Vlade Jovanović dobija instrukcije od svog učitelja
U dve sezone koliko je Vladimir Jovanović boravio na klupi Partizana, osvojena su dva prvenstva države, dva kup takmičenja i jedna ABA liga. Osvajač druge ABA lige u tom periodu bio je izraleski Makabi, koji je u jednoj sezoni učestvovao na poziv rukovodstva lige. Zli jezici rekli bi da su pozvani kako bi se prekinula dominacija Partizana u ovom takmičenju. Mada, ako se pogleda konačan plasman u ABA te sezone, nije ni bilo potrebe da se pozivaju Izraelci ako je sklanjanje Partizana sa trona uopšte bio motiv.
Naime, nismo imali priliku u finalu da se borimo sa Makabijem za trofej jer se u polufinalu dogodilo nešto što je, na našu žalost, postalo tradicija u tom delu takmičenja – poraz od Cedevite.
Od stvari kojih ću se uvek sećati tokom mandata Jovanovića su pobeda protiv Real Madrida u Beogradu, rekordna pobeda u istoriji ABA ligi protiv Širokog od pedeset razlike.
Zatim, scena koja nema veze sa trenerom, ali se desila tokom njegovog mandata, a to je povraćanje Pekovića na zapisnički sto protiv Zagreba u gostima.
Ko se ne seća te godine, zbog štrajka igrača u NBA, posle zapijanja u kafani sa tadašnjim predsednikom Danilovićem, Peković je odlučio da tokom pauze u Americi ponovo zaigra na evropskom tlu, naravno u crno-belom dresu. U konkrentom slučaju, negde na pola utakmice krenuo je sa klupe do svlačionice, ali očigledno prekasno. Tom prilikom je još jednom pokazao kakav je profesionalac, jer nije želeo da povrati po parketu gde su igrale njegove kolege, već je sve što je imao „sasuo u lice“ ljudima za zapisničkim stolom.
Kao laik, rekao bih da je i veče pre utakmice u Zagrebu bio sa Danilovićem u nekoj kafani.
Peković "pozdravlja" zapisnički sto
Pamtiću i poraz protiv Armanija u Beogradu. Naravno, pamtiću i pobedu protiv istog kluba u Milanu posle preokreta, ali poraz u Beogradu je značio oproštaj od Eurolige i kraj takmičenja u grupnoj fazi. Kada bih rekao bilo šta ružno u vezi rada Vladimira Jovanovića bio bih skot, mada priznajem da sam, gledajući ga tokom poslednjih minuta utakmice sa Armanijem, pomislio da i nije neki trener.
Ne znam ko je obraćao pažnju u tim momentima na njega, ali se sećam da je u momentima kada se „lomila“ utakmica, stajao ili čučao u ćošku ispred mesta gde sede povređeni igrači.
Nije bio ispred klupe, već sam stekao utisak da se uplašio i podsvesno povukao uplašen odgovornosti.
Naravno, to je bio moj utisak. Da nisam bio u pravu (i ovom prilikom mu se, ako to uopšte nešto znači, izvinjavam), pokazao je meni i svima koji nisu verovali tokom finalne serije domaćeg prvenstva.
Ta serija se igrala protiv kluba koji se otprilike zvao Crvena zvezda Beograd Srbija Nikad Jugoslavija Diva, a koji je pomoću nečega što se zove UPPR stvoren fuzijom FMP-a i CZ.
Ono što je Jovanović, sa kompletnom ekipom i stručnim štabom, preživeo te večeri u Železniku ne može se nazvati borbom za titulu prvaka države u košarci.
Borba za život je mnogo prikladnije.
Tokom cele utakmice bili su na pljuvomet od navijača tog kluba. Verujem da su se pljuvači iza klupe smenjivali tokom utakmice, jer bi jedna ista ekipa sigurno dehidrirala do poluvremena.
Drmanje koševa tokom napada našeg tima, naročito prilikom izvođenja slobodnih bacanja bilo je nešto s čime smo se prvi put susreli u profesionalnoj košarci.
Vladimir Jovanović se tokom te utakmice u Železniku nije povlačio u ćošak već je stajao isped klupe, igrača, kluba. Pored svega što se dešavalao na i oko terena, hrabro je vodio ekipu do pobede.
Ne verujem da postoji mnogo trenera koji bi u takvim uslovima imali petlju da pobede.
To je ujedno bila i poslednja utakmica Jovanovića na klupi Partizana.
U dve sezone osvojio je pet trofeja. Hvala na tome!
