четвртак, 16. април 2020.

QQ ćoše bez Toše: 16.04.1992.


Niko nije verovao u njih osim njih samih i to je bilo sasvim dovoljno. 

Da li bi ikoga trebalo da bude briga šta drugi o njemu misle?

Ukoliko je neko siguran u sebe i zna da je to što radi ispravno i dok zna da to radi najbolje što može, tuđe mišljenje o njemu ne bi trebalo da mu bude bitno.

Da je ova družina slušala i da im je bilo bitno šta drugi o njima misle ne bi bili tamo gde su večeras.

A, na iznenađenje svih, nalazili su se u Istanbulu, u iščekivanju finalne utakmice košarkaške Lige šampiona.

Međutim, nije baš sasvim tačno da niko nije verovao u njih. Retki jesu. Među njima je bio i Jug.

Kao i uvek pre početka utakmice koju je morao da gleda preko TV-a, nervozno je šetao po sobi, grickao nokte, pevušio neke pesmice i bodrio sam sebe kao da on treba da izađe na parket.

Nervozu zbog utakmice pojačavalo je kašnjenje drugara koji su trebali da dođu do njega kako bi zajedno bodrili svoj tim, onako na daljinu. Doduše, još nisu kasnili, imali su čitav minut od kada počinje merenje kašnjenja, ali poznajući ih, a dobro ih je poznavao, znao je da do kašnjenja mora doći.

Njihovo kašnjenje dalo mu je vremena da još jednom pogleda da li je sve organizovano kako treba.

I sve je bilo baš kako je zamislio. Imao je ceo dan da opremi sobu svi potrebnim rekvizitama.

Crno-bele zastave su visile po zidovima zajedno sa šalovima. Mesta za sedenje su bila nameštena i tačno je znao ko će gde sedeti.

Oni sa slabijom bešikom bliže vratima kako bi im izlazak do toaleta bio olakšan.

Oni nervozniji dalje od prozora, kako ih visina trećeg sprata ne bi izazvala skok u slučaju eventualnog poraza.

Pivo se uveliko hladilo u frižideru. Sve je bilo kako treba, osim jedne stvari i bilo mu je užasno krivo što je na to zaboravio.

Prišao je do prekidača za svetlo i ugasio svetlo u sobi. Zatim je došao do zida preko puta i aktivirao prekidač na tom zidu.

Svetlo koje se u obliku latiničnog slova V pružalo od poda ka plafonu obasjalo je veliki poster mladića u crnom-belom dresu koji je proslavljao postignut pogodak klizanjem kolenima po travi i visoko uzdignutim rukama.

Jug se prekrstio i poljubio ćošak postera. Bio je to poster Dragana Mancea, legende fudbalskog kluba koji tragično preminuo 03.09.1985. u saobraćanoj nesreći.

Iako je imao samo dvadeset i tri godine kada je poginuo ostavio je neizbrisiv trag.

Pored činjenice da se borio kao lav na terenu, bio je normalan mladić koji je kao i momci čiji se duel večeras čekao radio najbolje što može i bio je siguran da to što radi ima smisla. Imao je specifičan način proslavljanja postignutih golova, bacanjem na kolena i klizanjem na travi sa u vis podignutim rukama. Jedan od tih momenata je zabaležen na posteru sa Jugovog zida. Svi su ga cenili, voleli, obožavali.

Jug se kao mali trudio da igrajući fudbal iza zgrade bude kao Mance.

Kako fudbalski talenat nije posedovao u dovoljnoj meri, jedini način da se približi legendi je bio kopiranje proslave pogodaka.

Srećom po njega nije često postizao golove, jer bi u protivnom ostao bez kolena. Uzalud su bile kritike i pretnje roditelja da više nikada neće izaći napolje ukoliko pocepa još neku trenerku ili ukoliko se još jednom vrati krvavih kolena.

Njegova opravdanja da nije on kriv što iza zgrade ne postoji travnati teren, već samo onaj sa asfaltnom bazom bila su besmislena.

Naravno, prekid radovanja u Draganovom stilu nije imao alternativu, koliko god po njega bio bolan.

Možda je jedan od razloga za mali broj njegovih golova iza zgrade bio taj što bi posle svakog završavao na golu, jer desetak minuta posle radovanja nije mogao da stoji na nogama.

Zvono je prekinulo sećanje.

Otvorio je vrata. Zadihana četiri mladića, isti oni dečaci koji su  ga je pre par godina doneli povređenog je stajala odevena u crno – belo.

