KK Partizan 1986/87 nakon osvajanja 4. šampionske titule
Dan derbija!
Pre pojave ABA lige, a naročito u vreme SFRJ ovaj dan se čekao sa posebnom pažnjom.
Za razliku od poslednjih desetak godina, kada su dueli sa komšijama nešto se dešava desetak puta u toku sezone, ranije su samo dva duela godišnje bila garantovana.
Često se ne bi ni susretali u plej-ofu ili Kupu tako da je jedini dueli ove dve ekipe bio onaj prvenstveni.
Tako da su se ovi dueli čekali i čekali i čekali.
Na moju žalost, prvih godina mog svesnog sećanja ti dueli nisu ništa odlučivali i nisu donosili ništa osim klinačkog zezanja iza zgrade na terenu ili u školi.
Kada kažem da ti dueli nisu ništa odlučivali, to je zato što je u to vreme zagrebačka Cibona harala ovim i evropskim prostorima. Jednostavno, dueli ostalih ekipa bili su nebitni, jer se znalo da će doći Dražen Petrović, brat mu Aleksandar, Andro Knego, Cvjetičanin, onaj Novosel na klupi i razmontirati vas bez problema.
Takođe trebalo bi dodati da se do osamdesetih godina prošlog veka nije igrao plej-of.
Prvi derbi kojeg se sećam, a koji je zaista imao neku vrednost, bio je finalna serija sezone 1986/87.
Ovo je bilo prvo i jedino finale večitih rivala u bivšoj SFRJ.
Grba je u drugoj finalnoj utakmici ubacio 6 trojki i postigao ukupno 28 poena
Mi smo bili dobri, baš dobri i regularni deo završili na drugom mestu iza, nećete verovati Cibone, koja je imala nekih dvadesetak pobeda u nizu tokom prvenstva.
Treća je bila Jugoplastika i komšije četvrte.
Svi su se spremali za finale Cibona-Partizan, kada se desilo nešto što zaista niko nije očekivao.
Komšije su nekim čudom uspele da pobede Zagrepčane i plasiraju se u finale.
Finalna serija koja se odigrava u Beogradu! Ludilo! Prvi put takva tenzija i to zbog košarke koja, da se ne lažemo, u to vreme nije bila popularna kao fudbal.
Da vas ne gnjavim finalnom serijom pogledajte ovo:
Divac, Paspalj, Grbović, Đorđević, Savović, Obradović, Nakić, Koprivica, Stefanović, Ignjatović, Dragutinović, Lakićević, Kanjevac, Orcev. Trener Duško Vujošević.
Jasno vam je da je Partizan u dve utakmice osvojio titulu, pobedom u revanšu u tada gostujućem Pioniru rezultatom 88:89.
Dule na rukama igrača proslavlja svoju prvu titulu na klupi Partizana
Od tada pa do današnje utakmice mnogo stvari se promenilo.
Od države u kojoj živimo.
Od značaja domaćeg prvenstva koje ne postoji.
Kup takmičenja koje tek ništa ne donosi u takmičarskom smislu.
Igranje u ABA ligi koje nam je kao klubu nametnuto, a koje, kako stvari stoje, takođe gubi smisao.
Da ne pominjem da je rivalski klub u međuvremenu prestajao da postoji.
Nisam pravnik, pa ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je ovo protiv čega sutra igramo još uvek ono što je nekada bio rival dostojan poštovanja.
Kao što rekoh nisam pravnik i ne želim da tvrdim da li jeste ili nije.
Možda bih mogao nekim eksel tabelama da pokušam da pronađem rešenje misterije, ali ti fajlovi su kompromitovani od strane čoveka koji sada vodi klubove koji bi trebalo da predstavljaju ranije pomenutog rivala.
Iz svih pomenutih razloga, više ne postoji ona tenzija pred ovu utakmicu.
Ne želim sada da pominjem blamiranje Ostoje sa pokušajem prodaje karata (o tome i Areni nekom drugom prilikom).
Ovo je tek prva utakmica od desetak koje ćemo odigrati do sledećeg juna.
Tako da kao Prince nekada postao “Umetnik ranije poznat kao Princ” i ova utakmica postaje “Duel formerly known as derbi”.
Što se prognoze rezultata tiče, kao neko koga su ortaci pred fudbalski derbi čekali sa kintom da uplatim singl na protivnički tim, jer to sigurno znači da će Partizan barem odigrat nerešeno, ne smem da kažem da ćemo pobediti.
Da smo u krizi jesmo.
Kakvi su oni?
Ne znam.
Jedino što znam da imaju gomilu prekaljenih EL igrača koji mogu da donesu prednost.
Ono što sigurno znam je da će Gist biti gubitnik bez obzira na rezultat.
Ako pobedimo mi biće kao pre neku noć “P***a grobarska”, a samim potpisom za rivalski klub se deklarisao kao “čka sa druge strane”.
I za kraj da se vratimo na finalnu seriju sezone 1986/87 i reči koje je neko posle utakmice izrekao (razumećete što se ne sećam ko), a koje glase otprilike ovako:
“Tako će to uvek biti u jugoslovenskoj košarci. Zvezda ne leži Ciboni, Partizan ne leži Zvezdi”.
Setićemo se da je posle raspada države, prvi poraz Ciboni u Evropi od naših klubova nanela Zvezda i to u Zagrebu, dok mi to dugo nismo uspevali. Ali smo, s druge strane, dokazivali da ne ležimo njima.
Pa, neka tako i ostane.
Нема коментара:
Постави коментар