General sa svojom vojskom
Mnogi će reći da je pad Kadinjače počeo 25.04.2014.
Što se dešavanja na terenu tiče, potpuno su u pravu.
Ipak, mišljenja sam je da je kraj ere Parizana počeo 20.05.2012. ali nećemo sada o dešavanjima van terena i izbornoj volji građana.
Vratimo se u april 2014. godine.
Par dana pre F4 ABA lige bio sam na nekoj obuci sa kolegama iz Hrvatske, Rusije, Ukrajine, Rusije, Švajcarske...
Interesantna pojava bila je da smo tokom pauza, s kolegama iz Hrvatske jurili vesti u vezi predstojećeg turnira u Areni, čitali izjave trenera, igrača, stručnjaka, prognozirali ishod, ukratko bavili se nekim normalnim stvarima.
Za razliku od nas, kolege iz Ukrajine i Rusije zabrinuto su gledale u monitore računara, čitajući najnovije vesti u vezi sukoba u Ukrajini, Krimu naročito.
Iako sam znao kroz kakav pakao prolaze, nisam mogao da ne pomislim kako je dosta bilo da mi sa ovih prostora budemo glavna atrakcija u „ubij-zakolji-poruši-proteraj“ aktivnostima.
Niko od nas ili kolega iz Hrvatske nije izgovorio, ali je bilo jasno da nam prija to što konačno nismo najgori od sve dece i što je uloga divljaka dodeljena nekom drugom.
Nama je ostalo da se bavimo normalnim stvarima kakav je sport.
Plasman u regularnom delu lige zakazao je polufinala između beogradskih i zagrebačkih klubova.
Finalni turnir se odigravao u beogradskoj Areni tako da su apsolutno svi očekivali beogradsko finale.
Svi osim Slobodana Šarenca koji je smatrao da će se desiti zagrebačko finale.
Ispostaviće se da je jedini bio u pravu.
Za razliku od Šarenca ja sam verovao da će se igrati finale Partizan – Cibona.
Ne samo zbog nekih navijačkih strasti, već zato što bi to, u svakom univerzumu osim paralelnog u kojem živimo, bilo normalno i očekivano.
Bivši evropski prvaci, najveći preostali klubovi na ovim prostorima.
Međutim, situacija je bila takva da su ti bivši prvaci Evrope bili i ostali finansijski inferiorni u odnosu na dva novonastala kluba.
Ko se ne seća tih godina mali podsetnik: u to vreme su se obezbeđivali neverovatni budžeti za klub koji iza sebe nije imao trofej skoro dve decenije, menjali su se postojeći pravilnici o finansiranju u sportu...
Naš račun je dobar deo godine bio u blokadi.
Cibona je prolazila kroz sličnu golgotu.
Bez obzira na sve, Cibona je, zahvaljujući odličnoj igri Šarića i nekog lika čije bi prezime prevedeno na srpski zvučalo poput Jagodić bez Kuridža, pobedila favorizani klub iz Železnika.
Moj plan se savršeno odvijao. Cibona je čekala protivnika u finalu, a trebalo je da to bude Partizan.
Konačno, osvanuo je i taj 25.04.2014.
Jedina obaveza za taj dan pored odlaska na utakmicu bila je čestitanje rođendana sestričini.
Atmosferu koja je krasila uvod u utakmicu, Dule Vujošević je kasnije nazivao pravim imenom „svadbarska“. Svi koje sam sretao na putu ka hali, uveliko su slavili plasman u u finale.
Samo je, eto, morala da se obavi i ta formalnost u vidu utakmice.
Nešto slično sam doživeo pred revanš utakmicu naše fudbalske sekcije protiv Artmedije.
Tačnije, sve u vezi te utakmice tog 25.04. bilo je neverovatno.
Na početku utakmice, Cedevita je pravila razliku, a Dule Vujošević je držao Ljudskog Maksimuma na klupi.
Naravno, ne pokušavam da kritikujem odluke i stručnost DV, samo pišem da mi je u tom momentu to izgledalo čudno i neverovatno, naročito ako su u obzir uzme Saletov učinak u toj utakmici.
Pored svega, pet stvari vezanih za tu utakmicu ću večno pamtiti.
Prva – već pomenuta partija Ljudskog Maksimuma. Ne pamtim da je neki igrač nekada manje zaslužio poraz od Saše Pavlovića te večeri. Igrao je kao drogirani Đani Ćurčić u dresu Boltona.
Bilo ga je svuda. Pogađao je, proigravao, lupao banane. Faktički odigrao bez greške.
