QQ ćoše bez Toše: Revolt duha

Iskren da budem ne sećam se koja je tačno godina bila u pitanju, ali bio je to period kada sam još išao na istok Hrama u Humskoj ulici. Dakle davno. Sećam se da je to bilo vreme u kom je fudbalska sekcija još znala za pobede na domaćem terenu, ali takođe se sećam da je to je bio početak perioda vladavine trenutnog režima. Neka bude da je u pitanju proleće 2013. godine i neka od utakmica domaćeg prvenstva. Na samom ulazu na tribinu naleteo sam na momka koji je u rukama držao par fanzina koje do tada nisam viđao. Kako i uvek kada bih naleteo na nešto što ima veze sa Partizanom bez razmišljanja sam kupio. Kao pripadnik Generacije X odrastao sam čitajući „Partizanov vesnik“ koji je ćale kupovao i tako uspevao da saznam i naučim nešto o svom klubu. Kasnije kada je Vesnik ugašen kupovao sam raznorazne navijačke fanzine (jer klupskih naravno nema). „Izabrei Partizan“ je recimo bilo nešto vredno pažnje, ali i on odavno ne postoji. Pre nego sam seo na svoje mesto bacio sam pogled na kupljeni primerak.

U pitanju je bio A4 format na kom je pisalo „Grobarski treš romantizam“. Na naslovnoj strani je bila Orvelova fotka i naslov „Džordž Orvel: Moj susret sa osnivačima Partizana“.

I ono što mi je najviše privuklo pažnju. Sitnim slovima „časopis za umetnost i filozofiju“.

OK – rekoh sebi i spakovah prvi broj (tek kasnije sam postao svestan da je u pitanju prvi broj) u džep jakne.

Po povratku iz Humske ostavio sam časopis na neku od polica sa knjigama. Posle par dana sam ga se setio, uzeo sa police, zavalio u fotelju i otvorio.

Kao što rekoh od prestanka postojanja „Partizanovog vesnika“ navijački fanzini koji su izlazili su logično bili tematski posvećeni navijačkim grupama, njihovim aktivnostima, analizama učinka klubova naših sekcija. Tako nešto sam očekivao i ovde. Prizanjem, više od svega me zanimala naslovna i Orvelova povezanost sa osnivačima Partizana. Znao sam da je bio učesnik rata u Španiji kao i Koča Popović, ali mi nije bilo poznato kako se o njihovom susretu nisu snimili filmovi i serije.

Ali....

Ali, kada sam otvorio ovo izdanje to je bilo kao da sam otvorio neka sasvim nova vrata i kao Alisa zakoračio u neki drugi svet. Svet koji je uvek bio tu oko nas, ali ga niko nije uvukao u našu stvarnost.

Prvo na šta sam naleteo je bio članak „Borislav Pekić – Kompleksi“. Pored toga su stajali Bajronovi stihovi

„She walks in beauty like the night“ sa dodatkom „a ja živim za Partizan i fajt“.

Na sledećoj strani veiki naslov „Fridrih Niče – Tako je govorio Ilješ Špic“!?

Tekst propraćen fotkom Špica u odelu i Ničea u dresu Partizana na terenu Stadiona JNA.

Jebem ti život šta je ovo? – pomislio sam i počeo da okrećem stranice.

Usledila je GTROva istorijska čitanka i Dražina tajna poruka.

Da sada ne nabrajam, ali do poslednje 28. strane su se ređali Orvel, Edgar Alan Po, Jesenjin, Bukovski, Borhes... Tada sam bio potpuno siguran da ovo nije izdanje kakvo sam očekivao.

Znao sam da će to biti nešto najbolje što sam pročitao u vezi Partizana kada sam na sredini naleteo na sledeće redove:

„Odelo koje Lord Bajron nosi na slici „Lord Byron in Albanian dress“ poklonio mu je lično Isa Sadriju pred prijateljsku utakmicu FK Tepelane – FK Partizan“.

