Ukoliko nekoga naslov podseća na kultni bend KKN u pravu je. Samo što ovde nisu u pitanju Kanda, Kodža i Nebojša. Društvo ovom poslednjem predstavljaju dvojica Vojislava.
Voja, Voja i Nebojša. Međutim, tekst nije posvećen ovom trojcu, nego jednom čoveku koji nažalost više nije među nama. Na današnji dan 2003. na stepeništu Vlade Srbije streljan je prvi demokratski premijer Zoran Đinđić. Eto, otkud ovaj naslov. Kako bi rekli legendarni KUD Idijoti „Pametnima ne treba ništa objašnjavati, glupani svakako neće razumeti“.
Pre pisanja teksta, pitao sam osnivača ovog bloga da li ima nešto protiv teksta posvećenog pokojnom premijeru. To je tvoj ćošak, piši šta hoćeš – odgovorio je Glimmer. Naravno, nije mu smetalo.
Međutim odlučio sam da ne pišem tekst isključivo o Zoranu. Da se vratim opet na KUD Idijote, ko do sada nije shvatio koliko smo izgubili njemu nije potrebno objašnjavati. Napisan je veliki broj knjiga i snimljen priličan broj emisija o njemu i današnjem danu, ali bez obzira osećam potrebu da napišem neku reč o njemu, koliko je značio državi, ali i klubu za koji navijam.
Nisam imao tu sreću da ga upoznam.
Jednom sam se mimoišao sa njim. Bilo je to tokom studenstskih i protesta opozicije 1996. godine. Kako su se protesti proširili na 1997. ne sećam se koja je tačno godina bila u pitanju, ali tokom tih par meseci.
Prolaz Bezistan, on je išao iz pravca Doma sindikata prema, pretpostavljam, prostorijama Demokratske stranke dok sam ja išao iz pravca Terazija ko zna gde. Kao i danas, izgledao sam kao gitarista iz Sijetla. Duga kosa, vijetnamka, martinke... uglavnom, ne baš prijatne spoljašnosti. Za razliku od mene on je bio pristojno obučen u kaputu sa aktovkom u rukama. Sećam se da je šetao sam, bez obezbeđenja.
Kako mi je prilazio lomio sam se da li da se javim ili ne. U tadašnje vreme nije bilo mobilnih telefona i nisam mogao da ga zamolim za selfi što bih danas svakako učinio, jedino što sam mogao je da se javim čoveku. Kada smo bili na par metara udaljenosti izustio sam:
„Dobar dan gospodine“. Ništa drugo mi nije palo na pamet, ali nisam pogrešio. Bio je gospodin u pravom i svakom smislu te reči. Gospodin!!!
Naravno da mi nije uzvratio istom merom, jer kao što sam već opisao, nisam ličio na gospodina.
Uzvratio je sa „Dobar dan. Dobar dan“ uz osmeh i produžio svojim putem. Bio je to jedan iskren osmeh.
Osmeh koji ga je učinio u tom momentu mlađim i lepšim i koji je obasjao čitav Bezistan.
Za razliku od njega poslednja dva predsednika ovog gnoja od dražve su ljudi koje osmeh učini još ružnijim i strašnijim. I to je pored očiglednih civilizacijskih i kulturloških još jedna razlika između njih.
Sad možemo o još par razlika.
Zoran je postao premijer u zemlji razrušenoj bombardovanjem sa privredom unakaženom sankcijama.
Zemljom u koju se sjatilo oko milion izbeglica iz svih izgubljenih ratova devedesetih. Državom izbačenom iz svih međunarodnih institucija, prepunom korupcije, kriminala...Državom iz koje je pobegao svako normalan ko je mogao da pobegne. I tako dalje i tako dalje. Naravno, od te Vlade se očekivalo sve i odmah.
Prvi sledeći koji je nasledio Vladu Zorana Đinđića (ne računam ovde godinu dana Zorana Živkovića) je ipak imao malo drugačiju državu u svojim rukama i za njih se imalo razumevanja.
Takođe, morao je da bude premijer u Vladi sastavljenoj od devetanest različitih stranaka.
Zašto devetnaest?
Jednostavno, Srblje drugačije nije moglo da pobedi na izborima zlikovca kakav je bio Slobodan Milošević osim ako se ne ujedini sve što se predstavljalo kao njegov protivnik. Jbg, „Svi su isti“ sindrom nije nešto novo. Ista ta Vlada je funkcionisala tako da je najveći koalicioni partner kog je vodio jedan od Vojislava iz naslova od samog starta odlučio da bude ujedno i najveći protivnik svega. Kao što sam rekao, svi su hteli sve i svi su hteli odmah, ali bez ispunjavanja zahteva i zadataka koji su pred njih postavljeni. Takođe, takozvani prijatelji u svetu se nisu baš tako ponašali. Od Rusije naravno nikakva pomoć nije stigla niti se očekivala, oni su bili prezauzeti smeštanjem Miloševićeve familije. Ali, ni od ovih zapadnih pedera nije stizala pomoć u vidu strpljenja nego je bio izložen pritiscima i ucenama koje su mogle da sačekaju koju godinu. Podrška u narodu je naravno bila minimalna sve do dana kada je streljan.