Druga – Naš napad u prvom poluvremenu, lopta se odbija i izlazi u aut. Dejan Musli ima priliku da je uhvati. Iz nekog razloga se odlučuje da je pusti u aut. Čitava agonija oko toga šta će da uradi traje par sekundi. On stoji onako pogubljen kakav je bio u periodu dok je igrao za nas i gleda loptu kao „pijan pi***“ – što bi naš narod lepo rekao. Neki lik iz Cedevite, videvši da ovaj nema nameru da se pomeri, dotrčava, baca se i izbija loptu pre nego će pasti u aut pored skamenjenog Muslija. Njegov saigrač iz Cedevite istrčava kontru sam kao duh i postiže koš.
Treća – Krećemo u kontru, Milenko Tepić trči ka košu protivnika. Milenko, inače žešće gotivan lik i vrhunski profesionalac, samo tada i nikada pre ili kasnije, trči ka košu rivala u stilu Forest Gampa, apsolutno ne gledajući šta se dešava iza njega. Dešavalo se to da je, čini me se, Gagić bacio loptu ka njemu, ali kako je on bio okrenut i gampovski tabanao prema košu Cedevite, nije video loptu koja ga je pogodila u stopalo i otišla u aut.
Četvrta – Namerna lična Đorđa Gagića u momentu kada smo svi pomislili da smo ostvarili nenadoknadivu prednost. Godinama kasnije sam pokušavao da razumem zašto je to uradio, ali to je jednostavno nemoguće. Nekim kasnijim potezima Đorđe Gagić pokazao je da jednostavno ne treba ulagati trud u razumevanje njegovih poteza.
Peta – poslednji napadi na utakmici, naročito naš. Poslednji napad i poen prednosti za nas.
Kao i slučaju broj tri, tada i nikada više, krenuli smo u poslednji napad bez ikakave ideje šta bismo uradili sa loptom. Sada je lako pametovati i pitati se zašto Saša Pavlović nije išao na ulaz. Kakvo je veče imao, siguran sam da bi ubacio pod faulom, promašio bacanje, uhvatio loptu i dao trojku.
Međutim, ništa se nije dešavalo. Na kraju je, od svih igrača, odgovornost na isteku napada preuzeo Milenko Tepić. Šutnuo je za tri, ali tako da se lopta skoro idealno odbije igračima Cedevite za kontru.
Lopta je došla do igrača za kojeg smo čuli samo tada i nikada više, ali čije ime ćemo pamtiti dok smo živi.
Taj lik šutira sa pola terena, igrom slučaja na godišnjicu Kecmanove trojke u Zagrebu.
Kako mi je mesto na tribini bilo takvo da sam bio tačno iza koša i moga da pratim putanju lopte, sekund pre svih ostalih sam postao svestan da smo izgubili. Onog trenutka kada je Nolan Smit, jeste tako se zove taj igrač, izbacio loptu videlo se da nema šansi da promaši.
Kada je lopta prošla kroz obruč sve se srušilo. Mi po stolicama Arene, igrači po parketu, sudbina kluba u ruke jednog čoveka, kojeg ovih dana možemo prepoznati po nadimku „Sportaš“.
Dugo sam posle završetka utakmice blenuo u prazno odbijajući da prihvatim da smo izgubili. Ćutao sam zajedno sam hiljadama ljudi u Areni. Jedino što se moglo čuti u Areni posle tog pogotka bila je pesma „Večeras je naša fišta“ nekolicine indiviuda koje su se predstavljale kao navijači kluba pod imenom Cedevita.
Nažalost, to je bio taj osećaj kao posle Artmedije u fudbalu. Kada si apsolutno ubeđen da ništa loše ne može da se desi i kada jednostavno niste spremni na bilo kakav drugačiji ishod.
Tog momenta sam se setio situacije u kojoj je bio moj zet, otac već pomenute sestričine koja je tog dana slavila rođendan. Tokom cele sestrine trudnoće informacije koje su dobijali od lekara su bile da će se roditi muško dete. To je mom zetu, koji vodi poreklo iz Crne Gore, bilo izrazito drago.
Dečija soba je okrečena u plavo, kupljen isti takav krevetac, mislim da je već imao spremne i fudbalske lopte, ali eto, rodila se devojčica. Do Artmedije i Cedevite sam se pitao zašto je zet tog dana izgledao ne srećno, već šokirano. Objašnjenja mojih roditelja da je trebalo da se rodi dečak, a nije i da je zbog toga u malom šoku mi nisu imala smisla. Rodilo se živo i zdravo dete, šta je problem? Ali, eto, zetu to veče nije bilo sve najjasnije. Naravno da je kasnije bio i ostao odličan otac, ali to veče je bio u šoku.