Slavlje u Železniku
Posle ne baš uspešnih par meseci u CSKA na mesto trenera u sezoni 2012/13 na klupu našeg kluba vraća se Duško Vujošević.
Ako se uzme u obzir da smo imali jedanaest uzastopnih titula, očekivalo se da kao klub ne bi trebalo da imamo problem sa dovođenjem igrača, finansijama, logistikom za razlilku od nekih novoformiranih klubova.
Okosnicu tima su činili sada već legendarni kapiteni Gagi Milosavljević, Lučič.
Bogdan Bogdanović, koji kod Jovanovića nije dobijao šansu, prepoznat je od strane Vujoševića.
Pored njih od prethodne sezone u ekipi je ostao Bertans, pazite sada ovo, i Đekić.
Centarske pozicije su pokrivali Musli i Gagić dok je na poziciju pleja došao Gordić.
Sa izuzetkom Gagića, kada pogledate ovaj niz igrača krajem 2019. godine, pomislite da smo uložili silne milione u ekipu. Kako se radi o 2012. godini pričamo o gomili golobradih mladića.
Pored nabrojanih igrača na poziciju pleja stigao je u tom momentu „prekaljeni, iskusni euroligaški igrač“ iz Francuske. Momak koji je u dalekoj Francuskoj bio oduševljen košarkaškim klubom Partizan. „Garson“ Leo Vesterman je ostvario dečački san i zaigrao je za klub o kojem je toliko slušao i kojem se divio.
Pre početka te sezone u ABA ligi došlo je do izmene pravila po pitanju plasmana u Euroligu, tako da je odlučeno da pobednik ligaškog i ukupni pobednik posle plej-ofa idu EL.
Nisam sklon teorijama zavere, ali kako je već pomenuti klub nastao fuzijom pored novog imena dobio i odličan marketinški tim i stručnjake za Excel, budžet koji su imali je omogućavao da se nadaju prvom mestu na kraju ligaškog dela. Jer su, recimo, mogli sebi da priušte jednog Igora Rakočevića. Ne bih sada o njegovim igračkim kvalitetima, ali u tom momentu je bio jako skup igrač.
Kao što rekoh, nisam sklon teorijama zavere, ali kada se videlo da će Igokea, koja je bila domaćin finalnog turnira, završiti na prvom mestu, naprasno je došlo do odluke da ipak u EL idu finalisti plej-ofa.
I tako, kao što rekoh, Igokea je bez problema izborila prvo mesto u ligaškom delu, a mi smo se dugo borili za četvrtu poziciju. U jednom momentu je, nekih devedeset sekundi pre kraja utakmice u Zagrebu protiv Cedevite, sa kojom se borili za plasman na plej-of, sve delovalo izgubljeno.
Ali smo onda nekim poenima Gagija Milosavljevića, koje samo on mogao da izmisli i postigne, uspeli da pobedimo sa pola koša razlike.
Tokom te sezone imali smo veličanstvenih pobeda, ali i bolnih poraza, kao recimo na utakmici u Zadru kada smo dali trojku par sekundi pre kraja, ali i primili istu u poslednjoj koja je značila i poraz.
Ovaj poraz je još teže pao nama koji nemamo TV Arenu, pa smo pratili utakmicu preko raznih linkova koji su „kočili“ u momentu kada su Zadrani uputili šut u poslednjoj sekundi.
Izgubili smo i od Solnoka u Mađarskoj, obe utakmice „formerly known as derbi“.
Tokom jedne od te dve utakmice na kojoj smo bili domaćini desila se interesantna stvar, kada se na tribinama pored svih dogovora, našao mnogo veći broj gostujućih navijača od planiranog.
Ispostaviće se da je to bila posledica dogovora gostujućeg kluba i policije na koji mi kao „klub koji je državni i koji je uništio košarku“ nije mogao da utiče.
Negde na pola sezone ekipi se pridružio još jedan Francuz – Žofri Lovernj.
I baš na primeru ovog momka se vidi koliki je Dule Vujošević mag.
Leo i Žo, crno-beli Francuzi
Prva utakmica na kojoj je nastupio bila je protiv Cibone u Pioniru. Utakmica je pored svega obilovala i navijačkim prepucavanjima i prekidima. Naravno, kada pričam o navijačkim prepucavanjima govorim o našim podelama. Tada je bila aktuelna podela na Jug i Zabranjene.
Uglavnom, pre početka drugogo poluvremena na zagrevanju, Žofri je stajao sa loptom pod miškom i gledao po tribinama, saigračima, dečurliji koja je u to vreme trčkarala parketom Pionira.