Svaku njegovu pomisao da ih zbog kašnjenja prekori presekao ja Glavonja: "Serem ti se u zgradu bez lifta!" i izbio mu svaki argument iz ruku.

"Da li bi bio ljubazan da se pomeriš?" - nastavio je.

"Naravno, naravno, krećemo!" - reče i pomeri se u stranu.

Gosti ispred vrata su se pregrupisali i stali su jedan za drugim u kolonu.

Jug je počeo da najavljuje glasom spikera sa sportskih priredbi.

Broj četiriiiii, Sašaaaaaaaa Đorđević!

Glavonja podignutih ruku utrča u stan, dok je ostatak ekipe ovacijama pozdravljao ovaj potez.

Broj peeeeeeeeeet, Preeeedraaaaag Daaaaanilović!

Na pomen imena Peđe Danilovića drugi iz kolone ispraćen još glasnijim ovacijama utrča u stan. Sada je pored Jug i Glavonje unutra bio i Goran.

Broj petnaest – Ivoooooo Nakić!!!!

I Dragan je utrčao unutra.

Ispred vrata je ostao još samo Buca.

Sa brojem osam na leđima, Zoraaaaaaan Stevanović. 

O-eeeeeeeeeeeeee!!!!

Kada je i Buca ušao Jug je izašao napolje.

Broj trinaest – Slavišaaaaaa Koprivicaaaaaa!

Nastaje opšta ludnica, na koju naviknuti komšiluk nije reagovao.

Ovo je bio njihov ritual pred svako gledanje utakmice. U zavisnosti sporta koji bi gledali pretvarali su se i u stan ulazili kao fudbaleri, vaterpolisti ili kao večeras košarkaši. Đorđević, Danilović, Nakić, Koprivica, Stevanović je bila prva petorka KK Partizan te sezone.

Kada su se smestili i prebrojali postali su svesni da im nedostaje najbolji šesti igrač.

Bojan se nije pojavio.

"Ipak neće doći" – razočarano je konstatovao Jug.

"Najverovatnije" – složiše se ostali.

"Jebi ga glupo je, tek je prošlo par meseci, verovatno mu je glupo da se raduje ili gleda tekme. Jebem li ga šta je u pitanju, a i mučenik je sav skenjan" – nastavi Glavonja.

Bojan je bio šesti član nerazdvojne ekipe.

Večeras se nije pojavio jer je pre par meseci sahranio brata. Brat je poginuo u ratu koji je već neko vreme besneo u Hrvatskoj.

Nažalost, na početku njihovih života kao odraslih sve oko njih se raspadalo. Država u kojoj su živeli i o kojoj su im stariji pričali nestajala je u kravaom ratu. Nadoknade za rad koji su zaposleni ljudi dobijali na radnim mestima se teško mogla nazvati platama.

Sve to nije imalo smisla. Celo detinjstvo su slušali i učili o nečemu što se zvalo bratstvo i jedinstvo.

Po toj glupavoj krilatici su čak i auto-putevi dobijali imena. Svi su se hvalili kako nigde u svetu nije moguće bezbrižno prespavati na nekoj plaži  ili klupi u parku bez bojazni da će ti se nešto dogoditi.

Priče o bezbednosti su pratile priče o parama. O tome kako se od jedne plate opušteno moglo otići na more, na zimovanje, gde god.

Svi su bili srećni i zadovoljni. Svima je bilo lepo.

I onda odjednom su krenule priče o istoriji.

Iz istorije su se izrodili neki novi fašisti i pozauzimali mesta komunistima koji su do tada vladali zemljom.

Zahvaljujući toj istoriji su i saznali da je država koja se raspadala u krvavom ratu i stvorena na kraju jednog takvog.

Međutim, za razliku od ostalog sveta gde su svi uglavnom bili protiv Nemaca, Japanaca, Italijana i njihovih pomoćnika, na prostoru SFRJ narodi su sportski rečeno počeli da razigravaju među sobom.

Tako da su se međusobno klali Srbi, Hrvati, muslimani...

Srbi koje su slobodno ubijali na sve strane su odlučili da zakomplikuju čitavu stvar time što će se međusobno podeliti u dva tabora i ubijati međusobno.

I na kraju rata su svi bili super srećni i zadovoljni.

Realno gledano, zemlja koju su stvorili oni koji nisu stigli pod nož ili su izbegli metak, samo zato što su bili brži i precizniji od nekog sa druge strane i nije imala šanse da opstane i počela je lagano da se raspada na način na koji je stvorena, krvavo...

