Bila je to prva sezona nakon Duletovog
odlaska u CSKA i prva utakmica u ABA ligi.
Utakmica koju pre svega pamtim po jednoj od
najlepših fotki Juniora koji je još bio klinac i mene na tribini. Takođe,
pamtim tu utakmicu i kao debi Vlade Jovanovića na klupi našeg kluba.
Pamtim je i po porazu od podgoričke
Budućnosti. Međutim, pre svega je pamtim po gospođi sede kose koja je sedela u
redu ispod nas u takozvanom parteru “4”. Nažalost, moramo priznati da dolazak
starijih gospođa nije baš česta pojava. O tome da starija gospođa nosi
navijački šal, peva “Da volim crno-bele” pre početka utakmice jače nego pola
hale da ne govorim. E, takva je bila ta gospođa u redu ispod nas. Pored svega
gospođa je znala košarkaška pravila bolje nego bilo ko u hali. Kao što rekoh u
neizvesnoj završnici smo izgubili od Podgoričana. Iz poštovanja prema njoj
nisam mogao da izrazim svoja osećanja na način na koji to obično radim. Videlo
se ina njoj da joj je poraz teško pao. Naravno, nije joj padalo na pamet da
opsuje. Samo je onako sama za sebe odlazeći prokomentarisala “Tek je početak,
biće bolje”. Ne verujem da joj je bila namera da čujem šta je rekla, ali ipak
sam čuo. Posle toga do finala sa drmanjem koševa u Železniku sam bio ubeđen da
će biti bolje.
Te reči, meni tada nepoznate, ali beskrajno
drage i simpatične gospođe su ulile nadu da ćemo nastaviti šampionski niz. I
jesmo.
To je Džikićeva keva sigurno – reče mi
drugar vrhunski poznavalac košarkaških prilika kada sam mu ispričao priču o dešavanjima
na utakmici.
OK, ko je Džikić?
Napomena: Stvarno se izvinjavam, ali ni
danas ne znam ko su pomoćnici glavnih trenera.
Onaj lik što trenira Krku, bio je Duletov
pomoćnik.
I tako sam igrom slučaja saznao ko je
gospođa.
Nakon te utakmice sam je uvek pogledom
tražio po hali i uvek je nalazio. Bila je tu. Uvek uz svoj Partizan.
Kao vrhunski dokaz ljubavi prema klubu ostaće
zabeleženo da je navijala za Partizan protiv kluba koji je kao trener sa klupe
vodio njen sin. Iskreno ne znam kako bih reagovao u sličnoj situaciji.
Dobro, 90% sam siguran, ali nikada se ne
zna. Jednom sam imao dilemu, ali je brzo razrešena.
Junior je kao klinac trenerajući basket
došao u situaciju da igra protiv neke od klinačkih sekcija KKP.
Bio sam u dilemi da li uopšte da gledam,
jer nisam bio siguran da li će dete razumeti zašto ne navijam za njega. A, onda
sam video da je Andreja Mladenović doveo svog potomka koji je nastupao za tu
sekciju KKP i nisam imao dilemu. Za razliku od gospođe Milke sam navijao za
svoje dete. I razbili smo ih 😁
Eto, kolika je bila ljubav gospođe Milke
Džikić prema klubu.
Kao onoj reklami za Šveps prerađenoj za
mene “Dečaci nose pirsing, pravi muškarci furaju stent”, tako i zahvaljujući
gospođi Milki možemo reći “Partizan je i za devojičice, ali prave gospođe navijaju
za Partizan i kada igra protiv njihove dece”.
Na veliku žalost od 09.05.2023. gospođa
Milka više nije sa nama.
Ipak nije propustila priliku da uplati
novac za pomoć klubu u pokušaju da se reši poreskog duga.
Njena stolica na prvoj utakmici posle njene
smrti bila je prazna posle toliko godina.
I kao i na utakmici kada sam prvi put video
gospođu Milku i ovu smo izgubili u neizvesnoj završnici od kluba iz Podgorice.
Neka Vam je večna slava gospođo Milka.
Нема коментара:
Постави коментар