Navijački ćošak: Crno na belo (by Arsenije)

Drago mi je da sam sačuvao na kompu tekst našeg crno-belog brata Arsenija, stare kuke, koji je bio objavljen na blogu početkom aprila prošle godine, odmah nakon ispadanja iz plej-ofa od večitog rivala. Kao i svi postovi, i to je nestalo/izbrisano sa ovog mesta. Na sreću da sam imao kopiju pa će ova sjajna priča ponovo ugledati svetlost dana. Ovom prilikom bih pozvao sve zainteresovane da napišu neko svoje razmišljanje vezano za KKP, bilo da je o stanju u klubu, igraču, treneru, nekoj utakmici posebnoj za vas iz nekog razloga, itd...Kad god vas zasvrbe prsti slobodno navalite na tastaturu, biće mi zadovoljstvo da ovde objavim. Podelite sa ostalim Grobarima neku vašu priču ili sećanje iz bogate istorije našeg kluba.

A sada uživajte...

                                                         CRNO NA BELO

Često sam se pitao kako će izgledati dan kada prestanemo da budemo apsolutni košarkaški vladari ovdašnjih prostora, da li će pad biti težak i koliki će biti „tresak“. Sad, nije da se sve odigralo trenutno, više je u pitanju proces koji je otpočeo pre oko godinu dana, ali neke veće „larme i treske“ svakako nema, što mi je veoma drago. Na žalost, nismo još ni blizu situacije da neki važan sportski događaj kod nas prođe bez incidenata, pa je tako bilo i ovoga puta. Na kraju četvrte utakmice polufinalne serije svašta je uletelo na teren, najgore je prošao Neša Ilić. Srećom, nije bio ozbiljnije povređen, a time što nije želeo da pravi dramu od te situacije još jednom je dokazao kakva je lafčina.

Što se tiče incidenta u kojem je učestvovao Vujošević, naš trener me je opet svojim postupkom doveo u „facepalm“ poziciju, i to se prečesto ponavlja. Ipak, u nekakvoj gradaciji njegovih nedopustivih poteza i reakcija, ovaj mogu lakše da „svarim“, tj. imam više razumevanja za tako nešto. Skočio je na budalu koja ga je isprovocirala dok je prolazio, toliko o tome da on ni sa kim ne bi smeo da se stvarno zakači, stao je na crtu ovoj gorili bez pardona. Još jednom, ne opravdavam takvo ponašanje, samo kažem da u moru davljenja igrača, štipanja sudija, pravljenja cirkusa na utakmicama i konferencijama za štampu, za ovu reakciju mogu da nađem i opravdanje.

Bez obzira na sve to, pokazalo se da nisu bili u pravu oni koji su tvrdili da ova serija neće moći normalno da se završi ako Partizan bude gubio, da će doći do prekida, povlačenja ekipe sa terena, velikih incidenata i slično. Završilo se našim porazom, naši igrači su čestitali svojim protivnicima, ono što me posebno raduje je Danilovićev potez nakon utakmice, još da su igrači Zvezde (ili makar Mitrović i Kalinić, nakon što su otišli da se pozdrave sa našima) dobili aplauz u Pioniru bilo bi savršeno što se mene tiče, ali da ne tražim preko ’leba pogače.

Polufinalnu seriju je Zvezda zasluženo dobila, bili su bolji i čestitam im na tome. Partije koje su pružili, naročito u trećoj i četvrtoj utakmici, za mene su bile sasvim blizu nivoa viđenog od nekih ekipa koje su u isto vreme igrale Top 8 fazu Evrolige. Izuzetno jaka odbrana, koja nas je neprestano i uporno terala na improvizaciju i teške šuteve, potpuno zaustavljanje naše tranzicije, a istovremeno i brutalan napad, sa isporučenih 80+ poena, je nešto čemu nismo mogli da pariramo.

Što se nas tiče, može se reći da smo seriju odigrali na nivou koji je naš trenutni maksimum. Igrači su se sjajno borili, neki su odigrali zaista junački, pobeda u drugoj utakmici mi je jedna od najdražih u poslednjih par godina. Taktički nismo bili savršeni, u odbrani je dosta toga škripalo, nije bilo „plana B“ za trenutak kada udvajanje Bobija prestane da donosi rezultat, a sa tim se u dugoj seriji protiv odlične ekipe moralo računati. Kao i uporno čuvanje nekih igrača ispod bloka koje je previše puta kažnjeno. U napadu je bilo još više problema, ali zahvaljujući sjajnim individualnim partijama nekoliko igrača, u čitavoj seriji smo imali pristojan napadački učinak. Tek, timski nismo izgledali dovoljno dobro, iako jesmo bili bolji nego tokom sezone.

Pojedinačno, najjači utisak na mene je ostavio Nikola Milutinov. Način na koji je odgovorio na ono što mu se dogodilo u prvoj utakmici je za divljenje, rekoh još tada, druga utakmica je trenutak kada je dečak postao čovek. Milenko Tepić je bio odličan u čitavoj seriji, ostavio je poslednji atom snage na parketu, to je naš Yoda. Mačvan je bio glavni fokus njihove odbrane, dao je i on sve što je imao, to je igrač koji nas vuče od trenutka kada je došao. Za sve što je ove sezone učinio za nas, jedan veliki naklon. Edo je takođe dokazao da je hrabar i srčan igrač, praktično sam nas je držao u četvrtoj utakmici.

