"Kradi i živi, živi i kradi, kad možeš ćorni, gde možeš mazni"

Mnogi će prepoznati u naslovu izjavu Slobe Novakovića tokom jednog od njegovih čuvenih prenosa utakmica FKP-a. Mogao sam da stavim i "Ofsajd Koraci, slepče!", ali onda bi se to odnosilo samo na jučerašnju utakmicu finalne serije, a ovako obuhvata sve u kojima je Partizan ostao bez pobede zahvaljujući greškama sudija. Ova poslednja je samo potvrdila ono što smo svi znali i pre početka finala - KKP ne sme da pobedi! U prvom meču smo ostali bez trenera u poslednjoj odlučujućoj četvrtini, a protivnik je nagrađen sa 5 slobodnih bacanja (ukupno ih je izveo 42!) za ubedljivih +10 u tim trenucima. U trećem je Zagorac dobio tehničku jer je nagazio liniju prilikom ometanja protivničkog igrača da ubaci loptu u igru 47 sekundi pre kraja, kada smo zaostajali samo 3 poena, bez ikakve prethodne opomene, što se obično i čini u takvoj situaciji. Ne znamo da li bi preokrenuli rezultat da se to nije desilo, nećemo nikad ni saznati, ali to je definitivno odlučilo pobednika i stavilo tačku na taj meč. Juče smo videli da su u košarci ponekad dozvoljena i četiri koraka (ne i prvi put kada su utakmice ova dva kluba u pitanju). Nakon toga su gostujući igrači zbrisali sa terena, i tako sami proglasili koš regularnim, kao i pitanje pobednika, bez ikakve šanse da se odgleda snimak (ne)sporne situacije. Ubrzo su otišle i sudije, a na parketu su ostali u čudu igrači Partizana i stručni štab, prepušteni reakciji publike i nemajući kome ni da prigovore. Naravno da nisu izviždani od svojih navijača. Trener(i) i igrači su dali sve od sebe da pošteno pobede. I uspeli su u tome jer, ako se računaju regularni poeni, rezultat je 75-74. Ali niko nije mogao da pretpostavi da će se brojati i poeni koji, po pravilu košarkaške igre, to nisu. Oni su se na terenu pošteno izborili za majstoricu, ali im ona nije dozvoljena. Verovatno bi i u petom meču gledali još gore stvari nego na prvom i trećem, ali hteli su da nas pokradu pred punom halom naših navijača. Da još više pokažu svoju bahatost, a i slađe im je tako, po rečima njihovih navijača.

Sve ovo što se dešava u srpskoj košarci počelo je 2015.godine kada je Dule Vujošević smenjen tj.oteran sa klupe Partizana. Nije nikakva tajna da je vlast to uradila jer je Dule na KZŠ-u najavljivao šta se sprema. Da je smenjen, saznao je preko medija, niko mu iz uprave kluba to nije saopštio u lice. Nisu mogli, ili smeli, od svoje sramote. U međuvremenu je predsednik klubova sa kojima smo igrali u ovogodišnjem plej-ofu najavio kako će staviti tačku na crno-beli svet. Ili je vidovit, ili je znao i on šta će se dešavati. Nije teško pogoditi. Na red je došao Džile, dugogodišnji Duletov pomoćnik i veliki partizanovac. Njega su izminirali u klubu, jer su osetili da bi mogao da predstavlja opasnost za državni projekat koji ne sme da se ugrozi. Preživeo je i trovanje u Nišu, kao i pola tima, ali ni tada nije imao podršku kluba. Danas, Trinkiju žele da ogade košarku na ovim prostorima i digne ruke od kluba. Kao stranac je, da ga ne diramo mi, otići će on sam. Tako i oni ispadaju nedužni u svemu što se dešava, a i te kako učestvuju. Videćemo da li će uspeti u tome. Nadamo se da će kod Italijana proraditi inat i ostati da se bori sa igračima za klub koji je nesumnjivo mnogo zavoleo iako nije Srbin. Ništa čudno kada smo mi u pitanju. Zbog Partizana su i Španci navijali protiv španskih klubova, ne bi bilo iznenađenje ni da jedan Italijan zarati sa svima zbog njega.

Da je Ostoji Mijailoviću stvarno stalo do kluba, on bi to pokazao konkretnim potezima. Na primer, odbio bi da igramo svako takmičenje u kojima je dozvoljeno da jedan čovek vodi dva kluba, jer to takmičenje ne može da bude regularno. Ubeđen sam da bi ga podržala velika većina navijača, makar zbog toga igrali beton ligu. Ako si predsednik kluba koji je, uz Cibonu, najtrofejniji na prostorima bivše Jugoslavije, moraš i da ga zaštitiš. Ovako, samo potvrđuje ono što se zna - tu je po nečijoj direktivi i mora da ćuti. Predsednik koji to bude nekad uradio, imaće od nas mnogih podršku. Ili makar za početak, da pokrene to pitanje.

