u insotranstvu idiote. Probaj ovo odmah.
Neću! Šta je to?
Simod patike. Vidiš kako su dobre, kožne, nepromočive.
Ma, neću Simod hoću starke, eno ih tamo.
Ne može, probaj ove videćeš da su super. Pa, ime ove firme nose košarkaši Partizana!
Nose i fudbaleri Rubin na grudima, pa me ne nalivaš vinjakom svaki dan!
Da skratim, naravno da su moje noge u narednom periodu krasile nepromočive i za jesen kao stvorene Simod patike. Kasnije iz inata nisam hteo da kupim ništa. Bio sam u fazonu, šta će mi leviske sa Simod patikama? Farmerke Pirosi renomiranog proizvođača odevne konfekcije iz Pirota će se savršeno uklopiti sa patikama koje ne propuštaju vodu, a imaju pozadi neki kožni kaiš kojima mogu da pričvrstim zglob na nozi, tako da ne može da prokliza.
Naravno, nisam dugo bio ljut na roditelje zbog ovog poteza, jer sam u tom periodu rastao i ubrzo je stopalo preraslo veličinu patike, ali sam gajio ozbiljan hejt prema Simodu i činjenici da su sponzori kluba za koji navijam.
Uglavnom, u tom periodu nije bilo nekih uspeha naše košarkaške sekcije. Međutim, kako je moja generacija stasavala i kako smo ojačali dovoljno da dobacimo loptu do koša, tako su i oni likovi koji su posedovali basketare postajali sve popularniji. Aktivnim igranjem basketa je počelo i intenzivnije interesovanje za košarkašku sekciju koje je postajalo egal sa poznavanjem svih detalja u vezi fudbalskog kluba. Tada sam takođe postao svestan da bi mi one Simod patike sa kožnim kaišem za pričvršćivanje zgloba dobrodošle, ali sam bio suviše ponosan da kažem roditeljima, da bih sada baš želeo patike zbog kojih nisam razgovarao sa njima danima. Tako da sam basket igrao u svojim “šiptarkama” (starije generacije se sećaju na šta je ličilo ovo zlo koje smo nosili).
Iako je tih godina zagrebačka Cibona harala kako domaćim tako i evropskim terenima, košarkaški klub Partizan je kako bi se reklo imao neku priču. Nije bilo devojčice iz mog razreda koja nije sekla vene za Milenkom Savovićem ili Saletom Đorđevićem. Zahvaljujući njima dvojici sam i ja ispadao faca, jer sam posle svakog kola košarkaške lige na velikom odmoru upoznavao devojčice koje su zaljubljene u njih o broju poena koje su postigli. Nisam izmišljao ništa u vezi njihovog učinka na terenu, ali sam izmišljao da su pederi kako bi sve te devojčice odustale od njih i shvatile da i ja postojim, ali naravno bez uspeha.
Problem sa košarkašima Partizana je i taj što taman da sam ih ubedio u pederastiju ove dvojice, pojavio bi se Ivo Nakić zbog su se sekle vene i opet ispočetka. Tako da smo mi navijači bili kao oni likovi koji postavljaju binu rok bendovima, jednostavno beznačajni za žene. Nekako sa generacijskom sečom vena ženske populacije za košarkašima Partizana mi muškarci kako smo rasli smo počeli da sečemo vene za košarkaškim klubom i da postajemo ovisni o odlasku na košarkašku utakmicu koliko i na fudbalsku.
I tako, malo po malo košarka je počela da zauzima značajno mesto u našim životima.
Pođimo u Halu na Novi Beograd – citat početka pesme sa ploče “Pesme Partizanovog Juga” je postajao deo ritaula kada bi se skupili i kretali da bodrimo Partizan, jer svima nam je drag.
Nismo ni bili svesni koliko smo bili privilegovani i koliku smo čast imali da u za kratko vreme u dresu voljenog kluba u Hali sportova pogledamo igrače poput: Milenka Savovića, Gorana Grbovića, Žarka Paspalja, Sašu Đorđevića, Vladu Divca, Miroslava Pecarskog….
