QQ ćoše bez Toše: Nije u redu

Dolazi Miloje, idemo Ciboni i gotova sezona – bile su reči dobrog Miše Tumbasa pred početak pandemije.

I zaista, pre ludila koje nas je zadesilo u momentu kada se prethodna sezona privodila kraju bili smo u idealnoj poziciji. Ali, da ne ponavljamo sto puta prepričanu priču šta bi bilo da Kinez nije pojeo Betmena.

Sezona je okončana kako je okonačna. Ukratko izduvali smo jer borba kroz institucije ne daje rezultate.

Pred početak sezone nije sve delovalo tako crno, jer smo uspeli da zadržimo kostur tima.

Ipak, desilo se nešto što do sada nije bio slučaj. Kori Volden je prešao direktno iz našeg u klub Nebojše Čovića.

Posle mnogo pokušaja predsednik kluba iz Železnika da uradi tako nešto je konačno uspeo.

Pored njega otišao je i trener Andrea Trinkijeri. Naivno sam pomislio da ne može da bude preveliki problem. Tu je pomoćni trener koji zna igrače, tu je većina igrača iz prošle sezone….

Kao što sam više puta napomenuo nisam košarkaški stručnjak da umem da “pročitam akciju” ili da osmislim razbijanje zonske odbrane, ali kao laik mogu da primetim nešto.

A, od početka ove sezone to su sledeće stvari:

- Mozli je zaboravio da leti

- Pejdž bi trebalo da ode do Morave i plakne ruke

- Štitimo reket kao splavarke međunožje

- Sebičnost koja iritira

- Prevelika sloboda igrača u pojedinim trenucim

Ne umem da proniknem u tajne košarkaške taktike, ali činjenica je da Mozli nije zakucao od početka sezone. Jasno je kao dan je da ne postoji akcija za Pejdža i njegov šut za tri iako svi čak i mi laici znamo iz njegove prve sezone da je gubljenje vremena držanje Markusa na poziciji takozvane jedinice. Bolno deluje i činjenica očigledno nemamo neku uigranu akciju u napadu već se sve svodi na to da li će se onome koji guši loptu petnaest sekundi napada proći “jedan na jedan” ili će kao na basketu iza zgrade odigrati nešto dva na dva. 

Kao posledica svega toga trenutni skor u ABA ligi posle dve utakmice na domaćem terenu je 0-2.

Utakmicu protiv Borca ne bih komentarisao, jer svako ima pravo na loš dan. Međutim, taj dan je počeo tokom poslednjih deset minuta utakmice u Badaloni kada je izgubljena dobijena utakmica. 

Sinoć je kulminiralo sve što smo mogli da vidimo u prve tri utakmice.

Da ako i lomimo protivnika to je zbog činjenica da se neko od igrača razigrao ili CMM kao protiv Venecije poludeo i razigravao kao nenormalan. Tačnije nije plod neke timske reakcije. A, ako nam ne ide, ne ide nam zbog toga što nam se odbrana raspada posle tri dodavanja i što poštujemo preporuke Kriznog štaba i niko ne preuzima niti se trudi da se približi protivniku.

Recimo sinoć se moglo videte nešto što je meni barem nezamislivo i to u više navrata.

Prvo to da nije bilo igrača koji je kadar da u kontiuitetu odigra dva minuta dobro u odbrani i u napadu.

Ako bi se desilo i da nešto dobro uradi pozadi odmah bi se to poništilo besmislenim šutem za tri.

Setimo se samo šuteva za tri Stefana Jankovića, Zagorca, Gordića u samom začetku napada ili silovanja lopte, besmislenih ulaza u reket….

Često su ti šutevi izgledali kao da sam ja šutnuo. Ne, ne, izvinjavam se. Izgledali su kao da ih je Dangubić šutnuo. Igrač za kog se iz nekog razloga prave akcije za tri umesto da se to radi za Pejdža.

 

Mada, možda se i ne igraju akcije za njega već ga protivnici ostavljaju samog na šutu.

