Posle gubitka titule i neigranja Eurolige, klub je ostajao i bez sponzora.
Jedini koji je upozoravao na ovo bio je trener kluba. Često je na konferencijama za štampu radio ono što dan-danas retko ko ima hrabrosti da uradi, nazivao stvari pravim imenom i objašnjavao šta se dešava.
Jednostavno, govorio je istinu. Istinu o načinu finansiranja klubova od dolaska na vlast, tačnije od preuzimanja kontrole svega u ovoj državi od strane Aleksandra Vučića.
Samo bih podsetio da je u to vreme u upravi kluba Nebojše Čovića sedeo Andrej Vučić.
Naravno da bilo kakvo suprostavljanje apsolutnom vladaru života nije moglo da prođe nekažnjeno.
Zar da pored svih koji ćute i trpe, tamo neki trener kluba za koji ne navija predsednik, pominje njegovo ime na konferencijama za štampu?
Posledica ovih istupa Vujoševića bilo je i odustajanje Mobilne Telefonije Srbije kao višegodišnjeg sponzora kluba.
Sećam se i prezimena tadašnjeg direktora ove firme koji je tu odluku obrazlagao raznim glupostima. Ćulibrk. Serem mu se brk, što bi rekli Crnogorci.
MTS navodim kao primer. Ostali sponzori odjednom su osetili istu potrebu kao i gore pomenuti Ćulibrk.
Jedan za drugim su odustajali, naravno ne svojom voljom.
Tog 07.09.2015. naš General, kako smo zvali Vujoševića, poslednji put je otišao na počinak kao trener Partizana.
Poslednja Noć đenerala.
Posle Eurolige, titule, sponzora, 08.09.2015. smo, zahvaljaujući nečemu što se zove glasanje Radne zajednice, ostali i bez trenera.
Svi smo znali šta se sprema, ali smo do poslednjeg trenutka odbijali da poverujemo da je to moguće.
Od tada do današnjeg 05.01.2020. prošlo je tačno 1580 dana.
Da li smo kao društvo naučili iz ovog primera?
Naravno da nismo.
Šta se zapravo desilo tog 08. septembra?
Novinski naslovi bi rekli: Vujošević je iz Humske otišao kao najtrofejniji trener u istoriji Partizana, ukupno je klubu doneo 23 pehara u različitim domaćim, regionalnim i međunarodnim takmičenjima.
Lepo zvuči i sve je tačno osim onog najbitnijeg. Vujošević nije otišao. Vujošević je OTERAN!
Za mene veći problem od toga što je oteran predstavlja činjenica da niko nije ni pokušao da ga odbrani.
„Cenim ja njega i svaka mu čast, ali zašto se ne bavi svojim poslom i zašto proziva Vučića na konferencijama?“
Čuli ste ovo pitanje, zar ne?
Najgore od svega to pitanje postavljali su navijači Partizana. Među Grobarima se takođe bio zastupljen stav da je zbog zdravlja Vujoševića bolje što je ostao bez posla.
Uglavnom, navijači Partizana su, osim par stotina prokletnika okupljenih ispred severne tribine stadiona u Humskoj, ovu odluku prihvatili bez ikakve reakcije.
Tačnije, prihvatili su je bez očekivane reakcije. Barem za mene očekivane reakcije.
Kao da se ništa nije desilo. Još je Vujošević bio kriv zašto je kao što rekoše „prozivao nekoga na konferencijama za medije“.
Ostali koji nisu navijači Partizana su slavili.
I to je bilo to.
Košarkaški klub je ostao nebranjen.
Najnezahvalnije moguće uloge u tom trenutku, trenerskog posla u KKP, prihvatio se legendarni kapiten i profesionalni dizač pehata Pera Božić.
I po mom skromnom mišljenju napravio najveću grešku koju je mogao da napravi.
Ne osuđujem ga, neko je morao da se prihvati tog posla, nismo mogli da budemo bez trenera zauvek.
Problem je što, uz već pomenute finansijske probleme, nismo imali sastav za trenera početnika kakav je Pera u tom momentu bio.
Usledila je serija poraza od kojih je najbolniji bio onaj u Nikšiću kada nas je Sutjeska unakazila kao da smo igrali protiv Golden Stejta.
Posle tog poraza usledila je smena Pere Božića kog je na mestu trenera zamenio Aleksandar Džikić.
