Postoje ti trenuci u životi koji vam se
zauvek urežu u sećanje, neka lica, mesta, kao i neki glasovi.
Bilo da su to glasovi nekih pevača,
glumaca, glas majke koji prvi čujemo, glas deteta…
Pored svih glasova jedan je uvek bio tu i
nekako se podrazumevao.
Posle svakog prolaska kroz niske ulaze na
tribinu stadiona u Humskoj, prizora polupraznih tribina, reflektora, terena
začulo bi se “Poštovani gledaoci, ljubitelji fudbala, dobrodošli na stadion
Partizana!”.
I to je bilo to. Tako je bilo od mog prvog
svesnog odlaska u Humsku početkom osamdesetih do pre mesec dana. Taj glas nas
je dočekivao, obaveštavao o izmenama, vremenu nadoknade i ono najvažnije
proslavljao gol Partizana sa nama.
“Gol, gol, gol! Gol za ekipu Partizana
postigao je ….”.
Tokom četiri decenije manje-više redovnih
odlazaka na utakmice Partizana tek u par navrata ovaj glas me nije dočekao i
ispratio. I svaki put to nije bilo to. Svaka čast momcima koji su bili prateći
vokal, ali za mene postoji samo jedan prvi glas, samo jedan The Voice.
Kao što rekoh, taj glas se podrazumevao i
dobrih tridesetak godina nisam imao pojma ko je osoba koja stoji iza tog glasa.
Ko je čovek koji me dočukuje, slavi i tuguje sa nama. Tuguje jer se zaista može
osetiti bol u glasu kada nas obeveštava o imenu strelca za gostujuću ekipu. Na
kraju krajeva ko je čovek koji je najsimpatičnije na svetu izgovarao
“Đemba-Đemba”?
Tek pre nekoliko godina neki od portala je
napravio prilog o tom čoveku. U pitanju je gospodin Ljubomir Perić. Punih
četrdeset i šest godina ovaj gospodin je bez greške obavljao svoj posao i
postao deo života svih nas kojima je Partizan mnogo više od kluba za koji
navijamo.
Posle skoro pola veka rada u klubu dvojac
bilmeza koji na našu žalost vode FK Partizan je odlučio da je gospodin Perić
preveliki trošak za klub i prvo su mu smanjili platu da bi se ispostavilo kasnije
i odlučili da se zahvale na službi.
To što smo dočekali da jedan Vučelić i
Vazura otpuštaju Ljubomira Perića je posebna priča.
Svakako odlazak na utakmice više neće biti isti.
Mislim da već na utakmici protiv Kragujevčana Čika Ljuba nije obavljao svoj
posao i svako od nas hiljadu prokletnika koji su bili u Humskoj tog dana je
primetio da nas dočekuje neko novi. Svaka čast momku, ali za moju generaciju
bumera nikada neće biti dovoljno dobar. Stadion u Humskoj i Ljubomir Perić su
nešto poput Ričardsa i Džegera, Caneta i Antona, Brene i Bobe… nešto što se
podrazumeva i gde jedno bez drugog ne može da funkcioniše dobro kao kada su
zajedno.
Čika Ljubo, od mene lično jedno veliko
HVALA za sve godine verne službe našem Partizanu.
I kao što ljudi pominju Vašeg prezimenjaka
iz Sarajeva “Vratiće se Valter jebaće im mater”, tako se i ja nadam da ćete se
jednom vratiti na stadion u Humskoj kada im jebemo mater i da će Vam klub
organizovati oproštajnu utakmicu i oproštaj kakav zaslužujete.
Нема коментара:
Постави коментар