“Da nisam došao u Partizan, osećao bih se kao da nisam ni igrao košarku!”
Izjava kao izjava, ništa naročito.
Koliko smo puta čuli rečenice poput:
“Otkad sam otišao u inostranstvo, sanjam da se vratim u Partizan” ili
“Dečački san mi je ispunjen”…
Uvek sam imao problem sa ovakvim izjavama.
U prvom slučaju, postoji crv sumnje naročito izražen na ovim prostorima koji kaže “da si nešto valjao, ostao bi tamo da igraš”, a u drugom slučaju, posle “ostvarenja dečačkog sna” bi isplivale fotografije iz dečačkih dana sa tribine koja ne bodri Partizan ili u dresu kluba koji nema crno-bele boje.
Kada sam čuo ovo što je rekao Saša Pavlović, setio sam se recenzije jednog od albuma Nik Kejva i rečenice koja glasi:
”Kad Nik Kejv izjavi da voli neku ženu i da mu nedostaje, to ne zvuči ljigavo i odvratno kao kod drugih izvođača. To zvuči potpuno iskreno. Jednostavno znate da on to oseća i da se ne folira”.
Tog februara 2014. kada je prvi put potpisao za Partizan, Saša Pavlović je bukvalno mogao da bira neku od ponuda dobrog dela NBA timova. Da ne pričam da bi bilo kom evropskom klubu u tom momentu bila privilegija da igrač sa takvom biografijom bude deo njihove ekipe.
Zbog toga nisam imao dilemu da je izjava iskrena i da je još jedan hard-core Grobar postao deo čete Duška Vujoševića.
Mala digresija, kada kažem još jedan HC Grobar, ne mislim na Đorđa Gagića, on je na kraju te sezone dokazao da mu tu nije bilo mesto.
Legenda kaže da igrač Zadra i dan danas traži loptu po hali
U svakom slučaju, posle par treninga u crno-belom i izjave Duška Vujoševića da Sale nije došao nikoga da časti svojim prisustvom već da radi kao da je prebačen iz juniorske ekipe, bilo je jasno o kakvom se igraču radi.
A, razlog za to što se pored svih klubova odlučio baš za naš je možda i ova rečenica u kojoj će se 99% nas prepoznati:
“Partizan je za mene sve. Tako sam vaspitavan. Otac je uspavljivao mene i sestru sa Partizanovim pesmama i to je ostalo u meni”.
Tako smo dobili privilegiju da, posle Budućnosti, Klivlenda, Minesote, Dalasa, Nju Orleansa, Bostona i Portlanda, zaigra i u svetom dresu.
Košarka izgleda lako kada je igra Saša Pavlović
Ne bih se sada vraćao na trenutak u kom se klub nalazio kada je došao. Na njegovu žalost, posle uređene države kakva je Amerika, došao je da igra u ligi u kojoj sudija gleda i ne reaguje dok ga brutalno vređaju ili svesno provociraju sudijskim odlukama kao razni Beloševići na utakmici u Sremskoj Mitrovici.
Na toj utakmici mu nije preostalo ništa drugo nego da za nekih devedeset sekundi ubaci petnaest poena i reši meč.
Finalnu seriju i igranje tri na pet u jednoj utakmici ne bih ovde pominjao.
Meni lično užasno je krivo što, po mom skromnom mišljenju, njegova najbolja partija u našem dresu nije završena pobedom, već porazom čije posledice još osećamo.
Tako je. Pričam o tom 25.04.2014. i utakmici protiv Cedevite.
Međutim, ta sezona se završila titulom u domaćem prvestvu i rečenicom kojom je započet ovaj tekst:
“Da nisam došao u Partizan, osećao bih se kao da nisam ni igrao košarku!”.
I tu, ustvari, dolazimo na početak priče.
Sezona se završila, Partizan ostao bez Eurolige, sponzora (o svemu ovome nekom drugom prilikom) i, kako je izgledalo, bez Saše Pavlovića koji je odlučio da se oprosti od igranja košarke.
Činjenica da smo ostali bez sponzora u mnogome je uticala na sastav ekipe.
Golobradi i anonimni mladići.
Jeste na čelu ekipe bio Duško Vujošević, ali nije delovalo da će i te godine “ruže procvetati”, ne zbog toga što nisu bili talentovani, već zbog gomile stvari na koje klub nije mogao da utiče.
Klub nije mogao da utiče na stvari u državi, ali su navijači mogli da utiču na neke proverene Grobare da se vrate u klub.
Zicer za Saleta
Baš nekako u vreme kada je rešio da završi košarkašku karijeru, Saša je otvorio Tviter profil.
Ako me sećanje služi @sasapavlovic_bar je bio nalog.
“Ovo je zicer” – pomisli pisac ovih redova, inače Tviter ovisnik.
