Dr Neleta Karajlića je u pesmi “Ujka Sem”
probudilo zvono na vratima u 8:30.
Tačnije, početak pesme i susret Neleta i
Ujka Sema je izgledao ovako.
“8:30, zvono na vratima, ustajem i zastajem nem.
Čovjek u cilindru i fraku mi reče:
Hello boy I'm Ujka Sam”.
Nešto slično ovome se desilo meni u nedelju
15.05.
Samo što mene nije probudilo zvono na
vratima. Sat vremena ranije u odnosu na Neleta u 7:30 moj brat Dušan (mops) je
počeo da se ponaša nenormalno čak i za njegove standarde.
Kada je shvatio da je uspeo da me probudi,
samo se pribio uz mene.
Onako bunovan još uvek nisam bio svestan
šta se dešava. Međutim, nešto nije bilo u redu.
Tup bol u gornjem delu stomaka i nešto što
bi podsećalo na gorušicu je pokvarilo buđenje.
Mora da je od one pice sinoć – pomislio
sam.
Ustanem, prošetam do kuhinje. Popijem čašu
Koka-kole, jer jelte gorušica je u pitanju.
Ništa bolje ni posle par minuta.
Hladan znoj.
Opa, otrovao sam se pečurkama sa pice –
pomislih dok sam sa žaljenjem konstatovao da se bol sa gornjeg stomaka polako
širio u predelu grudi.
Nakon toga su ruke počele da trnu kao i
leđa.
OK sinko, ovo nisu gorušica ni trovanje,
ovo je nešto mnogo gore.
Kao i doktor Nele sa početka teksta, ustao sam
i zastao nem.
Hello boy, I’m infarkt miokarda.
Da skratim, ljudi iz Hitne pomoći kojima se
i ovaj put zahvaljujem su stigli jako brzo, konstatovali šta je u pitanju,
zakazali operacionu salu i strpali me u vozilo.
I tako, pored infarkta desilo se još nešto
što za šta sam mislio da se nikada neće desiti.
Vozio sam se u Hitnoj pod rotacijom.
Znate ono, kada sirena svira, a svi ostali
se sklanjaju, kao na filmu.
Ili kao da sam ne daj Bože predsednik države.
Ah, da, on je zabranio upotrebu sirena na
službenim vozilima, tako da nemojte njega da zamišljate.
Zaboravih da napomenem da je taj dan bio
maraton i da je gomila ulica bilo zatvoreno, tako da je Hitna svako malo morala
da stane i pita nekog od pandura kuda i kako bi mogla da dođe do klinike na
Dedinju.
Ležeći u zadnjem delu Hitne kroz prozorčić
na vratima sam ugledao lice jednog od pandura koji su regulisali saobraćaj.
E, jbg, QQ. Neće faca sluge režima biti
poslednje lice koje si video u životu.
Trgni se, majmune slabog srca!
I dok sam se, kako bi se reklo, borio da se
psihički podignem i ubedim sebe da ću ponovo videti draga lica i posle
pandurske face. Kao i da ima “još da se igra” i da ću imati još puno vremena da
vidim sve koje volim i da upoznam još dragih ljudi, vidim koješta na planeti,
kroz prozor Hitne su jedno za drugim promakli stadion pod tenkom i vila udove
Ražnatović (valjda je tako normalno da ta dva zdanja budu jedno pored drugog).
To je to.
Tek ovo definitivno neće biti poslednje
građevine koje si video u životu, ne daj se konju – rekoh sebi.
Da vas ne davim detaljima.
Predivno osoblje Instituta za kardiovaskularne
bolesti Dedinje je odradilo svoje i nardoski rečeno me “skrpilo”. I njima sam
na tome beskrajno zahvalan.
S one strane bodriću te Partizane će morati
da sačeka još neku godinu.
I tako ležite nakon operacije i saznajete
da ste ubedljivo najmlađi na odeljenju, što bi nama u “najboljim godinama” bio
kompliment na svakom drugom mestu osim ovom.
Međutim, takođe saznate da je sve više
ljudi tih godina koji tu završavaju tako da je verovatnoća da naletite na školskog
druga velika. Nažalost.
Ovde moram da se zahvalim i predivnom osoblju
Instituta za rehabilitaciju u Sokobanjskoj koji su me dvorili i vodili računa o
meni naredih sedam dana nakon operacije.
Tokom boravka tamo sam imao priliku da
vidim razne tipove ljudi.
Svaki od tih tipova ljudi može da bude
pandan raznim tipovima navijača Partizana.
Međutim, u oba slučaja dve grupe su
najdominantije.
Prva grupa.
Jebeš ti ovo. Da ne jedem svinjetinu, slano
i ne pijem!?
Nema šanse. Ja ću da nastavim, pa dokle živim.