Ipak, bez obzira što smatram da on ne bi posle svega smeo da nosi naš dres moram da priznam da je barem sinoć uz Jaramaza jedini bio dostojan tog dresa. Barem je dao sve od sebe i trudio maksimalno.

 

Na kraju krajeva, imali smo tri napada za pobedu.

 

Jednom se išlo na Mozlija koji je normalno kao očajni izvođač bacanja fauliran. Srećom pogodio je jedno.

Onda je Jaramaz umesto da imamo šut za pobedu posle besmislenog tapkanja lopte koja mu je izbijena za malo poklonio kontru rivalu. Sve to iz prostog razloga jer jednostavno nemamo uigranu akciju.

I konačno šut CMM za tri poena koji je sve samo nije plod osmišljene i uigrane akcije.

Na kraju kao vrhunac dolazi do izražaja nesposobnost ekipe da odbrani koš u periodu manjem od dve sekunde.

I šta sada da se radi?

Iskreno mišljenja sam da smo kao i fudbalska sekcija završili sezonu posle mesec dana takmičenja.

Nešto sam računao, pored ova dva poraza ne ginu dva čišćenja parketa sa nama u utakmicama protiv Čovićevog tima. Još jedan poraz protiv Budućnosti i barem jedan od Olimpije i Mornara. Kada na to dodamo još neki loš dan dolazimo do zabrinjavajuće cifre od devet poraza sa kojima teško da ćemo do četvrtog mesta.

Verovatno preterujem, ali ako ćemo da budemo iskreni prema sebi ove sezone smo nikada bliži porazu stoka razlikom od kluba skrivenog iza lažnih imena.

Meni tako trenutno deluje.

Što nas dovodi do glavnog pitanja! Ko je kriv za to?

Ako krenemo od momenta kada je Dule oteran iz kluba kakve smo situacije imali iz godine u godinu.

Trener početnik u liku Pere Božića.

Delikatan trenutak, odvratna situacija u i oko kluba i naravno raspad na svim poljima na samom početku sezone. Još mi se plače kada se setim kako nas je jedna Sutjeska ponizila u Nikšiću.

Odlazak Božića i dolazak Aleksandra Džikića. Podizanje ekipe sa dna, spas od ispadanja i što je najgore za malo plasman u plej-of ABA.

Sledeće sezone Džile dobija uvredljivi budžet od 700 000 eura da napravi nešto.

Klub ne sme da igra Eurokup već nastupa u FIBA takmičenju.

Bez obzira što je realno gledano promašio sa svakim od stranaca osim Hečerom, Džikić završava ABA ligu na trećoj poziciji. Ispada u polufinalima kako ABA tako i domaće lige i odlazi u Budućnost.

Sledeću sezonu započinjemo na klupi sa Mutom Nikolićem. Naravno da ništa nismo uradili sa njim tu gde je bio. Njega nasleđuje Nenad Čanak sve do sramne predstave u Areni na utakmici protiv Zadra kada dolazi Andrea Trinkijeri. Da napomenem da u čitavom tom periodu osim kup takmičenja ništa nismo osvojili. Međutim, prva sezona koju je Italijan na našoj klupi započeo je delovala savršeno.

Ako izuzmemo prvenstveni poraz od ekipe Nebojše Čovića sve, ali sve je delovalo kako treba. Prva mesta u svim takmičenjima, opet osvojen kup, utegnuta odbrana, razigrani Mozli, preporođeni Pejdž, Jaramaz… ali, onda se desilo korona.

I opet kao laik nakon analize sezona od Vujoševića na ovamo uključujući i period dok je Dule bio na klupi mogu da zaključim samo jedno.

Dobar i iskusan trener vredi više od dva skupa igrača.

Setićemo se da ni Vujošević često nije imao veći budžet od bivšeg gradskog rivala, pa je osvajao titule. Andrea nije ima ni blizu takav budžet kao timovi iz Podgorice, Železnika, Ljubljane, ali je sa onim što je imao uspeo da pred prekid sezone bude prvi. Uspeo je i dva puta da pobedi mnogo bogatiji Virtus.