Ljudi iz njihovog okruženje su odlazili, tačnije odvođeni, najčešće tokom noći, da "dobrovoljno" učestvuju u tom ludilu.

Kada su bili mali plašili su ih pričama o Baba Rogi i pećini strogoj.

Sada je najveći strah po čitavoj zemlji izazivala reč Vukovar. Retki su bili oni koji su uspevali da se u komadu vrate iz tog grada.

Bojanov brat Darko je bio jedan od tih "srećnika". Bio je to veliki šok za sve njih. Darko je bio samo par godina stariji od njih, ali dovoljno da ga maslinasto zeleni džip pokupi jedne septembarske noći i odvede u nepoznato. Bio je fenomenalan momak. Bio je šmeker, faca, kralj.

Jug i njegovi drugari su ga obožavali. Darko uveo muziku u njihove živote. Kod njega su prvi put čuli pravi rokenrol, kako je imao običaj da naziva svoju gomilu ploča.

Otkrili su čitav jedan novi svet za koji nisu znali niti pretpostavljali da postoji.

Učio ih da sviraju gitaru, objašnjavao značenje nekih stihova, upoznao ih sa načinom oblačenja koji će postati imidž svakog od njih.... Niko nije mogao da veruje da će Darko koji kroz život koračao u starkama, pocepanim farmerkama, kariranom košuljom završiti svoj život odeven u smrdljivo vojno čohano odelo, šinjel i šlem.

Čak i onda kada su saznali da je odveden u taj strašni Vukovar verovali su da će se sve završiti kako treba.

Kada se desila tragedija, naravno, bili su  u šoku.

To je Jugu bio prvi susret sa smrću u okruženju. Prvi put je neko ko mu je bio drag bio pokojni. Nije znao da će prvi susret sa pokojnikom kod njega izazvati takav šok.

Ispred kapele tog dana pored rodbine i prijatelja stajali su i u dva reda postrojeni vojnici.

Dečaci koji nisu imali više od dvadeset godina. Dečaci koji su poslati da počasnom salvom isprate poginulog druga.

Stajali su sa strane izbezumljeno gledajući u zemlji, trudeći se da izbegnu nečiji pogled.

Kao da im je bilo neprijatno. Kao da su oni krivi što je Darko poginuo.

Seća se da je ih pogledao sažaljivo dok je prolazio pored njih i pomislio u sebi "mučenici, nažalost, vi ste sledeći kojima će odjekivati počasna salva na sahrani".

Ono što je bilo očigledno je da su i oni isto to mislili za njega i sve ostale pred kojima je tek bio odlazak u vojsku.

Tog dana u kapeli prvi put je ugledao leš. Prilikom izjavljvanja saučešća porodici, mora se proći oko sanduka sa pokojnikom, jer tako nalažu običaji.

Nije imao nameru da gleda sanduk, jer nije želeo da zna kako Darko izgleda kao pokojnik.

Međutim, kada je prišao tabletama drogiranom Bojanu i izjavio mu saučešće i kada je ovaj uprkos tabletama počeo da plače kao dete, okrenuo se da što pre izađe i u toj brzini je video da je sanduk otvoren.

Video je Darka u odelu. Svečanom odelu. Jebote, kako mu dobro stoji – pomislio je.

Da je znao ceo život bi umesto vijetnamke nosio sako. Onda je ugledao glavu. Bio je ošišan!?!

Džukele su ga ošišale kada su ga odveli! Kako im nije bilo žao da šišaju onoliku kosu? – pitao se u sebi.

Pogledao je napuderisano lice, kratku kosu, odelo.

Iako je izgledao nestvarno lepo, iako bi da je kojim slučajem živ i tako obučen bio najveći šmeker u gradu, sve to u Jugovoj glavi nije išlo uz Darka.

To nije on! – viknuo je.

Niko nije obraćao pažnju na njegove reči.

Ljudi to nije on!!! – viknuo je ovaj put glasnije.

Ovo nije Darko! Ovo ne liči na njega!- uzvikivao je još dugo i kada su ga posadili na klupu ispred kapele.

Bio je u šoku, ponovio je još par puta kako čovek u sanduku nije Darko i onda se nešto u njemu slomilo.

Počeo je da plače. Iskreno kao beba.

Nije mogao da veruje kako je život ponekad surov. Darkova i Bojanova majka je godinama govorila i očigledno bila u pravu kako bi Darko trebao da se ošiša, sredi i počne da oblači u skladu godinama.