“Ljudski Maksimume @sasapavlovic_bar batali pecanje i vrati se u KKP” i slične gluposti su bile nešto što sam svakodnevno pisao po TW. I tako, malo po malo nadimak “Ljudski Maksimum” se primio u narodu, tako da nisam bio usamljen u sajber napadima na njegov profil.
Iskren da budem, bio sam toliko dosadan i naporan da sam očekivao da me čovek blokira ili pošalje poruku u DM kojom će mi biranim rečima objasniti da se nosim u 3PM.
Naravno, posle dvadesetak dana Sale Pavlović se oglasio na Tviteru.
Status je glasio otprilike da ta mreža i nije toliko interesantna tako da se povlači sa nje.
Apsolutno sam ubeđen da se povukao sa TW zbog mene i evo koristim ovu priliku da mu se izvinim i obećam da mu više nikada neću dosađivati, tako da ako poželi može da se vrati na Tviter.
Činjenica da se povukao sa društvene mreže nije me sprečila da nastavim sa svakodnevnim pozivima Ljudskom Maksimumu da štap za pecanje zameni košarkaškom loptom.
U međuvremenu se ispostavilo da mnogo navijača razmišlja kao ja i kao “nemoj da te iznabadabadam” Boris Dalo, tako da su usledili javni pozivi na utakmicama da se Sale, u daljem tekstu Ljudski Maksimum vrati u klub.
U svom ludilu čak sam i obećao da ću napraviti zastavu u njegovu čast ukoliko se vrati.
Da ću morati da ispunim obećanje postao sam svestan kada sam dobio DM:
“Brate, tebi prvom moram da čestitam, Ljudski Maksimum se vratio. Ti si pokrenuo ovo ludilo”.
Naravno da nisam ja bio taj koji je pokrenuo ludilo, ali mi je svakako drago da sam bio deo toga.
U svakom slučaju, sada kada je opet bio deo ekipe, na meni je bilo da ispunim obećanje i napravim zastavu-zahvalnicu. Ne bih trošio reči o toj “zastavi”. Čak neću ni okačiti fotografiju zastave koliko mi je još uvek neprijatno par godina kasnije.
Nadam se da sada možete da zamislite kako sam se osećao kada sam taj komad tkanine okačio na ogradu tribine Pionira.
I, taman kada sam pomislio da je postavljanje zastave prošlo nezapaženo, začuo sam:
“Izvini, da li si ti onaj QQLELE?”.
Pogledao sam čoveka ispred sebe i bio u fazonu da me je neko u sekundi bacio dvadesetak godina u budućnost. Ispred mene je stajao Ljudski Maksimum iz 2040. godine. Isti lik, ista građa.
“Ja sam Duško, Sašin otac”.
Pomislio sam da će mi čovek reći da se skinem s grbače njegovom sinu i da nađem nekog drugog da gnjavim.
Međutim, za gospodina Duška Pavlovića moje dosađivanje na Tviteru je bilo beskrajno simpatično.
Vrhunac razgovora bila je zahvalnost za sve, što sam, pazite sada, uradio!?!
Naravno da je kao čovek koji je decu uspavljivao Partizanovim pesmama želeo da mu sin ponovo zaigra za voljeni klub i da je svaki pokušaj koji je to toga doveo smatrao simpatičnim, pa čak i moje preterano smaranje.
Poziv koji se ne odbija
Posle par nedelja u Pionir je došao Levski iz Sofije.
Bio je ponedeljak 15.02.2015. termin odigravanja utakmice 19:00.
Bez obzira na sve pomenuto u Pioniru je bilo 7000 ljudi.
Nedoraslog protivnika smo pobedili 94 – 66.
Tadašnja lepa praksa je bila da gomila navijača okupira parket Pionira, slika se sa i znatno oteža igračima izlazak sa terena.
U jednom momentu iz gomile je isplivao Ljudski Maksimum.
Na putu ka tunelu okrenuo se prema tribini gde je sedeo otac Duško.
Tek kada je dobio potvrdu gde bi trebalo da ode i kada je, umesto u tunel, krenuo prema meni shvatio sam šta se dešava.
Kakav Pinki koji je video Tita, to je ništa u poređenju sa tim kako sam se osećao u tom momentu!
Skamenjen, obliven hladnim znojem. Nešto poput tinejdžerke na koncertu Vlade Georgijeva.
Čovek koji je do pre godinu dana bacao koske Lebronu, prišao je do tribine da pozdravi jednog potpuno nebitnog lika. Umesto da me tuži i traži zabranu prilaska, on prilazi da me pozdravi.
Ma, kakav Ljudski Maksimu? Ljudski Maksimum na kvadrat!
Ljudine i Grobarčine na kub!
Hvala Maksimume đe čuo i đe ne čuo za svaki poen, svaku asistenciju… Za onu fintu u Zadru…
Za izbezumeljeni pogled kradljivca pehara kada si se zatrčao ka njemu u legendarnom tri na pet finalu…
Pozdrav za čitavu familiju Pavlović.