Par reči o nekima od njih.
Goran Grbović.
Kada sam ga prvi put video čuo sam i priču da je izlečeni narkoman. Čovek je pobedio zavisnost od droge, pa pobediće i tu Cibonu kad-tad – govorio je moj ćale za Grbovića kog je kao i ja izuzetno cenio. Sećam se njegove partije u Sarajevu protiv Bosne kada je čovek odigrao kao lav i ubacio oko četrdeset poena, međutim nedovoljno za pobedu. Dan posle u novinama je u izveštaju sa utakmice pored njegove slike stajao naslov “JUNAK TUGE”. Meni je taj naslov kao klincu ostao urezan u sećanju. Junak tuge. Koliko je to moćno zvučalo. Svaka sličnost tog naslova sa današnjom Grbovićevom ulogom je slučajna.
Milenko Savović već opisan kao smrt za devojke, majstor pod košem, Sveti Sava, čovek koji je pogađao duge dvojke kao da su ziceri. Priznajem, uvek me je nerviralo što se ne pomeri još deset centimetara nazad i postigne tri poena, ali dobro, nije mu smetalo da bude majstor.
Sale Đorđević majstor koji je mogao da pogodi odakle god poželi. O njegovim trojkama nekom drugom prilikom.
Predrag Danilović, sećam se da je pauzirao godinu dana kada je iz Sarajeva prešao u Beograd. Srećom nije se odrazilo na njegove partije.
Vlade Divac, pored svega što je uradio kao košarkaš meni je prva asocijacija na njegove igre ono kada je protiv Borca iz Čačka celo drugo poluvreme odigrao sa četiri lične greške i izdominirao.
Miroslav Pecarski, zaslužan za to što sam prvi put uživo video zakucavanje iza leđa.
Žarko Paspalj, najluđa tehnika šuta koju sam do tada video. Po mom skromnom mišljenju čovek koji je pravio više faulova u napadu nego u odbrani.
Željko Obradović, kao i kod Vlade Divca, pored svega što je postigao u karijeri kao igrač i trener, prva asocijacija na njega je jurenje sudije u Barseloni i molba da mu se prizna trojka koju je šutnuo u poslednjoj sekundi. Nebitno što smo pobedili četiri razlike i bez te trojke, Željko je insistirao da se prizna i taj šut.
Slaviša Koprivica…
Pre nego napišem po čemu ga pamtim, moram da napišem da u to vreme nije bilo interneta, prenosa NBA utakmica, tako da je jedini izvor finti i fora koje smo pokazivali na lokalnim terenima bio gledanje ovih majstora u Hali. E, sada, ja sam bio takav majstor da nisam uspeo da ponovim ništa od onoga što sam video na terenu već pomenutih igrača finte Slaviše Koprivice. Finta se izvodila na sledeći način:
Tapka se lopta, gornji deo tela se povlači unazad sa sve grimasom lica koja bi trebalo da pokaže nameru da se šutira (tu su čuvari skakali da blokiraju šut), korak u stranu i šut pored čuvara koji pada.
Znam da ovo zvuči kako zvuči, ali to nije smetalo Slaviši da pomoću ovu finte stigne do dva F4 i da jedan od njih osvoji.
Da ne nabrajam sada sve ostale igrače koji su ostavili neizbrisiv trag u Hali sportova i znam da se mnogi neće složiti sa mojim mišljenjem, ali za nas koji smo trenutno “najboljim godinama” Hala sportova je prva asocijacija na naš KK. Ko je imao tu sreću da gleda utakmice Partizana u toj dvorani pre nego ćemo preći u Pionir i sada Arenu zna o čemu govorim.
Svestan sam da je klub odavno prerastao Halu sportova i da rekord Eurolige po broju gledalaca ne može da se postavi u toj novobeogradskoj dvorani, jednostavno iz moje i perspektive moje generacije ova dvorana ima neprocenjivu vrednost.
To be continued.
Hvala i bravo
ОдговориИзбриши