Vratio sam se na početak i u dahu pročitao sve napisano.

Kao što sam već rekao nakon čitanja sam se osećao kao Alisa u zemlji čuda koja je otkrila jedan sasvim novi svet.  Nestvarni spoj svih vrsta umetnosti, filozofije, istorije kroz priču o Partizanu prepun duhovitosti i ironije.

Malo je reći da sam bio oduševljen. Šta je ovo i zašto tek sada saznajem za postojanje ovoga?

Posle kraćeg raspitivanja o čemu se radi uspeo sam da saznam da je u pitanju grupa ljudi koje je svoju aktivnost kao GTR započela na Fejzbuku i da je štampano izdanje bio sledeći logičan korak.

E, sada da se vratimo na vreme sa početka teksta. Bila je to 2013. godina i početak vladavine čoveka koji nije baš oduševljen idejom da naš klub postoji. Ubrzo smo svi postali svesni toga na razne načine i primere.

Jedan od njih je i verovatno nigde u svetu zabeleženo teranje trenera košarkaškog kluba po naredbi najmoćnijeg čoveka u državi. Usledile su nove podele među navijačima Partizana. Bio sam svedok mnogih, ali mislim da je podela nastala tih godina najveća ikada i da se u skorije vreme nećemo oporaviti od nje. Pored podela međe organizovanim navijačkim grupama bili smo svedoci prebijanja navijača Partizana na tribinama stadiona ili hale od strane istih tih organizovanih. Pored toga čitavo JSDP je počelo lagano da propada. Od toga da samo 2012. bili šampioni u većini sportova došli smo do toga 2015. nemamo ni jednu jedinu titulu. I taj trend će se nastaviti do današnjih dana.

Kako su organizovane navijačke grupe kao što rekosmo bile u sukobu ostatak navijačke armije je jednostavno bio prepušten sam sebi. Baš nekako u to vreme delatnost GTR će biti na vrhuncu.

Ako mene pitate u uslovima kakvi su bili samo zahvaljujući njima se održao duh, kako bi se to reklo, Grobarštine i čuvene krilatice „Smrt fašizmu živeo Partizan“ i neka veza ljudi sa klubom.

Šta je sve ekipa okupljena oko Grobarskog treš romantizma donela?

Pored već pomenutih fanzina i nestvarnog povezivanja svih vrsta umetnosti u svom crnilu koje se nadvilo nad klubom tih godina (nije još prošlo) u početku su gornji Dorćol oplemenili gomilom murala. Kasnije se ova aktivnost proširila na ostale delove grada, ali i države. Murali koji zaista nikoga ne vređaju i koji povezuje razne ljude i raznih sfera sa Partizanom. Od Bore Todorvića, sina mu Žike, preko Tanje Bošković, Edi Granta do Orvela. Interesantno da su murali samo jednom bili oštećeni i to od strane nekog rendom lika, ne od strane organizovanih navijača rivalskog kluba. Dobro, Orvelov mural je iz nekog razloga oskrnavljen, ali kako živimo „Životinjsku farmu“ verovatno se neko osetio prozvanim.

Organizovali su više izložbi, modnu reviju, izložbe posvećen godišnjicama finala u Briselu i Istanbulu, bili deo predstave „Kadinjača“.

Uz njih je delovanje benda „Grupa JNA“ dostiglo svoj vrhunac.

I zaista je unelo nešto novo u život našeg kluba, jer je čitavo delovanje bilo duhovitoa, ali ujedno je kritikovalo sve što je trebalo kritikovati. Kako ni jedna od naših sekcija nije baš posvećena marketingu i razvoju istog gomila ljudi kojima je Partizan u srcu pored dresova nosi majice ili dukseve koji su nastali delovanjem GTR. Možda bi narod kupovao takve majice u klupskim radnjama, ali ih jednostavno nema. Da ne pričam o „Grupi JNA“ koja je uspela da unese pank i rok muziku na tribinu u 21. veku kao da je to normalno. Nema lepše scene od one kada gomila klinaca koja u životu nije slušala tu vrstu muzike skače i peva uz obrade pank pesama tokom proslave titule. Naravno i ja sam pevao „Samo jedan klub“ benda Sha-Ila iako nikad nisam slušao tu vrstu muzike, ali u tome i jeste poenta.