Elem, kada već nemamo para da kupimo šest-sedam EL igrača jedini način da budemo konkurentni takvim ekipama je da imamo dobrog, iskusnog trenera. 

Zašto to nije slučaj ove sezone?

Zašto Trinkijeriju nije ponuđeno više para?

Zašto Ostoja Mijailović nije uložio nešto svog novca stečenog poslovima koji su mu procvetali od kada je na poziciji predsednika KK i zadržao trenera ili doveo nekog sličnog?

Zašto opet sezonu počinjemo sa zaostatkom?

Da li ćemo i ove godine da gledamo neki igrokaz kao u Areni kada je smenjen Čanak?

Super je priča da je i Žocu Partizan bio prvi klub koji je trenirao. Ali, Željko Obradović se jednom rađa.

Posle Božića i sada Šćepanovića očigledno je da to ne ide. 

Da je uprava Peri Božiću obezbedila budžet od deset milliona siguran sam da bi sve izgledalo drugačije.

Ali, nije. I ista ta ekipa koje je ponižena u Nikšiću je par dana kasnije pobedila Limenke i do kraja sezone igrala utakmice na nož sa njima. Samo je razlika što je došao iskusniji trener.

Konačno dolazimo do glavnog pitanja. Šta sada? 

Ako nas Uniks ometla nije isklučeno da će ekipa biti psihiči ubijena što će rezultirati porazom od ekipe Radnički basket. I da li nakon toga menjati trenera?

Mišljenja sam da ne bi trebalo. Kada je neko već odlučio da se kocka sa nedovoljno iskusnim trenerom neka ga celu sezonu. Nije isključeno da će otkloniti nedostatke kojih ima na pretek i da će ostatak sezone biti moći da nauči nešto više. 

Mene nervira što je ovo još jedna sezona očigledno bačena u vetar. I mišljenja sam da je svesno bačena.

Jer mi je nemoguće da svi osim uprave kluba vide šta je neophodno za eventualni uspeh u ovakvom odnosu budžeta nas i konkurenata. Naravno da je trener taj.

Što bi Džoni Štulić u jednoj od pesama rekao:

“Znaš nije u redu način na koji od mene rade budalu,

  Mogu da psujem u mraku, da navijam za ono što misle da vrijedi”.

Ne mogu da se otmem utisku da neko namerno radi to što radi praveći sve nas budalama, jer je ovakav pad u odnosu na mart mesec neoprostiv. Ni drugi nisu igrali košarku par meseci, ali za razliku od nas mnogi drugi igraju sa ekipama koje se mnogo razlikuju od prošle sezone i koje je potrebno uigravati.

Naivno sam mislio da smo mi taj deo završili.

Pri tom mi smo izgubili od jebenog Borca, Huventuda i Budućnosti. Ne smem da pomislim šta nas čeka protiv ozbiljnijih rivala.

Šta god da se desi više je nego očigledno da ni sam klub nema neke ambicije i to je pretužno. 

Ne sećam sam da sam čuo da je neko najavio napad na trofeje ili kakav je plan za ovu sezonu.

Zašto je to tako ipak je pitanje koje bi trebalo postaviti predsedniku Ostoji.

Ako nekome nije gadno neka ga pita, ja ne mogu.

Sve u svemu ne izgleda dobro i mislim da pre idemo ka katancu nego ka EL.

Nadam se da kao po običaju grešim u prognozama, ali svi mi znamo da nama niko neće održati ponoćnu KZN niti ubediti poverenike da je skroz u redu za njih da dobiju 2% dugovanja. Kao što nažalost znamo da sigurno nećemo osvojiti ABA, jer smo posle dva kola definitivno izgubili prednost domaćeg terena (želim da verujem da će ovo zlo jednom proći i da će se publika vratiti).

Sve u svemu ne valja. Nikako ne valja.

Sve je manje onih koji veruju u bolju budućnost kluba