Marinković, Đumić i Bezbradica su odigrali na nivou očekivanja, bar za one čija očekivanja nisu bila prevelika. Vanja jeste naš dragulj i nadam se naša budućnost, za njega ima sasvim dovoljno vremena.

Jasno je da grupu igrača od kojih se očekivalo više predvodi Saša Pavlović. Mislim da su njegova nervoza, dekoncentracija, nesportski potezi i na kraju potpuno „gašenje“, bez ikakvog učinka, pre svega rezultat nedovoljne spremnosti. Nije bio dovoljno fit, nije bio u dobroj igračkoj formi, a naleteo je na direktne protivnike koji su izuzetno kvalitetni, a uz to puni snage i samopouzdanja. Nije bilo čuvenog „prvog koraka“, nije bilo šuta, ništa. Nespremnost na takav razvoj događaja doveo je potpune frustracije i osećaja nemoći. Takav epilog, kao i konflikt sa Vujoševićem nešto ranije, dovodi do logičnog pitanja – da li je Sašin ponovni dolazak u KKP ipak bio previše isforsiran? Da li je navijačka akcija koja je pozivala Sašu na povratak ipak otišla predaleko? Pa smo kao posledicu dobili Sašu koji mentalno, fizički i igrački nije „all in“? U svakom slučaju, sve što se izdešavalo nije kraj sveta. Imamo da odigramo još jedno takmičenje do kraja sezone, Saša ima vremena da se bolje spremi, ili da kaže da ne može, što je takođe ljudski, za mene bi bila najveća šteta da se jedna divna i emotivna epizoda dolaska velikog igrača u klub koji mu je bio dečačka želja i san, završi na neki ružan način. Nadam se da ćemo biti iznad toga. Što se mene tiče, veoma sam zahvalan Saši na svemu, na sjajnim partijama u ove dve sezone i na divnoj emociji koju smo podelili. Jedino što mu zameram su nesportski potezi u seriji protiv Zvezde, igrač Partizana ne sme tako da se ponaša, kako god se zvao.

Mihajlo Andrić je igrač čijim karakteristikama je najmanje odgovarala čvrsta i agresivna odbrana protiv koje smo igrali. U situacijama kada nema spot up šuteva, kada je nateran na dribling, prilika da sakrijemo njegove mane i iskoristimo vrline je svedena na minimum. To ga je uvelo u igračku krizu i nedostatak samopouzdanja iz čega nije uspeo da se izvuče.

Slede igrači čija uloga u timu mi nije najjasnija, Dalo i Milutinović. Prvi je doveden kao još jedan francuski prospekt, ali neki ozbiljniji potencijal i kvalitet je stvarno teško uočljiv. Osim što je dečko beskrajno drag i simpatičan, ne vidim ništa dobro u njegovom boravku kod nas, ni po nas ni po njega. Andreja Milutinović je izgubio mesto u 12, a i dok je igrao minutaža mu je bila minimalna. Jasno je da je žrtva kasne selekcije i popunjavanja rostera, ali ne mogu da se otmem utisku da smo, u ovakvoj sezoni, mogli da dobijemo više od njega.

I namerno ostavljen za kraj, naš Gagi kapiten. Malo je igrača u Partizanu prošlo sličan put – od omalovažavanja i podsmeha do potpunog i bezuslovnog obožavanja. Pravi simbol kluba u dvehiljaditim – veliki radnik i veliki borac velikog srca. Ne znam tačno kako, ali osećam da treba pronaći način da mu kao klub pokažemo koliko je poseban i jedinstven i koliko cenimo sve što je uradio za nas.

Za kraj ovog kratkog romana, par reči o bliskoj budućnosti.

Ko se ikada vozikao nekom nedođijom, a pritom imao određeni cilj tj. odredište, odlično zna da se obično dobri stari čika Marfi potrudi da se pojavi raskršće, dva puta bez ikakvih putokaza ili bilo čega što bi pomoglo da se izabere onaj pravi. Trenutna pozicija Košarkaškog kluba Partizan me podseća na takvo raskršće. Čini mi se da je jedino izvesno da su i jedan i drugi put loši i da je šuma gusta. Status quo ili novi ljudi u upravi ili novi trener? Ne znam. Znam da dokle god ima emocije i sinergije, ja sam zadovoljan. Ja sam zadovoljan i ovom sezonom, uz sve muke i loše rezultate, opet smo na terenu imali ekipu na koju mogu da budem ponosan, i opet je ta ekipa bez obzira na rezultate, bez obzira što nije igrala protiv najboljih, bila najvoljenija i najsnažnije podržavana. Bitno je da se to ne izgubi, a jedna utakmica, serija ili titula gore – dole, to se da preživeti.

Arsenije