U Stožicama ništa novo, doživeli smo i 6-i poraz zaredom na gostovanju u Ljubljani i tako nastavili loš niz. Sezone prolaze, menjaju se igrači i treneri u oba kluba, ali se pobednik u našim duelima ne menja kada gostujemo tamo. Od fuzionisanja slovenačkog i hrvatskog kluba, nema ko ih nije pobedio u Ljubljani, kako u ABA tako i u Evrokupu. Jedino mi ne možemo. I zato smo im uvek rado viđeni gosti, redovne mušterije protiv kojih ne mogu skoro ništa da promaše (do juče su šutirali trojke 30'%, a protiv nas preko 50%), a mi im dodatno olakšavamo posao našim greškama. I zato kada se konačno bude pojavila neka generacija našeg tima koja će slaviti na terenu, za nas Lejkersa iz Ljubljane, treba zlatnim slovima da bude upisana u istoriju kluba, rame uz rame sa onom iz Istanbula '92. Bez obzira da li će se to čudo desiti u ovom ili nekom drugom veku, posle 141 i 268 uzastopnog poraza u Stožicama, taj uspeh se mora obeležiti.
Od nastanka ovog bloga, a za koji dan će biti 10 godina, nije se desilo da izveštaj sa neke naše utakmice ne bude objavljen isti dan tj. koji sat nakon završetka utakmice. Juče nisam bio u stanju to da uradim jer sam bio na ivici nervnog sloma, a još mi nije jasno kako je televizor preživeo. Svi koji me poznaju, znaju da je meni najiščekivanija utakmica Partizana gostovanje u Ljubljani i da mi ni jedan poraz ne pada tako teško kao protiv grbave Cedevita Olimpije na njihovom terenu. Kada izađe raspored pre početka sezone uvek prvo pogledam kad je ta utakmica, pa tek onda sve ostale, a zatim kreće i odbrojavanje dana do njenog početka. A čim se završi, naravno uvek sa istim ishodom, narednih bar mesec dana se izbedačim i dugo, dugo mi treba da se vratim u normalu. I ovaj put se ništa nije promenilo. I kada budemo dizali pehar Evrolige u Berlinu u maju naredne godine, kao i ABA trofej u junu, i dalje će mi u glavi biti poraz od grbave Cedevita Olimpije, prosečnog kluba i tima, ali koji su za nas nepobedivi kod kuće.
O jučerašnjem meču nema šta da se priča, sve je isto kao i prethodnih godina u Ljubljani. Ne smeta mi čak ni 95 primljenih poena od takve grbave ekipe, jer da su ubacili i samo 65, mi bi postigli 61. Ali ovaj detalj moram da spomenem...
I sve se to dešava ispred sudije, koji zatim odlazi sa kolegom da pogleda i video snimak, ali sramnu odluku da dosudi Aleksi faul nije promenio. Aleksa je završio utakmicu zbog polomljenog nosa nakon ovog (nenamernog) udarca, nadam se da će i sudija uskoro svoju profesionalnu karijeru.
Koliko mi je ovaj poraz teško pao govori i moja odluka da više ne idem na utakmice voljenog kluba do daljnjeg, tačnije dok ne pobedimo grbavu Cedevita Olimpiju u gostima. Da li će se to desiti već u ovoj sezoni u plej-ofu ako se sastanemo, ili za 5, 10 ili 20 godina - ne znam. Uglavnom, sezonska će se kupovati svakog leta, kao i svih ovih godina, a od povratka u halu zavisi naš rezultat u Ljubljani. Moje mesto u Areni neće biti prazno do kraja ove sezone jer sam kartu ustupio drugom navijaču, a ja nastavljam da bodrim klub iz fotelje, od sad i kad smo domaćini. Naravno, moja podrška igračima i stručnom štabu na čelu sa Željkom neće se promeniti, kako na ovoj stranici tako i kraj malih ekrana, a ne sumnjam da ćemo vrlo brzo ući u željenu formu i zaređati sa pobedama, kao i da ćemo osvojiti sve moguće trofeje u ovoj sezoni. Volim Partizan!
Partizan: Vukčević, LeDay 17, Avramović 2, Koprivica, Smailagić 4, Jaramaz 2, Nunnally 10, Anđušić 5, Dozier 14, Ponitka 7, Kaminsky 20, Caboclo 10.
Нема коментара:
Постави коментар