Glimmer twins

понедељак, 6. април 2020.

Navijači Partizana u karantinu

Dan br.28 bez utakmice...

I tamo je neuhvatljiv

I naši stranci koji su otišli svojim kućama pridržavaju se policijskog časa koji je na snazi i u njihovim državama. Kori je juče zakasnio par minuta da stigne na vreme do svog stana ali, zahvaljujući odličnoj formi u kojoj se nalazi, uspeo je da izbegne kaznu...

Pavlović: Ne brinem se, Partizan je najbolji!

https://mondo.rs/Sport/Kosarka/a1306372/Sasa-Pavlovic-Partizan-titula-korona-virus.html

субота, 4. април 2020.

QQ ćoše bez Toše: I Partizan jedino je voleo!

Bio je to samo jedan od gomile glasova koji se čuo sa tribina u Humskoj. Ali, taj glas koji je dopirao sa istoka se odvajao od drugih. Glas koji nije pevao pesmu sa ostatkom trbine već je dozivao golmana Partizana. Iskren da budem prvi put sam začuo i postao svestan tog glasa davne osamdeset i neke dok je dozivao Bajru Župića. Posle tog „Bajrooooo“, usledilo je „Omereeeeee“....

Bio je to glas Miroslava Gajića kako je pisalo u njegovoj ličnoj karti ili Miše Tumbasa kako ga je znao svaki Grobar, bio on igrač ili navijač. To će ujedno biti i glas koji ću čuti na svakoj utakmici Partizana, ma koju sekciju našeg JSDP gledao. Kapiten ekipe i Miša Tumbas su uvek bili tu.

Kasnije će „Javi se Mišo“, „Jebaće vas Miša Tumbas“, „Mišo skini se“ postati redovan deo navijačkog reperotara, ali je „Udri ga Mišo“ će meni zauvek ostati u pamćenju.

Bila je to neko devedeset druga i treća godina prošlog veka i poslednja utakmica te sezone u Beogradu u Humskoj na kojoj je upriličena proslava šampionske titule.

Protivnik je bila Podgorička Budućnost. Za one koji su kasnije rođeni napomena da su se tada klupe sa rezervnim igačima nalazile na istočnoj tribini i da je legendarni tunel još bio u funkciji.

Elem, u jednom momentu trener Podgoričana je isključen i prebačen na istočnu tribinu.

Čovek od nekih dva metra je izašao i seo negde u 17 red kod ulaza M.

„Udri ga Mišo“ – začulo se sa južne tribine.
Posle par sekundi pojavio se Miša i stao dva reda iznad isključenog trenera čijeg imena ne mogu da se setim.
„Udri ga Mišo“ se začulo ovaj put mnogo glasnije.

Miša srećom nije udario čoveka, ali je nešto dobacio.

Trener je ustao, uspravio i okrenuo. Čisto da biste stekli sliku koliki je čovek u pitanju reći ću vam da je iako je bio dva reda ispod bio za glavu viši od Miše.

Verovatno bi taj rmpalija kada se sve okolnosti uzmu u obzir:

Isključenje, dva gola zaostataka, gomila ludaka koja viču nekome da ga udari, taj kojem viču koji stoji iza njega, u tom momentu udario svakoga.

Međutim, kada je video te, u najlepšoj priči o Miši već opisane, plave oči i iskreni dečački osmeh, podgorički Ivan Drago se nasmejao, rukovao se sa Mišom, razmenio par reči i nastavio sa gledanjem utakmice. A, Miša se vratio svom dozivanju Pandurovića.

To je bio Miša. Inventar stadiona u Humskoj, Hale Sportova, Pionira, bazena na Banjici, dvorane za rukomet....gde god i šta god je igrao Partizan Miša je bio tu.

Bio je tu u blizini i kada nije igrao Partizan. Šta god da se se dešavala u Humskoj Miša je bio tamo da ispoštuje. Tako je postao i dobar drugar jedne Metalike. A, to je nešto čime retki mogu da se pohvale.

Sećam se reči Duleta Vujoševića da kraj prvenstva i pauza najteže padaju njemu i Miši
.
Kada se uzmu u obzir uslovi u kojima je živeo i tragediju koja ga je zadesila u detinjstvu neko bi rekao kako ga život nije mazio.

Nije bilo potrebe i on nije ni očekivao da ga život mazi.

Njegov život je bio Partizan, a od Partizana je samo želeo da se bori i ako je moguće pobedi.