To pitanje ne smeju ni "objektivni novinari" da postave, a imaju često priliku jer predsednik ta dva kluba često gostuje po raznim emisijama, naročito pred odlučujuće utakmice, a oni samo slušaju njegove monologe i klimaju glavama, bez obzira o čemu on pričao. Čak ni oni sa raznih sportskih portala se ne oglašavaju na tu temu. Umesto toga, izbace vest da je Olimpijakos zainteresovan za Marinkovića ili Zenit za Renfroa, i to baš kad je počela finalna serija. Slučajnost?

                      Prošlo je čak 6 godina od poslednje titule u ABA ligi osvojene u Laktašima.

Navijači su posebna priča. I oni su podeljeni iz nekoliko razloga pa u hali više nema složnog navijanja već svako peva svoje pesme i to ne daje nikakav vetar u leđa igračima. Navijači Partizana su Halu sportova na Novom Beogradu učinili kultnom. Proslavili su i halu Pionir, pogotovo na evropskoj sceni, pa danas svi koji dolaze ovde da igraju pričaju sa strahopoštovanjem o njoj. Pre Partizanovog preseljenja, za nju skoro da niko nije ni čuo van granica ove zemlje. Juče smo tamo odigrali poslednju utakmicu kao domaćini nakon 27 godina i krov je prokišnjavao. Moralo se to desiti nakon 27 godina grmljavine iznutra. Krov je morao konačno da popusti na nekom mestu nakon što je uspeo da se ne sruši u više navrata kada smo tamo dočekivali mnogo bogatije klubove i odigrali brdo triler utakmica. Nema ko od njih nije pognute glave napuštao parket posle tih mečeva, ali svi su bili ponosni jer su igrali u čuvenom Pioniru, pred najbučnijom i najvernijom publikom na svetu. Našim odlaskom žaliće zidovi i krov te hale jer će bez nas opet biti obična sportska dvorana, gde će se igrati i tenis, odbojka, rukomet...

Gde god da Partizan gostuje i igra, u bilo kom evropskom takmičenju ili NBA turneji, nikada nećete videti transparent "Who the fuck are you?" ili papke na parketu njegove dvorane. Partizan na francuskom znači ratnik, borac...Zato nam je u krvi da se nikad ne predajemo, ma koliko osakaćeni bili...

Ja Partizan volim, nikad ne kažem da navijam za njega. Za mene on nije tamo neki klub za koji se navija već je uvek bio više od toga. Niko me nije naterao da ga zavolim, niti sam to uradio iz inata prema nekome. U mom slučaju je tradizione di famiglia u pitanju. Još kad me je pokojni otac odveo sa 3 godine u Humsku da mi pokaže naš drugi dom, bilo mi je jasno da će taj grb i boje biti večno urezani u mom srcu. Ne samo fudbalski klub nego celo JSD Partizan. Klicao sam sa istim žarom i Draganu Manceu, Milenku Savoviću, Biljani Majstorović, Igoru Gočaninu, Dominiku Lomovšeku, Neđi Jovanoviću, ali i tugovao kada su šahisti gubili od C.zvezde ili bokseri od Prištine. Išao sam u Halu sportova kada su dolazili Galis i Đamši, ali i Sejo Bukva i Ivica Obad. Protivnik mi nije bio bitan, važno je bilo da igra moj Partizan. I zato mi je još više neshvatljivo kad vidim da se navijači danas dele na fudbalske ili košarkaške, jer sve je to naš Partizan. I to u ovoj situaciji. A trenutno su mu jedino oni i ostali, i jedino ga oni mogu spasiti. Ili bar održavati dok ova teška vremena ne prođu. Neka sportska drušva su nam skoro ugasili ili su ih totalno marginizovali. Ova dva najveća su još živa, ali im nije dozvoljeno da se ravnopravno bore sa konkurencijom za trofeje, već služe kao džak za udaranje. Ako je neko i dalje sumnjao u to, jučerašnja očigledna krađa je dovoljan dokaz.

Od naredne sezone igraćemo u Areni, najvećoj hali na ovim prostorima. Iako smo prethodnih 5 godina bili najgledaniji u ABA ligi, a nismo je osvajali u tom periodu, teško da ćemo i na jednoj utakmici ispuniti bar pola njenog kapaciteta. Ne sumnjam da ćemo i tamo redovno viđati g-đu Milku Džikić, Mišu Tumbasa i ostale najvernije koje smo viđali i ranije protiv Tamiša i Novog Pazara, ali treba da dolaze i ostali. Tako ćemo pokazati da ima još onih kojima je stalo do kluba. Kad već nije onima koji ga vode.