Za one mlađe koji se ne sećaju, ali i one starije koji ne žele da prihvate istinu uporediću to stanje sa stanjem u FK Partizan iz perspektive trenera.
Imate gomilu igrača sastavljenu s koca i konopca. Upravu koja se vodi kao vaša, ali uoprno radi sve na vašu štetu i bukvalno se trudi da vam oteža posao. Štaviše deluje kao neko ko više radi za interese protivnika nego interese kluba. Podrška navijača skoro da ne postoji ili se svodi na figurativno rečeno 7% podrške koju imaju neki druge sekcije našeg JSDP. Ono malo što dolazi da podrži ne može da se dogovori šta bi skandiralo u čije ime i protiv koga.
Da ne ulazim sada u kontrolu tajnih službi koju nije imao i da je imao ovo što sada znamo kao SNS u opoziciji pojačano drugim Vojislavom iz naslova, dakle armiju od milion razočaranih „ubij, zakolji“ i na sranje uvek spremnih ljudi. To što se oni sada predstavljaju kao „pristojna Srbija“ je druga priča.
Naravno, treći lik iz naslova je sada u koaliciji sa tom „pristojnom Srbijom“.
Ali, da se vratimo na to šta je Zoran i sistem koji je želeo u uspostavi mogli da znači za Srbiju.
Pokušaj stvaranja i delovanja tog sistema u te dve godine njegove vladavine, neki od nas smo mogli da proživimo, što sada deluje nemoguće.
Zamislite državu u kojoj se vlast plaši naroda i njegovog mišljenja.
Zamislite državu u kojoj se predstavnik vlasti plaši novinarskog pitanja.
Zamislite državu u kojoj većina naslovnih strana ili informativnih emisija ne sadrži bajke o jednom čoveku, nego naprotiv, otvoreno kritikuje i dobre i loše poteze.
Zamislite državu u kojoj se ne kupuju glasovi.
Zamislite državu u kojoj navijačke grupe nisu pod kontrolom države i nemaju svoje privatne poslove.
Da li mislite da ste za „Spasi Srbiju i ubij se Đinđiću Zorane“ mogli da dobijete batine od navijača i pandura istovremeno?
Zamislite državu u kojoj se ne plaća da dođete na miting.
Zamislite državu u kojoj se pesma poput radikalske „Govedine“ emituje 24/7 sa svih kanala i radio stanica.
Zamislite državu čije institucije rade u interesu građana.
Zamislite državu u kojoj ne znate kako se zove predsednikov sin, brat, treća supruga ili švalerka i šta vozi njegov kum.
Zamislite državu u kojoj vladajuća stranka može da izgubi izbore, za početak.
A, sada zamislite državu u kojoj vladajuća stranka može da izgubi izbore i da mirno preda vlast.
Zamislite državu u kojoj klub za koji navija predsednik države nije apsolutni šampion.
Mogao bih do sutra da nabrajam, ali ću se zaustaviti ovde kod sporta.
Pokojni Zoran Đinđić jeste bio navijač kluba preko puta.
Činjenica je da je u vreme njegovog mandata započet projekat „Evropske zvezda“ u košarci i da su ogromna sredstva upumpana u taj klub.
Međutim, u vreme njegovog mandata nije oteran trener KKP niti je postojala direktiva ko mora da bude šampion. Činjenica je i da smo naše prvo učešće u fudbalskoj Ligi šampiona izborili nakon titule osvojene u vreme njegovog mandata. Trenutno ne možemo da se izborimo za drugo mesto u domaćem šampionatu.
Dakle, ovo o čemu pišem nije samo pohvala Zoranu Đinđiću nego sistemu koji je želeo da uspostavi.
Sistemu koji funkcioniše bez obzira ko je na vlasti. Međutim, Srbiji to očigledno nije potrebno.
Ako se zadržimo samo na sportu gde je bilo dozvoljeno da na terenu pobedi bolji shvatićemo da neki u ovoj državi ne umeju da funkcionišu u takvim uslovima. Negde se ugase, negde dovedu na korak od gašenja. Naravno u uslovima kakve imamo danas u državi to SD je neprikosnoveno u svim sportovima.
Da stvar bude gora dobar deo navijača Partizana je glasao za to.
Zoran Đinđić svakako nije bio savršen. Pitanje je kako bi Srbija izgledala da nije streljan?
Nažalost, nikada nećemo saznati.
Samo vas molim zapamtite sledeće činjenice, Zoran Đinđić nije:
- Kriv za pad Krajine
- Bombardovanje niti ga je prizivao
- Gubitak Kosova
- 24 sporne privatizacije
- To šta sada rade ljudi koji su bili u njegovom timu
- Zemunski klan (zna se ko je vladao državom i Zemunom u vreme njihovog uspona)....
Kako je ovo, što bi Glimmer rekao, ipak moj ćošak, mogu da iznesem svoje mišljenje koje bi ukratko glasilo:
Nismo te bili dostojni i hvala za dve godine nade da bi ovo moglo da bude normalna država.
Ja sam barem imao dve godine.
Nije istina da nada umire poslednja. Ustreljena je zajedno sa tobom na današnji dan pre dvadeset godina na stepeništu Vlade Srbije.
Нема коментара:
Постави коментар