Ako pobedi odlično, ako izgubi, nema veze. Svakako će biti na tribinama sledeće kolo bez obzira da li Partizan pobeđuje ili gubi. Kao ni da li je u upravi Kurta ili Murta. Bitan je bio Partizan.

Kao što već napisah na Tviteru, Miša je jedini na kog se odnosi „I Partizan jedino je voleo“.

Jedino i samo Partizan.

Odlazak na utakmice voljenog kluba definitivno više neće biti isti.

Taj čovek je bio tamo i njegov glas me je pratio od prvog odlaska u Humsku do poslednje utakmice koju sam gledao u Humskoj. Bio je to meč protiv Radničkog iz Niša. Tada sam poslednji put čuo njegov glas, video njegov osmeh i ispratio gegavi hod zapadnom tribinom.

Utakmici u Kupu protiv Spartaka par dan kasnije nisam mogao da prisustvujem. On je bio na prozivci.

Za razliku od svih nas koji ponekad imamo nešto važnije ili smo sprečeni, on nikada nije imao ništa bitnije od Partizana. Uvek je bio tamo gde je Partizan.

Drago mi je da je poslednja utakmica koju je gledao završena pobedom našeg kluba.

Dobri čoveče, ljudino, počivaj u miru. Prenesi Bori Todoroviću šta ima novo u našem Partizanu.

Večna slava i ne brini „KARAĆEMO CIGANE“!

"Otiš'o si Mišo, ostala je tuga..."

"Omereeeeeee, Omereeeee!". "OMEREEEEEE!". Sećam se odlično tog poziva golmanu Partizana Fahrudinu Omeroviću, popularnom Omeru, da se javi, a čuli bi ga svi na stadionu u tom trenutku. I ne bi prestajao dok mu Omer ne bi mahnuo, a na tribinama se začuo smeh i aplauz. Taj glas bi najčešče dolazio sa istočne tribine, pa smo svi sa juga pokušavali da provalimo gde se Miša tačno nalazi. I teško bi uspevali sve dok se sa te tribine ne bi začulo "Javi se, Mišo!", a on, sav ponosan i sa dečačkim osmehom, podigao obe ruke i javio se. I opet bi se začuo smeh i žamor na stadionu. Tako sam prvi put i saznao za njega i od tada je Miša za mene postao neizostavni deo svake utakmice Partizana. Da se zove Miroslav Gajić saznao sam tek posle nekoliko godina. Neki navijači to nikad nisu ni saznali, ali nisu ni morali - za sve je bio i ostao Miša Tumbas.

Miša Tumbas je sigurno bio najveći navijač Partizana. Svi su ga znali - treneri, igrači domaći i strani, funkcioneri, od obezbeđenja do kafe kuvarice u klubu, bukvalno svi. Čak i navijači i sportisti drugih klubova. Nije pripadao nijednoj frakciji, nikakve podele ga nisu zanimale, njemu je Partizan bio jedan jedini. Da li se igrao fudbal, košarka, vaterpolo, rukomet ili bilo koji drugi sport, da li su igrali seniori ili juniori - to za njega nije bilo bitno. Važno je da igra Partizan. On bi se pojavio na stadionu ili hali, uvek sa kesom u ruci, dozivao svoje ljubimce na terenu i donosio osmeh na licima ljudi koji bi ga videli. A dolazio je iz Bariča, koji nije 5 minuta od Humske/hale Sportova/Pionira/Arene, iako su termini utakmica najčešće bili večernji. Naravno, često je išao i na gostovanja Partizana po Beogradu i okolini.

Nije obilazio samo stadione i hale. Kada je Dule Vujošević bio u bolnici, Miša je i tamo stigao da zagrli i izljubi svog Duleta. Dule mu je uzvratio posetom kada je Miša jednom prilikom završio u bolnici, a pre par godina bio mu je i kum na krštenju u crkvi. Niko nije bio srećniji od Miše u tom trenutku. Njih dvoje su bili povezani na jedan poseban način, Duletu je sigurno teško pao Mišin odlazak.

A tamo gde je otišao, neće biti sam i bez Partizana. Moći će opet da vidi svoje stare ljubimce i doziva Dragana, Harisa, Čavu i ostale koji su nas prerano napustili.

Šteta je što zbog vanredne situacije neće moći da ga isprate svi koji bi to želeli, a ima ih mnogo, ali se nadam da će, kad sve ovo prođe, klub znati da mu se oduži. I to u svim sportovima, jer Miša nije voleo samo fudbal ili basket - voleo je Partizan.

Počivaj u miru, Mišo...