E, pa gospođo Janković, JNA vam je ispunila želju- mislio je u sebi.

Konačno je Darko ošišan i obučen po standardima predviđenim za njegove godine.

Nije želeo da ga pamti kao ošišanog i urednog, ali nažalost kada god bi se setio ili pomislio na njega slika iz kapele bi se stvarala pred očima.

Još jedan od njegovih heroja je otišao. Ovaj put na najsuroviji mogući način.

Kao klinac bio je užasnut kada je Mance poginuo.

Plakao je ceo dan.

Pročitao sve dnevne novine koje su se na obližnjem kiosku mogle kupiti.

Gledao je sliku slupanog Pežoa 205 i sliku nasmejanog fudbalera i plakao zajedno sa ocem.

To je bio njegov prvi susret sa nečim što se zove smrt. Ali, koliko god voleo Dragana, nije ga lično poznavao.

Darko je bio prvi kojeg je poznavao, sa kim se družio, kojeg je voleo.

"Daleko je Amerika" su bili stihovi koje je Darko često znao da izgovori kako bi im objasnio da je Srbija u tom periodu jako ružno mesto za boraviti i živeti i kako bi svi trebali da žive na nekom lepšem mestu, koje je nažalost jako daleko od svih njih.

Za razliku od Mancea, osim čitulja o Darkovoj smrti nije ništa mogao da pročita u novinama.

Novine nisu pisale o poginuloj deci u ratu, ako je bilo verovati novinama u Srbiji tih godina, Srbija nije ni ratovala.

Iako se nije pisalo niti govorilo o tome ni novine ni država Srbija nisu su ustručavale da naplate smrt svoje dece.

Neko čituljama, neko ličnim interesima. Za razliku od Dragana kojeg će uvek pamtiti nasmejanog,

Darkov lik iz sanduka, umiven, uredan, našminkan će ga progoniti i sprečavati da ga se seti onakvim kakav je zaista bio.

Međutim, uvek će se sećati priča koje im je pričao, snova o menjanju sveta i životu na nekom lepšem mestu.

U svakom slučaju bio je siguran da je Darko sada na nekom lepšem mestu.

"Daleko je Amerika" – izgovori Jug trgnuvši se iz razmišljanja o Darku.

"Tamo daleko, daleko od mora" – uzvratiše u glas ostali trgnuti iz sećanja.

"Ali, frižider ti nije daleko" – oglasi se Glavonja, "pa ko velim, da li bi bio ljubazan da nam doneseš pivo?"

Pivo je stiglo u rekordnom vremenu.

Nazdravili su pobedi  kojoj se nadaju.

Pet momaka od sedamnaest godina je bilo rešeno da bodri svoj tim "na daljinu" do pobede.

Često bi za sebe znali da kažu da su sjebani kao likovi iz pesme Pišonja i Žuga.

I njih dvojica u pesmi su "imali krv sedamnaest godina vrelu" i nikakvu perspektivu ispred sebe, ali su imali veru u nešto bolje i volju da pokušaju da nešto od snova ostvare.

Da postoji vera u pobedu "malog čoveka" dokaz su momci kojima njih petorica večeras pružaju podršku.

Čitave sezone su bili primorani da kao domaćini igraju u mestu Fuenlabrada (predgrađu Madrida).

Samo jednu jedinu utakmicu odigrali u Beogradu.

Zašto? Pa, zato što je neko odlučio da je to u redu!

I šta su oni uradili?

Odlučili su da se ne predaju.

Igrali su neverovatno, bez obzira što su najmlađa ekipa u takmičenju.

Igrali su i ponašali se šmekerski da su ljudi iz španske Fuenlabrade počeli masovno da posećuju utakmice kluba iz Srbije.

Smatrali su ih svojima. Toliko su ih zavoleli da su u utakmici Partizana protiv Huventuda koji je inače španski klub, svi u dvorani navijali za Partizan.

Jug je tvrdio, a ostali su se slagali sa njim da se podvig KK Partizana i plasman na F4 može uporediti sa egzodusom srpske vojske u prvom svetskom ratu.

Ne u smislu žrtve, to nikako, već u smislu, preporoda i simpatija koje su skupili u izgnanstvu svojim ponašanjem, šarmom, junaštvom.

Svako izlaganje na tu temu je završavao sa : "Ne terajte nas sa kućnog praga, jer ćemo se vratiti i jebati vas straga".

Samim tim je bio ubeđen u konačnu pobedu svog kluba u večerašnjem duelu, jer je to deo kosmičke pravde.

