Četrdeset godina od 03.09.1985.
Četrdeset godina od saobraćajne nesreće u kojoj je život izgubio Dragan Mance.
Četrdeset puta na ovaj dan ponovljeno pitanje zašto je to moralo da se dogodi.
Imao sam tu privilegiju da ga gledam u svetom dresu. Tek poslednjih par godina njegove karijere sam bio svestan toliko da mogu da pamtim neke od njegovih golova i igara. Međutim, ono što pamtim je da sam na terenu iza zgrade svaki postignuti gol morao da proslavim u njegovom stilu, klizajući na kolenima.
Naravno da je na terenu koji nema travnatu podlogu to bilo mnogo teže, skoro nemoguće. Ali, mene nije sprečavalo da besomučno cepam trenerke i uništavam kolena. Jer, tako je postizanje gola proslavljao Dragan Mance, pa sam morao i ja. Srećom po moje roditelje i porodičn budžet nisam bio neki fudbaski znalac pa su pauze između golova koje sam postizao bili epske. Nisam baš imao pauze od osmanaest meseci kao Pjer Boja, ali znao sam da vežem po nekoliko dana bez radovanja.
Moj prvi fudbalski idol, jedini fudbaler čije sam ime uzvikivao posle postignutog gola kao klinac.
Bilo je tu još velikih igrača, ali niko nije bio dovoljno dobar da se njegovo ime uzvinke posle gola na terminu. Ne zato što se od matorog konja ne očekuje da uzvikuje ime poznatog fudbalera, jer još uvek uzvikuje „Mance“, već iz razloga što niko nije bolji od Mancea.
Zauvek ću pamtiti njegove golove u derbijima, gol u Zagrebu, naročito ONAJ gol u Londonu.
Da ne zamaram statističkim podacima samo ću reći ovo:
Za Partizan je odigrao 279 utakmica u kojima je postigao 174 gola.
03.09.1985. sam već bio školarac, još dete. Dete koje do tog dana nije imalo nikakav susret sa smrću.
Zaista, nekako se poklopilo da niko koga bih ja poznavao kako iz familije, okruženja ili ljudi koji bi mi nešto značili do tog dana nije preminuo.
Poginuo je Dragan Mance! – rekao je otac kada se vratio sa posla, posle desetominutnog uvoda i price o životu, smrti, nekom boljem mestu koje verovatno postoji. Od čitave te priče samo sam čuo “Poginuo je Dragan Mance”.
Kako bre poginuo? Šta znači poginuo? – nisam mogao sebi da dođem.
Znao sam šta to znači, ali prvi put sam se susreo sa tim osećajem.
Nema ga! Nikada više se neću sjuriti ka ogradi juga (u to vreme me je otac vodio na jug), popeti se na betonsku podlogu koja podržava šipke ograde i vikati:”GOOOOOOL”, gledajući njega kako kliza na kolenima ka korner zastavici. Nikada. A, onda se vratiti do oca i pokojnog strica koji takođe nije propuštao naše utakmice da sa njima podelim radost. Ipak, je morao da se zna neki red.
Prvo Dragan, pa onda svi ostali.
Ceo dan sam preplakao. Kako u to vreme nije bilo interneta morao sam da sačekam sutrašnji dan kako bih u štampi pročitao i saznao nešto više u vezi nesrećnog događaja.
Otac je kupio sve dnevne novine koje su se mogle naći na kiosku od kojih neke poput “Politike Ekspres” na primer, srećom više ne postoje.
Ceo dan sam proveo gledajući sliku smrskanog Pežoa 205.
To je bio jedini dan kada su roditelji bili u fazonu da me ne puste u školu.
Jedini dan koji su svojevoljno otišli kod učiteljice da opravdaju izostanak. Mada, učiteljica Ljilja me je već dovoljno upoznala za to kratko vreme, pa nije ni bilo potrebe da se izostanak opravdava.
Tačno je znala šta je uzrok izostanka i znala je da pored mene, nažalost danas takođe pokojni Bata i Nikola takođe neće doći u školu. Bilo je još navijača Partizana u razredu, ali nas trojica smo bili “najbolesniji” i to je bilo očigledno još od najranijeg detinjstva.
Tada sam prvi put u to vreme kada su se novinarstvom bavili ljudi dostojni tog zanimanja pročitao nešto što se verovatno do pojave tabloida jedini put pojavilo u štampi na ovim prostorima.
Bila je to izjava ekonoma ili tako nekog ko nije bio poznat javnosti.
“Bem ti život! Sve je imao taj dečko, osim sreće”.
Samo tog dana i nikada više do raspada SFRJ moglo se pročitati nešto što bi nagoveštavalo psovku.
Niko se tih dana nije stideo da pokaže emociju na bilo koji način.
Prvu utakmicu posle Draganove smrti, dan pre mog rođendana sam takođe preplakao na južnoj tribini.
Od minuta ćutanja na početku utakmice protiv Prištine suznih očiju sam posmatrao utakmicu.
I taman kada sam već počinjao da se smirujem svestan toga da će ostati 0:0, posle kornera sa desne strane u devedesetom minutu Radanović postiže gol.
I šta radi?
Proslavlja gol u Draganovom stilu.
Dečaku mojih godina je to ponovo slomilo srce i podsetilo na idola. Sve ovo je predstavljalo otežavajuću okolnost mom ocu koji je sa rasplakanim glavonjom trebalo da se vrati kući trpeći optužujuće poglede prolaznika koji su bili u fazonu “Idiot maltretira dete”.
Plakao sam i kada sam igrom slučaja pre petnaestak godina slušajući MIP radio na današnji dan prošao pored mesta na kom je Dragan poginuo. Nekako se igrom sudbine desilo da baš tokom prolaska ispod nadvožnjaka u suprotnom smeru radio koji nažalost više ne postoji emituje pesmu “Otišo si Dragane”. Naravno da sam već na semaforu za Ugrinovačku ulicu plakao kao kiša.
Plakao sam i kada je Junior posle akcije “Dan koji ću pamtiti” kada klinci zajedno sa fudbalerima izlaze na teren istrčavajući sa istog uklizao u stilu Dragana kod one korner zastavice na jugu.
Dragane, tvoja senka lebdi nad jugom i ne samo jugom. Čitavim stadionom i nalazi se u srcu svakog iskrenog navijača Partizana!
Malo je nedostajalo da opet zaplačem u subotu kada je Andrej Kostić postigao gol i proslavio kako je proslavio. Nisam, jer sam bio spreman da će se tako nešto desiti.
Međutim, po povratku sa utakmice sam kod brata Krtole video snimak koji poredi akciju, gol i radovanje Andreja protiv Radnika i Dragana protiv Dinama.
Siguran sam da ne moram da napominjem i da se hvalim kako sam i onda zaplakao.
Kako je tek 09:00 dok pišem ovo siguran sam da ću do kraja dana ponovo pustiti suzu.
Dragane, tvoja senka lebdi nad jugom i ne samo jugom, čitavim stadionom, planetom i nalazi se u srcu svakog iskrenog navijača Partizana!
LEGENDA ŽIVI!
Poslušajte i probajte da ne pustite suzu. Ako i zaplačete, danas je to skroz razumljivo.
Нема коментара:
Постави коментар