Dakle, ljudi koji znaju šta im je najveći
neprijatelj i znaju šta bi bio logičan izbor, ali ipak svesno rade sve što nije
logično i još opravdavaju to nekim glupim izgovorima.
Jeste, to je nažalost najbrojnija grupacija
navijača Partizana.
Takozvani SNS Grobari. Ljudi koji glasaju i
obožavaju Aleksandra Vučića i njegovu stranku, svesni da je to ekipa koji nema drugi
cilj nego da uništi i ponizi JSDP.
Druga grupa.
Oni likovi koji su svesni situacije u kojoj
su se našli i šta ih je tu dovelo i koji rade sve što ima smisla.
Vode računa o ishrani, vežbaju, odlaze na
kontrole.
Prevedeno u svet navijača to su oni
navijači koji su svesni šta je glavni uzrok problema našeg kluba i ne glasaju
za njega niti brane njegovo ime.
Ipak, tokom boravka jedan, jedinstveni
primerak mi je privukao pažnju.
Bio je to dekica od svojih minimum
devedeset godina koji je došao na rehabilitaciju koja traje 21 dan.
E, sad, uz rizik da zvučim odvratno, ali dekica
ne deluje kao neko ko će još dugo da bude ovde.
I da će nakon tri nedelje rehabilitacije
imati još samo jednu sedmicu da proživi kao čovek.
Znam, zvuči odvratno, ali šta da radim,
tako je.
Ali, on je čovek došao da odradi šta se od
njega očekuje, svestan da mu nije ostalo još mnogo.
E, to je ono, što po mom skromnom mišljenju
nedostaje navijačima Partizana.
Je l’ ovaj nesrećnik rešio da večito budemo
drugoplasirani i krpa za brisanje poda?
Jeste.
Da li je podrška igračima na terenu
obaveza?
Naravno.
Ali, ne samo slepa podrška i fokus na
teren. Svakako se prvenstva ovde u poslednje vreme ne rešavaju na terenu. Nego
na nekom drugom mestu na kom sedi čovek za kog nažalost glasaju i navijači
Partizana.
Jer, samo podrškom igračima uz ignorisanje
svega ostalog imamo ovo što imamo.
Klub na samrti.
Dakle, šta je uradio dekica?
Rekao je, jebi se masna hrano, jebi se
kafo, rakijo. Idem da se hranim zdravo, vežbam i proživim još koliko mogu kao
čovek bez straha od infarkta, a smrt je nažalost jako blizu.
To bi da smo dekica prevedeno na jezik
navijača Partizana značilo.
Na poslednjoj utakmici protiv Radničkog je
u tom slučaju trebalo da dođe barem dvadeset hiljada ljudi koji bi uz podršu i
zahvalnost igračima na sezoni, rekli “Jebi se Žvalavi” ili svi skupa skandirali
ono čuveno.
Jer, svakako nas neće biti uskoro, pa da
barem odemo kao ljudi, a ne da se pravimo blesavi i budemo iznenađeni kao ja
onog nedeljnog jutra kada je infarkt pokucao na vrata.
Za razliku od mene za naš klub neće biti
Hitne pomoći niti ponoćne KZN.
Apsolutno sam ubeđen da se ovo neće desiti
ni u četvrtak na finalu kupa niti u finalnoj seriji ABA lige.
Utakmice pred čije odigravanje nemam
nikakve nade u pozitivan ishod po nas.
NEEEEEEEEEEEE, zbog toga što mislim da naši
klubovi lošiji na terenu. Ne. Nikako to nije razlog.
Već zbog toga što mnogo lošiji van terena i
što se ishod ovakvih mečeva određuje na gore već pomenutom mestu gde sedi
takođe već pomenuti čovek i čuvenom logistikom.
Pa, na nama je šta će se čuti sa naše
strane pre nego nam klub ode “s one strane”.
Momci će se boriti to je sigurno. I
izginuće na terenu. Verovatno će biti bolji.
Ali….
Jer, nemoguće je da jedan Saša Zdjelar,
Urošević, Natko, Ledej, Balša, Zagor, Stanoje, Željko neće ostaviti srce na
terenu i uz teren.
Bez obzira na svo njihovo znanje, volju i
proliveni znoj ne mogu da se izbore sa onim van terena.
To bi trebalo da bude naš posao kao
navijača.
Primitili ste da nijednom nisam napisao da će momci ostaviti srce na teren? 😊
I na kraju jedno veliko hvala svima na
porukama podrške, pitanjima, dopisivanju i svemu što me je održalo u životu
prethodnih desetak dana.
Volim vas sve. Neke manje, neke više 😁
I da bodrimo klub onako kako bi trebalo.
Нема коментара:
Постави коментар