Takođe, želeo je da dokaže i da se istorija ponavlja i da će se proboj solunskog fronta ponoviti tog 16.04.1992.

Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Nikola Lončar, Ivo Nakić, Vlada Dragutinović. Mlađan Šilobad, Slaviša Koprivica, Željko Rebrača, Zoran Stevanović i Dragiša Šarić na čelu sa trenerom Željkom Obradovićem, profesorom Aleksandrom Nikolićem, Milenkom Savovićem, Draganom Todorićem koji deluju iz senke je bila vojska koja je trebala da donese pobedu u večerašnjem duelu.

Krenulo je!

Koš za košem, pivo za pivom, pesma za pesmom i prvo poluvreme je završeno 40:36 za Partizan.

Izgledalo je dobro. Klinci u crno-belom su igrali kako dolikuje šampionima.

Predvođeni neverovatnim Danilovićem i Đorđevićem.

U drugom poluvremenu ista priča. Niko se nije štedeo.

Ni momci na parketu ni ono malo navijača Partizana u dvorani ni gomila ljudi uz TV ili radio.

Čitava ulica je odjekivala od psovki posle promašaja ili primljenog koša kao i uzvika radosti posle postignutih poena.

Naravno, najčešće pominjane osobe su bile majke i sestre sudija i protivničkih igrača.

Kako se približavao kraj utakmice, svi su postajali svesni da je ono što je izgledalo nemoguće pre par meseci sada tu pred njima.

Osamdeset sekundi pre kraja utakmice Huventud vodi tri poena razlike i promašuje napad. Kreće kontra Partizana, Dragutinović dodaje Đorđeviću.

Iako je Danilović sam ispod koša i može da mu doda, Đorđević se odlučuje na šut iz trka.

Ne! Dodaj mu! Vidi ludaka! Pa, jebote Bog! Zašto? – se istovremeno prolomilo prostorijom kada je Sale šutnuo na koš.

Zajdeno sa Nikitovićem koji je komentarisao utakmicu, cela ulica ne samo njih petorica, a čini im se i više od toga je viknulo "TO!" kada je lopta ušla u koš.

Rezultat je nerešen.

Huventud kreće u napad.

Posle par dodavanja kreću na ulaz pod koš i promašuju. Igrači Partizana hvataju loptu, ali im ona ispada i španski tim ponovo kreće u napad.

U nastavku akcije Dragutinović pravi peti prekršaj i sledi time-out.

U sobi muk.

Šta reći u ovakvoj situaciji?  O čemu pričati?

Ćutali su i zverali svako na svoju stranu trudeći se da izbegnu pogled bilo koga.

Jer, susret pogleda bi značio otpočinjanje razgovora.

Razgovor bi značio analizu utakmice ili predviđanje ishoda, što bi značilo svađu.

Srećom i taj minut odmora je prošao.

Igrač Huventuda Viljakampa je stao na liniju za slobodna bacanja.

Šutira. Promašuje i izaziva delirijum oduševljenja.

Međutim, u prvom naletu radosti nisu primetili da je utakmica prekinuta jer je do tada najefikasniji igrač Predrag Danilović načinio petu ličnu grešku i da napušta igru.

Opet muk u sobi.

"Je l' smem da kažem nešto?" – reče Buca

"Ne možeš i ne seri!" – odbrusi Jug.

"Ko te jebe, ja ću da kažem. Pobeđujemo!" – odvrati Buca.

"Ako izbaksuziraš, lično ću te u kavurmu strpati, majmune debeli!" – reče mu Goran .

Ostali se složiše sa Goranom i ponudiše pomoć i sa gađenjem pogledaše samouverenog Bucu.

Morales je sada bio na liniji slobodnih bacanja.

Šut, promašaj, skok opet igrača Huventuda. Tima koji je imao napad za pobedu.

Igrač Huventuda Đofreza je tapako loptu nekih petnaestak sekundi u mestu.

Onda je odlučio da se stušti ka košu Partizana.

Lako je prošao je pored Đorđevića, utrčao u gužvu ispod koša  i šutnuo prema košu kao da je debil.

Negde iz visine kolena preko ramena sa obe ruke. Lopta je udarila u obruč jednom, odskočila, udarila u drugi put u obruč i konačno prošla kroz isti donevši Špancima dva poena prednosti deset sekundi pre kraja.

"Buco, spremi se, sad ću da te zadavim" – reče Jug.

Niko drugi nije bio kriv za činjenicu da Partizan gubi, nego Buca.

Prekršio je sveto pravilo preranog radovanja i time prizvao baksuz.