Mišljenja sam da je ovaj potez i spasio klub ispadanja iz ABA i izbegavanja poraza sa više od četrdeset i jednog poena razlika.
Ali, o Džikiću možda neki drugi put.
Da se vratimo na Duška Vujoševića.
Nekako u vreme kada je Dule oteran sa pozicije trenera košarkaške sekcije jednog sportskog društva, bili smo svedoci da je avion Vlade Srbije iz Tivta dovezao trenera fudbalske sekcije nekog drugog sportskog društva.
Sve ono o čemu je govorio na svojim KZN je počelo je da se ostvaruje.
Izgubio je bitku, izgubio je posao, izgubio je zdravlje, ali ono najvažnije za njega, nije izgubio ponos.
Niko, ali bukvalno niko osim već pomenute grupe prokletnika, nije digao glas protiv svega što mu se desilo.
Tridesetih godina prošlog veka Džesi Ovens je doživeo sličnu neprijatnost u sukobu je jednim diktatorom i niko ga nije podržao.
Svi znamo kako se to završilo.
U ovom slučaju, kada su se apsolutni vladar svega i jedan sportski radnik sukobili, takođe su svi ćutali.
Od sportskih radnika, preko onoga što smatramo opozicijom, novinara, do ogromnog dela navijača Partizana.
Posledice vidimo i sada.
Kada je zbog istih stvari krenulo gašenje kultne emisije „Utisak nedelje“ već je bilo kasno.
Narod se takođe okupljao, ali avaj...
Po pravdi sportskoj, da ne kažem Božjoj na kraju na red je došao i Ivan Ivanović koji je tvrdio kako je Vujošević bolesnik i šta već ne.
Niko od opozicionih političara se takođe nije bunio, naprotiv.
Sada ih slušam kako dok kukaju kako nemaju pristup medijima.
Pa, šta da vam kažem gospodo?
Jebite se!
Jednostavno sve što se dešava na polju sporta kasnije se preslikava u stvarnom životu, ali vi to nikada nećete shvatiti.
Za razliku od novinara koji su gubili pravo pristupa televizijama sa nacionalnim frekvencijama, Dule je, posle gubitka posla u Partizanu, izgubio pravo da se istim bavi u zemlji Srbiji.
16.01.2016. Duško Vujošević je otputovao za Francusku gde je preuzeo ekipu Limoža.
Oni najverniji Grobari nisu propustili priliku da tog dana dođu na aerodrom i još jednom pozdrave čoveka koji nam je doneo toliko radosti.
Ono što ću zauvek pamtiti u vezi ovog događaja je pripadnik snaga zakona i reda koji nam je prišao sa pitanjem:“Dobar dan. Da li ste ovde povodom Duška?“.
Povodom Duška!?
Jeste, tu zbog ispraćaja iz zemlje Duleta Vujoševića.
Meni lično, kao nekome ko je imao nesreću da proživi i preživi devedesete u Srbiji, ovaj događaj je predstavljao veliki poraz.
Ko se ne seća, a očigledno su mnogi zaboravili, devedesetih godina zbog politike Slobodana Miloševića mnogi koje sam poznavao nepovratno su otišli iz Srbije u kojekavke Amerike, Kanade, Australije, bežeći od ratova i represije režima...
Neke od njih sam poslednji put video baš na surčinskom aerodromu.
05.10.2000. naivno sam pomislio da se više nikada neću biti u situaciji da ispraćam drage ljude u inostranstvo jer im život u Srbiji više nije moguć.
Na veliku žalost, prevario sam se.
Par godina kasnije, kao posledica ignorisanja svega na šta je Vujošević upozoravao, u Kruševcu je pretučen opozicioni političar Borko Stefanović.
Ovo prebijanje iniciralo je građanske proteste. Nekako logično, neko iz organizacije protesta setio se da je Vujošević bio prva žrtva ovog režima i pozvao ga je da se obrati okupljenima.
Međutim to se nije dogodilo.
Dušku Vujoševiću je opet zabranjeno da govori.
Noć traje, u ovom slučaju ne noć đenerala.
Poštovani gospodine Vujoševiću,
Hvala i izvinite na svemu u ime svih navijača Partizana.
Noć kao što rekoh još traje, ali....
OGREJAĆE, OBASJAĆE SUNCE IZNAD HUMSKE ULICE!!
Нема коментара:
Постави коментар