U jednom momentu je mahnuo i pozvao zemljaka Vestermana. Razmenili su par reči, nakon kojih je uzeo loptu i šutnu kao košu. Promašio je....
O čemu su pričali, to nikada nećemo saznati, jer ipak ne govorimo o rečima Boaćijeve molitve Borjanovim rukavicama, već razgovoru košarkaša Partizana, pa to nije bitno.
Moj utisak je bio da je Žo bio žešće zbunjen atmosferom u kojoj se nalazio i da mu je pored svega mnogo značilo prisustvo tada već uveliko „našeg“ Vestermana.
Kakav će da bude ovaj novi Francuz? – bilo je pitanje na koje sam kolegi Bakiju morao sutra da dam odgovor.
Pa, kakav je bio kada je došao? Seća li se neko?
Balvan, da se ne lažemo.
Po pokretima na treningu se videlo da nije neko koga je Bog podario talentom, kao recimo Džordana, da mu je svaki pokret košarkaški. Naprotiv, delovao je kao robot, ali robot sa polupraznim hard-diskom spremnim za učenje.
Na zagrevanju se tačno videlo da je svaki njegov potez pravi školski. Prijem, okret, finta, šut i da će upornim radom postići mnogo.
Duletova izjava: “Ako su ruže, procvetaće“ koja se odnosila na ovu generaciju košarkaša Partizana se po mom skromnom mišljenju najviše primila kod ovog momka. Svako od igrača te generacije, s izuzetkom Gagića, kasnije je pokazao kako igračke tako i ljudske kvalitete. Ostalima nije bilo teško da pokažu igračke kvalitete, jer su svoj ogromni talenat samo uobličili radom sa Duletom. Ali, kao što rekoh, Žo nije delovao kao neko ko je, pored ogromne želje za radom i visine, posedovao nešto više u vezi sa košarkom.
O njegovim ljudskim kvalitetima dovoljno govori to da je kasnije postao prvi kapiten stranac u istoriji Partizana.
Očigledno je bilo da svako od tih momaka napreduje iz dana u dan u svakom segmentu.
Ne sećam se tačno koja emisija je u pitanju, gde se vidi vežba šuta sa radničkim rukavicama i šut preko metle, kao i Bertansova patnja da ubaci deset vezanih trojki kako bi završio trening.
Deo sa razvijanjem šuta kod svakog igrača je meni kao laiku delovao najlogičnije.
Jer, da sam profesionalni košarkaš i da me protivnik namerno pušta da šutiram, jer ne mogu da pogodim koš promenio bih profesiju. Super je dečko što đipaš pod košem, izbijaš lopte protivniku, ali poenta igre je probaciti loptu više puta od rivala kroz obruč.
Nešto kao kada bi, u onom vicu, u pornićima glumili lika koji odlazi na posao i više se ne pojavljuje.
Elem, regularni deo ABA lige smo završili na četvrtoj poziciji.
U polufinalu smo pobedili Igokeu koja je, zbog promene odluke lige o sticanja prava nastupa u EL, izvisila.
Finale kao finale. I tu smo pobedili, ne bih preterao kada bih rekao da je pobedila košarka.
Nevezano od navijačke pripadnosti, ta generacija je neverovatna.
Pogledajte karijere i klubove u kojima igraju trenutno.
Bertans naplaćuje treninge od deset vezanih trojki po Amerikama, Bogdanović je u Evropi osvojio sve što je mogao i sada ga, nadam se, očekuje isto i u NBA. Luča, Gagi i Vesterman igraju značajne uloge u euroligaškim klubovima.
Žo se oprobao u Americi i vratio nazad u Fener. Ostaje nam samo da se nadamo da će se svi jednog dana vratiti u Partizan.
Generacija za pamćenje
Generacija za koju je Vujošević rekao da je njegova najdraža.
Ruže ne samo da su procvetale, još uvek mirišu širom planete.
Kasnije je osvojena i titula prvenstva Srbije.
Ove titule bile su kruna svih dotadašnjih godina Duleta na klupi.
Moje skromno mišljenje je da mu je ovo veći uspeh od dva plasmana na F4.
Jer, svi smo tih godina bili svedoci da frustracija većinske Srbije činjenicom da im klub kao prvo ne postoji, a kasnije što to šte se slično zove ne osvaja titulu duži niz godina i da se polako spremao teren za smenu sa trona pod bilo kojim uslovima.
Poslednja sezona kada je delovalo da, uprkos padu četrnaestog kilometra, nikada neće pasti Kadinjača...
Vidimo se u epizodi „Pad Kadinjače“.
Нема коментара:
Постави коментар