QQ ćoše bez Toše: I najveći borci nekad odlaze!

Prošlo je par dana, ali i dalje ne mogu da se pomirim sa činjenicom da je vest o preranom odlasku Dejana Milojevića tačna. Jesam u više navrata zaplakao gledajući snimke njegovih poteza. Kao i gledajući druge koji su imali privilegiju da ga poznaju dok govore o njemu, ali i dalje odbijam da poverujem da je istina.

Posebno sam se, kako bi se reklo, raspao gledajući Duleta Vujoševića u nekom jutarnjem programu kako plače pričajući o Miloju za kog je rekao da je najbolji čovek kog je trenirao. Ako uzmemo u obzir da je Dule birao igrače po principu „možete da se prevarite kakav je neko igrač, ali ne i kakav je čovek“ to dovoljno govori kakav je Miloje bio čovek.

I tu nema dileme. Čovek koji je imao onakav osmeh i nije mogao da bude drugačiji nego najbolji, jer osmeh ne može da se isfolira. Ne bih pisao o statističkim podacima vezanim za Dejanovu karijeru o kojima svi već znaju sve i koji su poznati. Parafrazirao bih jednog tviteraša koji je rekao da od svih igrača koji su na toj poziciji prošli kroz Partizan je jedino uvek bio bezbrižan kada je lopta u Milojevim rukama.

I moram da se složim sa tim. Jedino možda, kako sam stariji bih mogao da kažem isto za Svetog Savu – Milenka Savovića, ali to je to. Jednostavno broj grešaka koji su pravili dok je lopta u njihovim rukama je bio statistička greška. Ili bi pogađali „kao kap“ i bili „hladni kao druga strana jastuka“ kako se to danas kaže na televiziji ili bi pravovremeno proigravali i imali povratni pas. Bezgrešni, srčani, borbeni do poslednje sekunde.

Večeras bih pisao o jednoj fotografiji nastaloj nakon utakmice „Grobari za nas“. Fotografija koju sam napravio fotkajući Juniora sa skoro svim učesnicima te utakmice. Logično na fotografiji su Dejan Milojević i tada dvanestogodišnji klinac. Junior je imao dve godine kada je Miloje igrao za nas tako da nije baš bio upoznat sa njegovim igrama u našem klubu, ali je znao sve bitnije podatke.

„Izvini Miloje, je l’ može fotka sa klincem?“

I onda onaj osmeh i pristanak. Nikada sebi neću oprostiti što se i ja tada nisam fotkao sa njim.

Fotografija, taj trenutak zamrznut u vremenu i Miloje koji zrači onim zaraznim, dobrodušnim osmehom i Junior koji stoji ozbiljan pored njega. Kao da su uloge obrnute. Kao da je Miloje klinac koji se slika sa sportskom veličinom. Kao i svako tako je i Junior bio fasciniran kakva je i u fizičkom smislu ljudska gromada Dejan bio. Jedini sličan je Zoran Savić. Nisu oni visoki 220 cm, već „tek nešto malo preko 200“, ali deluju kao da se komad brda spušta ka vama. Međutim, sa onim osmehom Miloje je delovao kao dobroćudni džin. Kasnije kada god bih ga video na TV ekranima uglavnom kao trenera Mege taj osmeh je bio nešto što je dominiralo. Čak i kada nas je pobedio u finalu KRK sa Megom nisam mogao da budem ljut na njega jer je opet sa istim tim osmehom primao čestitke od svog kuma Džikića tada trenera Partizana. Kad smo kod Partizana nemam puno želja vezanih za klub.

Deseta Željkova, još barem jednom da vidim Duleta na klupi našeg kluba, povratak Trinkijerija u nekom momentu i do pre neki dan sam imao želju da vidim Milojevića na tom mestu.

Na veliku žalost, Bog ako postoji, zaista ima čudesne načine da nam dokaže svoje postojanje.

Ili ga nema ili za sebe okuplja najbolju moguću ekipu.

Jer, kao neko ko je imao sreću da pregura srčani udar kada sam čuo vest pomislio sam da će Miloje to da odradi sa pola snage i da će da nam se vrati. Jer, ako sam ja koji nisam ni četvrt čoveka kakav je on bio uspeo i on će. Međutim kao što rekoh, Bog ako ga ima je zaista misteriozan.

Onda opet kad malo bolje razmislim, čovek kakav je bio Miloje, a bio je jedno ogromno srce je jedino od njega i mogao da strada. Većina ljudi nema tu privilegiju. Mislim na činjenicu da su bez srca.

Dobri naš Miloje, slomio srca svima nama koji ih imamo.

Hvala ti na svemu i neka te anđelli čuvaju.