E, to je bio taj osećaj. Kao da ste se celu sezonu spremali za to da dobijete sina, a rodila vam se devojčica.
Da se odmah razuemo, da je svejedno koje će se dete roditi narodni pevač bi pevao „Rađaj prinove“ umesto „Rađaj sinove“.
Za svaki slučaj da ovde napomenem da ne mislim ništa loše o ženskoj deci, ovo sam samo naveo primer kako sam se osećao posle pogotka Nolana Smita.
Da ne živimo u ovom paralelnom univerzumu, ovaj poraz ne bi značio ništa katastrofalno. Poraz kao poraz. Međutim, svakome ko misli svojom glavom, bilo je jasno da je to početak situacije u kojoj se klub i danas nalazi. Tačnije, početak kraja kluba. Srećom, još uvek postojimo. Postojimo, ali ne kao klub koji sme da se suprotstavi, već samo obitava i traži svoje mesto pod suncem nekim alternativnim pravcima, nikako pobedom nad direktnim rivalom u borbi za trofej, ali o ovome neki drugi put.
Sa ove vremenske distance, ne deluje da bismo nešto bitnije promenili i da smo te večeri pobedili Cedevitu.
Eventualno bi na godinu dana odložili zabranu sponzorisanja našeg kluba, jer bi bilo teže ignorisati učesnika Eurolige. U svakom slučaju, posle ovog poraza i izgubljenog učešća u elitnom takmičenju, moglo je da počne iživljavanje nad klubom.
Tako da je ova utakmica bila taj „četrnaesti kilometar“ koji je pao pre Kadinjače.
Sticajem čudnih okolnosti, drugi beogradski klub je izborio učešće u EL, jer je, pritisnuta finansijskim problemima, Cibona odustala od ovog takmičenja. Tako da i drugu svoju sezonu u EL komšije nisu izborile na terenu, jer su sezonu pre ove, uskočili umesto Igokee koja je kao pobednik ligaškog dela trebalo da igra EL, ali su pravila promenjena u hodu.
Posle pada „četrnaestog kilometra“ trebalo je posvetiti se odbrani Kadinjače.
Ubrzo je usledila finalna serija takozvane Pašteta lige.
Legendarni niz utakmica, Bogdanovih 123 poena za 147 minuta, igranje tri na pet i proslava titule.
U svom tom ludilu, pamtiću radovanje Simonovića posle trojke protiv trojice, Radonjićeve izjave: „Ali, njima su ostala trojica najboljih“ i propuštene prilike da se tokom ovog duela svira peta lična Rašku Katiću.
Pitanje je kako bi se ovaj duel završio da su naša najbolja trojica momaka igrali protiv samo četvorice rivala.
Bogdan je izdominirao u finalnoj seriji, bio je nezustavljiv čak i kada je protivnik imao 2 igrača više
Da će nam ovo biti poslednji put da vidimo pehar šampiona, pokazano nam je posle naše treće pobede u seriji, kada je pehar otet i razbijen.
„Oni su šampioni, ali mi igramo Euroligu“ – izjavio je kapiten rivala Marko Simonović.
Naravno da ne treba da čudi izjava osobe koja je podigla ukradeni pehar. Izjava koja je trebalo da predstavlja čestitku rivalu na pobedi.
Već u toj finalnoj seriji moglo se videti da je odbrana kluba i same Kadinjače pored igrača pala na jednog jedinog čoveka. Čoveka koji ih je vodio sa klupe pored terena.
Sledeća sezona je sezona koju smo počeli u očekivanim finansijskim problemima, sa gomilom povređenih igrača.
Svaka čast svim generacijama pre ove, ali ovo je ekipa koja je meni najdraža:
Pavlović, Tepić, P.Aranitović, Murić, Marinković, Dalo, Milutinov, Milosavljević, Mačvan, Đumić, Šalić, Andrić, Mulutinović, Bezbradica.
Nevezano za to što su izgubili titulu i priliku za plasman u Euroligu, ovo je bila ekipa koja je znala da bije unapred izgubljenu bitku.
Gagi Milosavljević, koji je odbio da ide bilo gde jer mu je, po njegovim rečima, bila dužnost da ostane i pomogne klubu kada je najteže. Usput je odbio i ponudu vlasnika kluba iz predgrađa koji do dan danas ima neverovatnu želju da kupi nekog igrača iz Partizana, ali mu još nije pošlo za rukom.
Gagi je prvi koji ga je pomnožio sa nulom.
Pavlović, Maksimum koji se vratio u klub kao i Milan Mačvan.
Jedini preostali Francuz, naš crni brat Dalo, golobradi Marinković i ostali.