Prateći društvene mreže možemo da vidimo koliko je rad ovih ljudi popunio neke praznine.

Recimo, tokom obeležavanja godišnjice ubista Harisa Brkića gomila ljudi kači fotku GTR murala posvećenog tragično preminulom igraču našeg kluba. Jer pored toga ne postoji ništa drugo što bi sećalo na Harisa ni od kluba ni navijača. Ili Milenka Savovića. Na primer, najbliže što ćete biti ekipi koja je bila učesnik brisleskog finala 1966. je mural na severozapadu našeg stadiona. Naravno da klub kao klub nema ništa slično. Kad smo kod malopre pomenutog finala pored svega nabrojanog idejni tvora čitave GTR priče Ivan Lovrić je izdao i par knjiga. Poslednja je „Partizanov rolerkoster“ i govori baš o ovoj ekipi i porazu u finalu Kupa šampiona. Za početak ću reći da je na promociji knjige govorio Dule Vujošević koji je poznat kao neko ko ceni književnost. Dakle, ne verujem da bi jedan Dule pričao o knjizi koja ne vredi.

Nisam književni kritičar i jako sam pristrastan u vezi bilo čega što bilo ko radi na temu Partizana, ali evo i sa moje strane topla preporuka. Saznaćete neke nove stvari o putu našeg kluba do finala, o samim akterima, okolnostima i vremenu u kom se finale odigravalo, ali i samoj analizi šta taj poraz predstavlja za nas kao celinu. Pitanje da li je mogao da se izbegne i šta bi bilo sa nama da je ishod bio drugačiji.

Na kraju krajeva, kroz celu knjigu se provlači definicija razlike između nas i njih.

Uglavnom, pročitajte, nećete se pokajati. Moram da priznam da mi nedostaje delovanje njihovog profila na Tviteru gde nisu aktivni već nekoliko godina. Posle duže pauze su vratili na neke od društvenih mreža.

Naravno, da se sve ovo što rade nekome ne sviđa i to je noramlano. Ali, kako je ovo moje ćoše, imam pravo da iznesem svoje mišljenje. Koje je jednostavno.

Hvala vam devojke i momci okupljeni oko GTR što ste uneli jednu sasvim novu dimenziju u navijačku kulturu. Hvala što ste povezali Orvela, Jesenjina i gomilu drugih umetnika, filiozofa, muzičara, glumaca, izmišljenih likova sa Partizanom. Na kraju krajeva, hvala vam za najlepšu priču ikada napisanu.

Priču „Čovek sa lepim plavim očima“ posvećenu našem dobrom Miši Tumbasu.

Hvala vam za onaj osećaj kada ponedeljkom u 19 na utakmici protiv bugarskog tima sedam hiljada ljudi peva „Svi drugari moji Grobari“.  Hvala vam i što imam gomilu majica.

Hvala vam što sam na jednoj od vaših izložbi upoznao Božu Koprivicu.

Ti koji čitaš ovaj tekst ako nisi, proveri Fejzbuk stranicu GTR (nadajmo se da će aktivirati i Tviter profil), potraži od nekoga drugara Grobara njihova štampana izdanja. Prošetaj gradom i fotkaj murale. Ako ti zatreba lokacija, piši, mogu ti dati tačnu lokaciju barem ovih dorćolskih. Poslušaj sva tri albuma „Grupe JNA“ ako nisi. Ako jesi nema veze, poslušaj ih još jednom. I čekajmo da nas obraduju nekim novim delom. Koliko znam sprema se nešto novo. Nešto pisano, a nešto u vezi ulice. Nisu demonstracije 😊.