"Prvo ću da te bijem, pa ću da te karam!" – reče Goran citirajuću repliku iz nekog idiotskog filma.

"Umuknite svi!" – reče Glavonja – "evo ga Sale kralj!"

Ućutkao ih je taman da bi se čuo glas komentatora koji govori: "Dva poena prednosti za Špance".

Dok je to izgovarao igrač Partizana sa brojem četiri je pretrčao sa loptom na polovinu Huventuda, došao do linije za tri poena malo sa desne strane.

Skočio gledajući  pravo ispred sebe, iako mu je koš bio sa leve strane.

Međutim, u skoku se izvio u levu stranu i šutnuo ka košu.

Na četiri sekunde pre kraja utakmice lopta je letela prema košu.

Udarila u obruč bliže tabli, odbila se ka spoljnem obruču, zaljuljala mrežicu i na tri sekunde pre kraja utakmice donela prednost Partizanu 71:70.

"Tri poena, tri poena! Vreme je isteklo! Vreme je isteklo!" – uzvikivao je komentator Dragan Nikitović.

Šta je posle govorio komentator nije se čulo.

Uzvici oduševljenja su preovladali.

Partizan je postao šampion Evrope u košarci!!!

Pored čestitki koje su izjavljivali jedni drugima, Buca je primao izraze iskrenih izvinjenja i prekora.

Tokom razmene čestitki svi su se pitali zašto je Đorđević šutirao za tri poena, a ne za dva što je delovalo kao normalnije rešenje.

"Pa, zato što bi dva poena značila da će se regularni deo završiti nerešeno" – reče Jug.

"Dobro, i?" – upita Glavonja.

"Nerešeno je za sise" – reče Jug, "pukovnik il' pokojnik!"

I to je ostalima delovalo kao dovoljno razumno objašnjenje.

U narednih pola sata su pevali kao nikada do tada.

Posle gomile ružnih stvari koje su se oko njih dešavale konačno se desilo nešto lepo.

Međutim, pesmu je prekinulo dugo zvono na vratima.

"Ne mogu da verujem da je neko zvao pandure" – reče Jug.

Realno, ne bi trebalo da čudi i da je neko zvao policiju zbog buke koju su pravili, ali su mislili da je večeras sve dozvoljeno.

Otvorio je vrata spreman da se ako treba i posvađa sa predstavnicima zakona i reda.

Međutim, umesto uniformisanih lica, ispred vrata je stajao Bojan držeći u levoj ruci balon rakije.

"Čestitam!" – reče tiho, pruži slobodnu desnu ruku, priđe i izljubi Juga.

"Ako je neko zaslužio, oni su zaslužili! Mogu li da uđem?" – upita Bojan.

Jug je i dalje stajao sluđen. Poslednja osoba koju je očekivao je Bojan. Ne, baš poslednja, ali se nije nadao njegovom dolasku.

"Naravno, da možeš, jebote! Izvini!" – reče i pomeri se u stranu.

U sobi nasta muk kada su ugledali Bojana.

"Šta je? Više biste se obradovali pandurima nego njemu!" – reče Jug šaljivo.

Bojan ušeta u sobu, dođe do stola na kome stajala gomila praznih pivskih flaša, napravi mesto na stolu i spusti balon sa rakijom.

"Momci, ovo je rakija koju je po nekom našem glupavom običaju moj deda ostavio negde sa strane kada se Darko rodio, kako bi se otvorila i popila na njegovoj svadbi" – reče i glas poče da mu podrhtava.

Ostaloj petorici se prvo stidljivo, a kasnije potpuno otvorena pojaviše suze u očima.

I to one najteže, muške. Ali, kako još nisu punoletni, dozvoljeno im je da zaplaču.

"Dakle" – teškim glasom nastavi Bojan. "Kako Darkove svadbe neće biti, otac me je zamolio da večeras sa vama popijem ovo u znak sećanja na Darka koji ovo nije doživeo i da proslavimo ovu titulu i za njega. Znam, da bi se on ovome radovao više nego bilo ko…".

Nije uspeo da završi, a želeo je da kaže da se nada da je Darkov duh bio negde iznad Istanbula tokom utakmice i da je svestan šta se u tom gradu dogodilo.

Nije bilo potrebe da bilo šta više kaže na tu temu. Sve su znali i sve su razumeli.

PARTIZAN JE ŠAMPION EVROPE!

Dočekali su jutro u proslavi titule i sećenju na Darka.

Нема коментара:

Постави коментар