Gagi kapiten u Mesijevom stilu
Tokom ABA lige bilo je uspona i padova. Prvu polovinu sezone završili smo na sedmom mestu, ali u drugom delu uspeli da izborimo plej-of. Čak smo mogli i do druge pozicije da smo u neljudskim uslovima pobedili u Podgorici. Setimo se samo skandiranja Saši Pavloviću ili hvatanju za vrat Gagija Milosavljevića od strane neke njuške iz prvog reda publike.
Kao i protiv Cedevite i ovu utakmicu smo mogli da dobijemo, ali smo nekim čudom izgubili i rezervisali sebi polufinali duel sa klubom Nebojše Čovića.
Barem još tri duela sa ovim klubom.
Kakvi su uslovi bili na tim utakmicama, objasniće samo jedna scena kojoj sam bio svedok tokom ligaškog dela ABA.
Kako sam tada sedeo na tribini blizu tunela za igrače, a iza klupe gostujućih igrača, već sam navikao da često umesto igrača iz tunela izađu pripadnici žandarmerije.
Međutim na toj utakmici, iza gostujuće klupe nije bilo žandarma. Umesto njih stajalo je nešto što je očigledno bilo privatno obezbeđenje, da ne kažem privatna vojska. Ono što je upadalo u oko meni kao laiku je da ovi „privatnici“ poseduju kvalitetnija odela i sredstva za komunikaciju od žandarmerije. Recimo, žandarm tegli onu Motorolu, dok ovi likovi imaju one mikrofončiće na kojima bi im pozavidela i Madona.
Uglavnom, u jednom momentu iz tunela su se, po običaju, pojavili pripadnici žandarmerije.
Međutim, njihovu nameru da se poređaju na uobičajena mesta iza gostujuće klupe, sa par biranih reči sprečio je neko ko je, po mojoj pretpostavci, bio najveći čin u onoj paravojnoj formaciji.
Priznajem, bio sam šokiran da pripadnici žandarmerije primaju naređenja od nekog ko nije član MUP. Dobro, barem želim da verujem da nije član MUP.
Da budem iskren, to nije bilo ni naređenje, već klasično odjebavanje rukom koje sam protumačio kao „vi ostanite u tunelu, a moji ljudi će biti iza klupe“. Kako se situacija kasnije razvijala, očigledno sam dobro protumačio. Tu utakmicu smo pobedili, kao i još neku u godinama koje su usledile. Međutim, nijedna od tih utakmica nije donosila ništa. U svakoj utakmici kasnije koja je nešto odlučivala, ili smo odigrali čudno i gubili skoro sa „stoka razlikom“ ili bi gubili posle četiri koraka ili najblaže rečeno čudnog suđenja.
E, u takvim uslovima su se ti momci, na čelu sa Duletom, borili za trofej.
Ono što je na konferencijama za štampu, pričom o tome šta se dešava u sferi sporta Dule radio, nije se ponovilo na nekom drugom polju od tada pa do dana današnjeg u zemlji Srbiji.
Moj utisak je da se na utakmicama KKP u tom momentu stvarala neverovatna anti-režimska atmosfera.
Kuliminacija moje tvrdnje je utakmica protiv tima iz Bugarske koji se takmičio te sezone u ABA.
Ponedeljak i preko 7000 ljudi u hali u kojoj je, barem se meni tako činilo, sve vrištalo od „Vučiću pederu“ stava.
U svom tom ludilu i očajničkoj borbi za klub, opet se istakao Đorđe Gagić.
Da ne trošim previše reči na njega, samo podsetnik da je lik napustio ekipu pred odlučujuće duele.
Kakav god da je kao igrač, videli smo kakav je kao čovek, mnogo više bi doprineo ekipi od Bože Đumića koji je doveden kao zamena iz KK Vojvodina. Jeste, takva je situacija bila. Nismo bili u mogućnosti da dovedemo EL igrača kao što je neko u tom i aktuelnom momentu u stanju da uradi bez problema.
Bez obzira na sve, lavovski smo se borili u polufinalanoj seriji, ali smo izgubili 3-1 od ekipe Nebojše Čovića.
Finale državnog prvenstva smo izgubili 3-0.
Posle tog finala se videla razlika na mnogo nivoa, jer recimo posle poraza niko nije kidisao na pehar.
Ono najvažnije od svega, Dule Vujošević ostao je sa ekipom da pozdravi i čestita pobedniku.
Dule pokazuje kapitenu da ekipa aplaudira i pozdravi protivnika koji slavi titulu
Posle trinaest godina „Pala je Kadinjača“.
Do čitanja i epizode „Noć đenerala“.
Нема коментара:
Постави коментар